ХРИШЋАНИН У СВЕТУ БАЈКИ

pecat.co.rs

Култура је сећање, а традиција, по речима Гилберта Честертона, демократија покојника. Зато се не сме заборавити да је сам Толкин овако описао смисао нашег живота: „Главни циљ живота, за сваког од нас, јесте да, према својим силама, узрастемо ка Богопознању свим средствима која имамо, и да будемо покренути на славословље и благодарење. Да чинимо као што се пева у химни Gloria in excelsis (Велико славословље): Хвалимо Те, благосиљамо Те, клањамо Ти се, славословимо Те, због велике Твоје славе.“

 

ПИСАЦ БАЈКИ ЗА ОДРАСЛЕ Када су читаоци у Великој Британији својевремено изабрали „Господара прстенова“ за најбољи енглески роман 20. столећа, критичари су били љути (зар то није Џојсов „Уликс“?). Тиме су читаоци показали да је и одрасли човек савремености гладан и жедан бајке као праприче човечанства.
У једном свом писму Клајв Стејплс Луис, Толкинов пријатељ, писац „Летописа Нарније“ и хришћански апологета, вели: „Изгледа ми, сад сам тога свестан, да сам порастао читајући бајке, а не романе. Сада од њих добијам више задовољства него у детињству – кадар сам да у њих више уносим, па и да више износим. (…) Повезивати бајке с децом може се само у извесним случајевима. Мислим да је највећи допринос у томе дао Толкин. Ако сте читали његов оглед о бајкама, ви знате да бајке нису биле усмерене само ка деци – њих су волели сви. Зато је бајку задесила судбина старог намештаја – када је изашла из моде у књижевним круговима, нашла се у дечјој соби. Али многа деца не воле бајке, као што не воле старинске кауче; а многи одрасли их воле, као што воле столице за љуљање.“
Према Толкину, каже Луис, лепота бајке се састоји у томе да у њој човек себе остварује најпотпуније као творца: „Он не ‚коментарише живот‘, како сад воле да кажу; он, по мери својих могућности, саздаје ‚другостепени свет‘.“ Како мисли Толкин, пошто је то једна од човекових функција, њено успешно остварење сваки пут доноси радост. По Јунговом мишљењу, бајка ослобађа архетипове који се налазе у колективном несвесном, и, кад читамо добру бајку ми следимо начело „Познај самог себе“. Ризиковаћу да то допуним својом теоријом, која се не тиче бајки у целини него само једне њихове црте. У бајкама срећемо бића која не личе на људе, али се понашају скоро као људи – дивове, патуљке, животиње које говоре. Мислим да је то прекрасна симболика која помаже да се опишу човечанска психологија и карактерне црте много боље него у роману.
Луис је такође сматрао да бајке мање обмањују децу од „озбиљних књига, јер је истина о борби добра и зла вечна“. Примедба да бајке „плаше децу“ је глупост, с обзиром на то да се наши малишани рађају у веку атомске бомбе. „Пошто ће наша деца већ морати да се боре против разних сурових непријатеља, нека бар сазнају да постоје одважни витезови, храброст и постојаност“, поручује писац „Летописа Нарније“.

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋА ХРИШЋАНСКА БАЈКА? Толкин је у свом огледу „Дрво и лист“ тврдио да је Еванђеље суштина свих митова и бајки, и њихово коначно испуњење. Сродност и бајки и Еванђеља је еукатастрофа – блажени крај после препрека на путу ка победи добра. Толкинов „Господар прстенова“ смештен је у имагинарно претхришћанско доба. Зато ово дело није могло бити непосредно као хришћанска повест, али је поглед на свет описан у њему заснован на хришћанству. Однос према добру и злу је изразито хришћански. Зло није таквим створено. Вилински краљ Елронд, говорећи о тајни зла, вели: „Ништа није зло у почетку. Чак ни Саурон није био такав.“ Такође, зло није разорно само по друге; оно разара и себе. Оно је и слепо.
Онда кад изгледа да је Саурон на врхунцу моћи, и да ће његове војске однети коначну победу, Фродо успева да дође до Планине усуда и да испуни задатак. Несрећни Голум, који није успео да се избори с поривима таме у свом срцу, скочиће, скупа с Прстеном моћи, у понор.
Суштина зла је воља за моћ, жеља да се господари. Ђаво као лав ричући хода и гледа кога ће прождрати, вели Писмо; и Саурон прождире душе оних који му се предају, празнећи их од њихове битијне сржи.
Најстрашнији пример су свакако Назгули, Утваре Прстена, некад славни краљеви људи који су постали авети без срца. Злотвори због своје „смртоносне озбиљности“ (самоопседнутости) немају смисла за радост, за шалу, игру, песму. За разлику од њих, сви јунаци добра код Толкина су способни да се шале – од малених, добродушних Хобита, до силног, али благог Гандалфа. Добри се смеју, зли се изругују. Добри су радосни, зли су тмурни. К. С. Луис, Толкинов колега и пријатељ из друштва „Мастиљара“, о хумору и његовом односу према духовном животу вели следеће: „Пошто хумор подразумева осећање мере и способност да на себе гледамо са стране… можемо да замислимо Пакао као стање у коме је свако непрестано заузет својим сопственим угледом и промоцијом, где је свако увек натмурен, и где свако живи од смртно озбиљних страсти какве су завист, самопреузношење и мржња.“
Хришћанство зна да је основна особина зла – јаловост. Слана пустара, прекривена пепелом – то је Сауронов Мордор. Саруман у Изенгарду уништава дрвеће околних шума, и Изенгард се непрестано дими, док у његовим гудурама настаје нова, још ужаснија врста Орка. Саруман, некад Бели, слуга добра, занет жељом за моћи, претвара све око себе у пустош, због чега ће против његовог зла устати сама природа, оличена у Дрвобрадом и осталим Ентима, пастирима дрвећа.

ОСЕЋАЊЕ ИСТОРИЈЕ Толкиново осећање историје нема никакве везе са цикличним схватањем времена код пагана. Његово време не само да је библијски линеарно, и не само да се заснива на пажљивом бележењу догађаја хронолошким редом, чему је писац посветио велику пажњу, него и на свести о томе да историју прати Неко Коме ће сви њени делатељи на крају морати да положе рачун. Време је дато људима да би у њему творили дела Божја. Литвански мислилац Антанас Мацејна у својој књизи „Тајна безакоња“ вели: „Философско време – јесте апстрактни, општи ток ствари; међутим, религијско време јесте наше време, време које нам је поверено, време које нам је даровано, због чега је лично и конкретно. Религијско време је одређивање и налагање обавеза, од којих зависи наша судбина. Да бисмо свом постојању могли дати овакав или онакав смисао, не треба нам ништа друго до време. На тај начин, у хришћанској религији време је најдрагоценији од свих природних дарова Божјих. Оно је – оруђе наше слободе, оно је – поље наше делатности. Док имамо време, наша судбина је у нашим рукама.“
Суштински гледано, ток „Господара прстенова“ је борба за време које је потребно Фроду да би испунио свој задатак, уништење злокобног Сауроновог предмета. Целокупна Фродова дружина се бори да на себе привуче пажњу Злог Ока док се два мала хобита, Билбов синовац Фродо и његов друг Сем, крећу под страшним теретом ка понорима у којима треба да се оконча власт Сенке. Од Богом датих задатака у времену се не може побећи. Кад Весели и Пипин размишљају о томе да би можда могли да се врате у Округ, они схватају да, ако се не буду борили, ускоро више неће бити Округа у који би могли да се врате.

БОЖЈИ ПРОМИСАО И ДЕЛА ЉУДСКА Историја је отворена за људску слободу, и нико од оних који су на страни Добра у роману „Господар прстенова“ своју снагу не користи да би другом слободу одузео. Ни Гандалф ни Елронд, иако моћни, то не раде, напротив; Гандалф ће ослободити Теодена, Краља Марке, од чини које је на њега, преко Црвјезика, бацио Саруман. У кључном тренутку повести, кад Елрондов Савет разумних бића Средњег света већа о томе – шта даље, Фродо схвата да је његова судбина да носи прстен, али да је ипак он сам тај који мора да одлучи. Моћ зла је увек моћ поробљавања. Нико ко има Сауронов прстен не може га употребити на добро. Галадријела, прелепа вилинска краљица, одбиће да прими прстен када јој га Фродо понуди зато што зна да би је тај предмет претворио у гордо чудовиште.
Промисао неће оставити никога. Као што је Јуда, несрећни издајник, иако невољно, учествовао у путовању Сина Божјег кроз Страдање до Васкрсења, тако је и Голум отео прстен од Фрода (који је почео да се колеба) на самој ивици понора и скочио с истим у огњену реку Казад Дума. Правда са Висине такође непрестано делује. Боромир ће издати Фрода, али ће се покајати и својом јуначком смрћу у сукобу с Орцима искупити се за дело које је учинио. Саурон је осуђен да вечито прождире самог себе на граници ништавила. Чак и Фродо, који се поколебао пред само извршење задатка, кажњава себе не остајући у Округу, него крећући ка прекоморским земљама скупа с вилењацима и Гандалфом.

ТОЛКИН И НАДА Једна од најхришћанскијих црта јунака Толкинове трилогије је нада. То је нада која се рађа упркос очају, тами, безнађу. Нада је могућа само у хришћанству. Пагани никад нису знали за наду. С оне стране гроба је за пагане ад, место туге и мучења. Кад Гилгамеш пита умрлог Енкидуа како му је, он каже да, кад би Гилгамеш сазнао закон те земље, сео би и плакао. Ахилова сенка Одисеју вели даје боље бити жив роб у овом свету него краљ у подземљу. Али код Толкина није тако: кад је најтеже, треба се надати јер с оне стране смрти постоје бољи светови. „Где је опасност, расте и оно спасоносно“, рекао би Хелдерлин. Чак и Гандалфов пад у понор доноси његово преображење и покреће га у бој на страни Добра са још већом снагом. Ту је, наравно, и ношење Крста (ношење прстена, тешког као сав бол света). Ношење Крста и ношење прстена нису сасвим исти, као што ни имагинарни Фродо није ништа друго до књижевни лик, док је Крстоносац – Богочовек. Али очито је да је Толкин, описујући Фродову патњу од ношења прстена, имао у виду римокатоличку традицију поклоњења пред пасијама – мукама Христовим.

НИКО НИЈЕ БЕЗ ЗНАЧАЈА За Толкина, нико није безначајан. Мали хобити решаваће судбину Средње земље. Свака слободна личност драгоцена је нит Божјег ткања. Само су за Саурона сва бића безлични робови који немају своју, него испуњавају његову вољу.
Вера у слободу човекову значи и веру у његово васкрсење. Сваки јунак „Господара“ пролази кроз страдање које изгледа као смрт; али, свако се враћа. Гандалф је победио Балрога; Леголас, Гимли, Пипин и Арагорн иду у рат против страшног Мордора, на путу који као да је без повратка; Фродо и Сем се крећу пустаром, док их Назгули прате и Око Зла бди изнад њих; Јовајна, Весели и Фарамир леже на самртној постељи…Али сви успевају да прођу кроз „долину сенке“, надиђу све опасности, и живе. Живот је победник. У роману је и праслика Другог Доласка – повратак Краља, који све враћа на своје место, све васпоставља.
И многи други симболи су библијски: светлост као божански и тама као демонски знак, лишће које лечи, снажно, дубоко укорењено дрвеће, чисте воде, драгуљи, пепео, тајанствени извори живота. Зло никад не спава, али није непобедиво. Борба против зла је такође суштински хришћанска: са злом нема помирења, и свако такво помирење било би лаж пред Богом. Мач се подиже да би се заштитили слаби и угњетени. Кад Теоден, у бици за Хелмов понор, каже да се треба борити за славу и смрт, Арагорн га опомиње да то није циљ праве борбе; циљ је заштита немоћних и убогих, жена и деце. Сви ликови Добра из света људи и хобита су истински родољуби: они воле своју земљу и свој род, па су зато спремни да од Саурона бране и човечанство. Гандалф има улогу старозаветног пророка или, пак, анђела – путовође. Виловњачки путохлеб, лембас, је сличан римокатоличком причешћу – хостији. Галадријела је, очито, настала под упливом римокатоличког култа Госпе итд.
У „Додатку Б“ за роман „Господар прстенова“ сазнајемо да Дружина прстена напушта Ривендал 25. децембра (то јест на Божић). Фродо и Сем уништавају прстен у Планинама усуда 25. марта, по рачунању краљевства Гондора. У старој енглеској традицији, с којом је Толкин био добро упознат, 25. март је датум кад најраније може да падне Велики Петак, дан Христовог распећа. Према томе, кључни догађаји у роману одвијају се између Божића и Великог Петка.
Што се тиче ликова који оличавају зло, и они су настали под утицајем Писма. Сва бића зла потичу из некаквог ништавила супротстављеног битију. Када се Гандалф супротставља Назгулу на капијама Гондора, он му каже: „Враћај се у понор спремљен за тебе! Натраг! Падни у ништавило које чека тебе и твог Господара!“ Душа несрећног Сарумана, кога ће, пораженог и лишеног сваке славе, убити разочарани слуга Црвјезик, уз уздах ће западним ветром бити однета у вечно ништавило у коме се никад не умире.

ДУГИ ПОРАЗИ И КОНАЧНА ПОБЕДА Патрик Грант, професор ренесансне књижевности на универзитету Викторија у САД, наводи низ особина које Толкиново дело чине хришћанским: „унутрашњи морал“ дела је заснован на хришћанству и етици епске поезије; хришћанско јунаштво у делу није засновано на личној моћи, него на послушању Врховном Добру; јунаштво је повезано с љубављу; милосрђе, то јест љубав, јесте основа наде и вере; Промисао управља светом…“
Треба поменути да је у „Господару прстенова“ присутна и „радост кроз сузе“. Иако ће Добро победити, хобити ће се растати с најдражима: Фродом, Гандалфом, вилењацима, који одлазе из Средње земље.
„Заправо, ја сам хришћанин“, писао је Толкин о себи, „и заиста римокатолик, тако да не очекујем да ће историја бити ништа друго до дуги пораз – иако садржи (и у легенди може да садржи јасније и веома дирљиво) праслике или наговештаје коначне победе.“
То је порука за данашњи дан – после дугих пораза, чека нас Вечна Победа, коју слутимо док се боримо за правду и истину. Зато не одустајемо, ма како тешко било у овом свету.

pecat.co.rs, Владимир Димитријевић
?>