ХРВАТСКИ ИСТОРИЧАР ГОРАН ШАРИЋ: Како Срби не разумију усташко зло?

Требало је проћи више од седам деценија да се у Србији сними филм о једном од најмонструознијих геноцида које је човјечанство запамтило (ако га уопште памти), а историја људског рода је историја геноцида, злочина, гријеха и побуне људи против Бога.

Никад нећу заборавити сузе Хрвата, бившег јасеновачког логораша, који је тада већ као сједи старац препричавао догађај којем је свједочио у логору. Педесет година је јако пуно времена, па ипак, плакао је као дијете док је описивао како је извјесна усташица Марија убијала бебу ударањем главе о зид.

Људски ум не може појмити размјере тог зла. Јасеновац није био нека изолована кућа страве, него је читава НДХ натопљена крвљу невиних жртава. Четири године пакла на Земљи. Није могуће ни у једној књизи, нити на једном филму приказати оно што се тада догађало. Свакако је похвално што је неко покушао то екранизовати, што је филм приказан на РТС-у, што је држава стала иза пројеката.

Међутим, поновно се (након катастрофалне серије “Немањићи”) показује да Срби нису у стању снимити добар филм о себи и својој историји, ако није са аутошовинистичких позиција. Ако се сами себи не ругају.
Проблем филма нису ни патетика ни црно-бијели приказ карактера. Сваки хрватски ратни филм или сваки филм о Сребреници има сто пута више патетике. И може ли међу усташким чуварима у дјечјим логорима ико бити не бијел, него и тамно-сви?

Проблем је што филм, ако је рађен за међународну публику није објаснио ко је и зашто побио стотине хиљада Срба, Јевреја, Рома и Хрвата у десетинама логора и у небројним стратиштима по селима НДХ. Није објаснио генезу зла. Није га потписао, именом и презименом.

У једном оваквом филму атмосфера пакла се не постиже бруталним сценама насиља ни дивљачким испадима усташких зликоваца и то је највећи промашај филма. Режисер и сценариста показали су потпуно неразумијевање историје, духа оног времена, духа усташког клеро-фашизма. Они усташе приказују као неке алфа насилнике из краја, гњевне вође навијача, Земунце, Вељу Невољу. Не, усташе су биле хладни и мирни садисти, злобни и пакосни, љигави, али сталожени.

Да сам ја снимао филм, за улоге усташа користио бих данашње негаторе усташког геноцида, Игора Вукића и његову бесрамност којом негира покоље у Јасеновцу, Стјепана Разума и његову перверзну мирноћу, Романа Љељка и онај поглед преваранта. Режисер, сценариста и глумци требали су гледати наступе у хрватском Сабору Хрвоја Зекановића и сладострасну мржњу којом говори о Србима, фанатичност Каролине Видовић Кришто, лукавост Жељке Маркић или пасивну агресију Влатке Вуковић док изјављује да дјечје логоре нису основале усташе него Црвени крст. Требали су присуствовати проповиједима бискупа Кошића. Или бар, ако им је ближе, отићи у круг двојке, послушати Соњу Бисерко, Дубравку Стојановић, Николу Самарџића, Светислава Басару…

Без обзира на све мане филма, пустио сам сузу на крају…

Наш Бог је Бог живих, а не мртвих, као што каже јеванђеље по Ивану. И сви јасеновачки мученици сада су, нека им је вјечна слава у Богу. Суштина Исусове поруке је праштање, али опростити можемо само ономе ко се покајао!!! А горе споменути ликови, својим наративима о вјечној српској кривици и Србима као византицима и примитивцима, својим негирањем геноцида, својим правдањима злочина над цивилима, старцима, женама и дјецом, по други пут убијају те жртве. Поновно стварају предуслове за нове ратове и геноциде, за нове кругове пакла.

Не могу Срби схватити то зло. И боље да не могу.

Izvor Fejsbuk profil Gorana Šarića, 20. februar 2021.