Хрватски академици оценили су „Декларацију о границама српскога језика“ (коју су прошлог месеца у Тршићу једногласно усвојили учесници Треће интеркатедарске србистичке конференције) као погрешно и очигледно неистинито тумачење историјских чињеница, састављену са циљевима великосрпске политике из Меморандума САНУ.
Академици из ХАЗУ написали су и одговор и констатовали да су изненађени „више него скромном разином текста из Декларације“, у којем се „свесно занемарују и искривљују чињенице, као и спознаје лингвистичке теорије“.
– Политичка манипулација не може да се прикрије таквом назови–науком и надамо се да ће се и у Србији наћи озбиљни лингвистички гласови који ће од такве Декларације одустати. У Хрватској смо се на таква идеолошка насиља у језичкој политици навикли још у југословенским временима – поручују хрватски академици и додају. – Не желећи да улазимо у политичке импликације тога документа, који је очигледно састављен у оквиру империјалистичке великосрпске идеологије, желимо само да се осврнемо на очигледне неистине што њени аутори полазе од тезе Вука Стефановића Караџића о штокавском наречју као у основи искључиво српском. Та је теза изнесена пре више од 150 година у Караџићевом памфлету „Срби сви и свуда“, а чињенично је неутемељена и у науци давно одбачена.
Хрватски стручњаци за језик оцењују да аутори Декларације имају тешкоћа са разумевањем лингвистичких појмова, а да су им тврдње несувисле. Тако демантују и то да су Срби досељени у Жумберак уопште били Срби, јер за то „не постоји историјска потврда“.
– Није јасно по чему је то штокавски језични тип „управо српски“, јер данас већина Хрвата, као и готово сви Бошњаци и Црногорци говоре штокавским говорима, а не постоје релевантне статистике да су икада штокавским говорима говорили само или већином Срби – објашњавају академици, уз напомену да су икавски штоковски говори од средњег века распострањени у већини случајева тамо где су живели Хрвати и Бошњаци.
У више се наврата у реакцији хрватских академика понавља тврдња да је у Декларацији о границама српског језика нешто несувисло написано:
– Јасно је да је за ауторе српско не само све што је повезано са српском православном црквом и државом, него и све што је штокавско или има везе са говорима којима су се служили Срби. О апсурдности такве тезе тешко је и расправљати. То је иста империјалистичка логика по којој се данас руским сматра све што постоји на подручју руског или совјетског царства и на којем се икада протезала духовна јурисдикција Руске православне цркве. Последице таквог размишљања видимо ових дана у крвавој руској агресији на Украјину.
Хрватски академици тврде да је тачна тврдња да је почетак стандаризације српског књижевног језика везан за рад Вука Караџића, али да то није тачно за хрватски језик „чија је стандардизација на штокавској основи почела знатно пре, барем пола века пре почетка Караџићевог деловања“. Хрватски академици исправљају и многе појмове који се користе у Декларацији, оценивши их нетачним и непрецизним: „Називање хрватског и осталих средњојужнославенских језика ‘варијантама’ српског језика није у складу са садашњим законима Републике Србије и БиХ, који Хрватски језик признају као посебан стандардни језик различит од осталих стандардних језика новоштокавске основице“.
Учесници конференције
Трећу интеркатедарску србистичку конференцију чинили су представници свих србистичких катедри на свим филолошким, филозофским, учитељским и педагошким факултетима у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Института за српски језик САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду, Одбора за стандардизацију српског језика, Друштва за српски језик и књижевност Србије и Завода за унапређење образовања и васпитања у Београду.
Тако у реакцији Одбора за норму Хрватског стандардног језика Хрватске академије знаности и умјетности, коју потписује академик Ранко Матасовић, стоји и закључак да би хрватски академици волели да се више не живи у прошлости која се показала неодрживом:
– Волели би да се можемо окренути мирнијој будућности која у науци подразумева поштовање истине, а у животу толеранцију и ако је могуће заједничку сарадњу и узајамно поштовање.
Хрватски академици тврде да их не изненађује што је Декларација састављена са циљевима које је произвела политика заснована на „Начертанијима“ Илије Гарашанина. „Нема двојбе да су циљеви исти“, кажу чланови ХАЗУ.
Један од водећих српских лингвиста, проф. др Михаило Шћепановић, за „Новости“, каже да је у питању „завада хрватских академика са научним чињеницама и спознајом лингвистичке теорије“.
– Галама загребачких „знанственика“ поводом Декларације о границама српског језика је више политички памфлет него било какво озбиљно сучељавање научног мишљења. Не постоји ниједна чињеница у Декларацији која је неутемељена, а што се тиче „спознаје лингвистичке теорије“ иза Декларације стоји сам врх српске лингвистике – каже Шћепановић. – Када се погледају квалификативи загребачких „знанственика“, који се једино ослањају на политичке импликације овога документа, сматрајући да је он састављан, како кажу, „у оквиру великосрпске империјалистичке идеологије“ – то је изван научне комуникације.
Српски лингвисти су, по његовим речима, Декларацију утемељили на историјскојезичкој, дијалекатској, миграционој и демографској подлози, уважавајући постулате општелингвистичке теорије.
– Постоје товари историјских докумената да су сви Срби штокавци, као исто толико и аргумената да се у почетку хрватско име помиње једино на чакавским просторима. Уосталом, треба хрватске „знанственике“ подсетити колико је на почетку ХХ века било Хрвата у Дубровнику и Црногораца на Цетињу. Како су Срби губили штокавски простор силом, унијаћењем и католичењем, а затим и под политиком Аустрије, Немачке и комуниста „превођени“ у Хрвате, то је знано историчарима – истиче Шћепановић и додаје. – Хрватске „знанственике“ треба даље подсетити на њихово заобилажење научне истине да је „стандардизација хрватског језика на штокавској основи почела пола века пре Вука Караџића“. Они вероватно циљају на „Илирску граматику“ Бартола Кашића из 1604. године.
Пре тога је, према Архиву Конгрегације за пропаганду вере у Риму сачуван меморандум о преводу Новога завета на словенски језик у коме се, поред осталог, каже да Срби имају дијалекат од свих јужних Словена најбољи и за превод Новог завета је одређен Бартол Кашић. Даље, хрватски „знанственици“ добро знају да је Ватрослав Јагић још 1884. године за Кашићеву граматику рекао: „То је граматика народног српског језика средњег између штокавизма и чакавизма“. Међутим, ове научне чињенице не одговарају загребачким „знанственицима“.
Да је штокавски дијалекат српски, подсећа наш саговорник, то говоре и дијалектолошке монографије са простора данашње Хрватске и Босне и Херцеговине, као на пример „Говор Баније и Кордуна“ Драгољуба Петровића, „Западнобосански ијекавски говори“ Милорада Дешића, „Говор Ливањског поља“ Николе Рамића, као и монографија „Говор личких јекаваца“ Милана Драгичевића.
– Срби су, скоро цео век, узалудно бранили српскохрватско језичко заједништво и по речима Павла Ивића, колико се год Срби трудили да сачувају језичко заједништво, толико су се с друге стране Хрвати борили да га разграде и то су политички успели, али то им лингвистичка наука не може потписати. Они су се ослободили Срба деведесетих, али се не могу ослободити штокавске основице српског језика који су они преименовали у хрватски. То је елементарна научна логика које се држе велики народи, као Американци, Бразилци, Аустралијанци и други. Свако приписивање било какве империјалистичке накане српским лингвистима, Српској православној цркви и српској држави излази из оквира здравога разума – закључује Шћепановић.
Извор Вечерње новости, 20. јул 2022.
Аутори: Ј. Кербел – Б. Ђорђевић
Фото: Танјуг/Зоран Жестић
