„Игла“ (1988) – Последњи херој совјетског филма

Када се сними филм који није смео да успе, а ипак доживи успех, можда би из данашње перспективе било поштеније овај култни кинематографски наслов именовати: „Игла“ – филм који је убризгао живот новој руској кинематографији. Али ипак, нека остане овако, како јесте.

У преломном тренутку совјетске историје, када се систем љуљао, а културна сцена тражила нове идентитете, 1988. године настаје филм Игла, дело које није само симбол једне генерације, већ и први велики откуцај срца будуће руске кинематографије. Режирао га је Рашид Нугманов, тада студент треће године Државног института за кинематографију (ВГИК), а главне улоге тумачили су иконе алтернативне музичке сцене: Виктор Цој и Петар Мамонов.

Упркос минималном буџету, кратким роковима и скепси продуцената, Игла је постала визуелни и звучни манифест једне преломне епохе. Са својим грубим и хладним урбаним пејзажима, песимистичним тоновима и експерименталном дијалозима, филм је донео нешто до тада несвојствено совјетском филму: сирову, храпаву урбану поезију.

Мамонов – од музичке андерграунд сцене до филмског платна

Филм је означио и деби у кинематографији легендарног Петра Мамонова, фронтмена авангардног бенда Звуки Му. У Игли, он тумачи лик Артура Јусиповича, хирурга који, под маском медицинског ауторитета, живи у мрежи зависности, манипулације и самообмане. Артур није класичан антагониста, он је одраз распада моралних кодекса, производ друштва у слому, у ком ни они који лече нису имуни на болест и пороке.

Мамонов не игра, он живи. Његов Артур није сценска креација, већ преломљена стварност, ходајућа алегорија савременог демона: харизматичан, опсесиван и дубоко трагичан. У сцени у затвореном базену, кроз монолог снимљен касније у постпродукцији, Мамонов импровизује у стилу коме би позавидели и највећи глумци. Нугманов је у томе препознао више од глумачког талента, препознаје одјеке из душе Мамонова. Управо тај „антитрадиционални“, унутрашњи, готово шамански приступ глуми означио је потпуни раскид са школом совјетског глумачког реализма.

Моро као антихерој и гласник краја совјетске наивности

Главни лик, Моро, кога тумачи Виктор Цој, делује као урбани самурај, тих, одлучан, емоционално одсечен. Његов пут није херојска одисеја, већ сурова борба у друштву на ивици распада. У естетици где снег пада у крупним пахуљама, где нема топлоте, Цој се појављује као сенка сна: хладна, наелектрисана, опасна.

Занимљиво је да је Цој инсистирао да лик кога тумачи (Моро) не буде груб без потребе. Одбио је да у сценарију остане реплика у којој се поставља вулгарно интимно питање, јер му је деловала непотребно и увредљиво. Тај гест открива и његову естетску етику: отпор вулгарности ради провокације, чак и у филму који је у основи сиров и немилосрдан.

Кинематографски прелаз: од совјетске партијске контроле до слободе експресије

Игла представља симболички мост између два света, строго цензурисаног, идеолошки уређеног совјетског филма и оног што ће убрзо постати постсовјетска, самостална и често анархична руска кинематографија у првој половини девете деценије прошлог века. Ово је један од првих филмова који отворено говори о наркоманији, урушавању вредности, разочараности младих и одсуству будућности, темама које су до тада биле гуране под тепих.

Нугманов, који је захваљујући претходном филму Йя-Хха већ био у добрим односима са музичким андерграундом, одлучује да се одмакне од академског приступа и ангажује Цоја, Мамонова, Баширова и друге који су, практично, играли сами себе. Тим потезом, Игла прелази из домена игране у домен документарне истине.

Нарко-драма као огледало егзистенцијалне пустоши

Радња прати Мора који покушава да помогне својој некадашњој великој љубави Дини да се извуче из пакла зависности. Он је донкихотовски борац у свету у којем више не постоје чак ни ветрењаче. Њихово бекство на обалу исушеног Аралског језера није само наративни мотив, то је визуелна метафора за исушену наду, за државу и душу које нестају.

Финале, у којем Мора нападају у мраку, а он крвари на снегу и одлази у ноћ, није смрт, већ алузија на нови почетак. Нугманов и Цој су били против смрти јунака. У верзији коју никад нисмо гледали, Игла 2 би почела у операционој сали, са Артуром, кога тумачи Мамонов, обученим у бели хируршки мантил, симболично преузимајући улогу судије живота и смрти.

Музика која тече кроз крвоток филма

Звучна подлога филма није пратила радњу, она је разбуђивала филм. Песме групе Кино, попут „Крвна група“ и „Звезда по имену Сунце“, нису само музичка позадина, оне су равноправан елемент наративне структуре. Цој је компоновао и нове мелодије током снимања, користећи гитару од Нугматова, чиме се процес стварања претворио у интимну синтезу музике и филма.

Културно наслеђе Игле

Убрзо по премијери у Алмати 1988. године, филм постаје култни. На пројекцији у Градском биоскопу публика је ломила врата. Убрзо затим, Игла добија статус првокатегоричног издања од стране Госкино и постаје један од најгледанијих филмова године, са 14,6 милиона гледалаца. Према гласовима читалаца часописа Совјетски екран, Цој је проглашен глумцем године.

Данас, на улици Тулебајева у Алмати, где је снимано финале, стоји споменик Виктору Цоју. Цитати из његових песама урезани су у камене плоче, а двориште у ком је снимљена сцена туче претворено је у уметнички простор посвећен филму, простор памћења, али и тишине, у којој још одзвајају кораци једног последњег хероја Совјетског филма.

Игла није само филм. То је документ једне епохе, али и надвременски урлик генерације која се буди у рушевинама једне утопије. У њему нема хероја у класичном смислу, сви су рањени, сломљени, али ипак живи. Игла није била бег, већ поглед у лице стварности коју су многи тек тада почели да виде. И можда управо зато, овај филм и данас траје.

Душан Опачић