И ДЕЦА СУ ДОЖИВЕЛА УЖАС: „Хоће ли та девојчица бити мртва и кад порасте?“ Потресне мисли српске деце под бомбама

„Видим неваљалца у авиону, ено га пуши цигару, чачка нос и говори ружне речи“, једна је у низу слика које су деца стварала о бомбардовању, а које су сакупљене у јединствену књигу школског психолога Тијане Совиљ.

Све те речи које су изговарала деца у пролеће 1999, за време бомбардовања, звуче и данас, две деценије касније, једнако тужно. Њихове приче сам бележила и објавила, али то није моја књига. То је аутентична прича о множини реалних догађаја који су скупљени у један грозд бола, поготово зато што су те танке петељкице које бол носе у ствари дечије душе.

Овако психолог Тијана Совиљ за Спутњик описује свој рад са децом„ у време бомбардовања, који је објављен у јединственој књизи „Вештица се покајала“.

Разлог да се сетимо овог, пре две деценије објављеног, сведочанства о томе како су деца „разумела“ бруталност и насилност којима су била изложена, шта су видели, осећали, доживљавали — јесте запитаност да ли смо у годинама после „Милосрдног анђела“ озбиљно истраживали последице тог чина на дечју психу.

Читајући „Вештицу“ непосредно се суочавамо са дечјим страховима и надама, разиграном маштом која је тако брутално спутана у неким подрумима, међу разбацаним играчкама… Данашња перспектива само изоштрава слику онога што је било пре две деценије…

„Ово је књига која је настала на основу прича деце, али и мојих пријатеља, рођака“, каже Тијана. „Ми смо у то доба били група преплашених родитеља који су, препричавајући анегдоте о деци, размењивали своје страхове. Било би ружно да смо тада као две одрасле особе, као две мајке говорилe о сопственом страху, али је било потпуно O.K. говорити о томе да је моје дете зажмурило на степеницама кад је хтело да прекине сирену и трчање у подрум. Данас то можемо да гледамо другачије, она перспектива страха је нестала, али не и без снажних емоција. Не верујем да толико човек може да отврди“, каже Тијана Совиљ.

У књизи „Вештица се покајала“ упознајемо њене мале јунаке, углавном предшколце и основце.

Они у авиону виде „неваљалца који пуши цигару, чачка нос и говори ружне речи“.

Они верују да ће ако застану на путу ка склоништу и зажмуре, бомбардовање нестати.

Они се плаше да ће им бол у уху пробити звучни зид…

Међу тим малим неодраслим бићима има и оних двоструко унесрећених, попут дечака из Крајине, на чије се избеглиштво поново надвила смрт… Ужас који доживи када сруше мост, мајци која покушава да га смири, објашњава речима:

„Сећаш ли се колико сам волео, тамо код куће, испод таквог неког моста да пецам, да ловим рибу?“

А такве је деце било, сећа се Тијана Совиљ.

„У књизи је и анегдота о детету које је избегло са Косова, које је рекло да је мама, када су били на Косову, све могла да објасни и све да предвиди, али сада овде само ћути, уздише. То је трагедија и родитеља и деце који су пролазили причу која је изгледала као да се никад неће завршити, у којој су бежећи од рата улазили у рат. Тада сам радила као новинар избегличког листа ’Одговор‘ и често сам се сусретала са децом која улазе у кризу идентитета. Отац је један народ, мајка је други народ, они су у рату. Прича о тој деци је посебно тужна, јер су у најнежнијем периоду живота морали да постану одрасли или да падну. Али они су имали ту енергију, бар та деца коју познајем, да наставе да лете.

Деца су знала, сведочи књига психолога Тијане Совиљ, да је од бомби страдала и Милица Ракић.

„Хоће ли та девојчица бити мртва и кад порасте“, питало је једно од њих и потврдило да је „смрт“ недефинисан појам, али и те како присутан у њиховим животима.

„Многе ове причице у ствари показују како неодређеност појма, неосетљивост на противречности — све те карактеристике из којих проистиче дечја филозофија — заправо добијају једну потпуно другачију димензију, магијску, када они покушају да објасне стварност. Сећам се када је било бомбардовање болнице и када су ТВ камере приказале поломљен дечји креветац, да сам скочила да што пре прекинем доток тих информација, а да ми је моје дете рекло: ’Могу ја то, мама. Могу ја то‘. Све је изгледало као да то они заиста могу, лакше од нас.“

У речник трогодишње деце најспонтаније улазе појмови „материјална штета, касетне бомбе“, „гелери“… Неке од њих, далеке и непознате, уклапају у оне њима блиске, па тако сирене повезују са јунацима из филма о Малој сирени. „Вештица“ сведочи о томе и цртежом и речима.

„Све те речи из говора одраслих преузели су без икаквог искуства и дали им своје садржаје. Они су некада смешни на прво слушање, али на друго слушање постају врло тужни и врло озбиљни“, подсећа Тијана Совиљ.

„Они нису имали ту потребу као ми, да вреднују, објашњавају, да о томе дискутују. Они су само имали једну исконску потребу да преживе и да схвате.“

„Све је то било прилично безумно и много страшно и у тој причи деца су узела себи улогу да буде што мање штете. Познајем два дечака која су причала родитељима, пошто су их послали код баке јер је живела у згради са склоништем, како је њима тамо дивно, како ’уживају у рату‘, како у склоништу има много више деце него у њиховој згради. Да ли су стварно уживали, шта је ту била лажа и паралажа, а шта жеља да помогну родитељима, отклоне им бриге, тешко је измерити“, сматра наша саговорница.

А да је склониште тих дана и за децу постало најважнији део куће, сведочи и једна од прича из књиге „Вештица се покајала“.

„Једно дете поправља другом детету цртеж и каже: ’Ова ти кућа не ваља, нема склониште‘. Имамо у књизи ту сличицу. Један дечак, који је данас графички дизајнер, нацртао је Београд једном линијом, то су кућице, па онда велики ’бум‘ од бомбе, па онда опет кућице… Тај наизглед упрошћавајући начин гледања на стварност њима је помогао да стварност схвате и на неки начин прихвате.“

Деца која су имала срећу да избегну судбину Милице Ракић и одрасту, успела су да схвате, прихвате, превазиђу. Но, да ли се због свега учињеног она вештица из наслова стварно покајала, или и даље негде са стране вреба и прети, питамо психолога Тијану Совиљ:

„Речима ове књиге вештица лети у круг око земљине кугле и мало тамо, мало овамо, она дефинитивно ради, не смирује се и мени се не чини да се каје. Што се ове наше вештице која се покајала тиче, за мој укус то није довољно покајање. То је као кад дете каже: ’Ја му лепо кажем извини, а он ми опет удари шамар и каже: Извини се не важи‘. Не, мислим да се није покајала. Мислим да вештица чучи, чека из јендека. Негде можда нас, можда неког другога, јер вештица је базично зла. Таква је. У тој краткој причици, по којој се зове књига, једна девојчица препричава Ивицу и Марицу, али тако што не жели да заврши бајку на познат начин. Она каже: ’Онда је тата спасао Ивицу и Марицу и оженио се вештицом‘.“

И кад је одрасла особа склона логици, пита како се оженио вештицом кад је она хтела да их поједе, дете одговори:

„И вештица је жена и покајала се.“

„То је та снажна дечја жеља да задрже бајку и да учине да чак и вештица буде добра“, закључује Тијана Совиљ.