ХАНДКЕ ЗА „НОВОСТИ“ О СВОМ ДРУГУ: Данојлић је био храбар у својој осами

ПЕТЕРА Хандкеа растужила је вест о одласку Милована Данојлића, његовог великог пријатеља, саучесника по перу и духу. – Остаће упамћен као један од веома ретких великих савремених светских писаца – поручио је Хандке у ексклузивној изјави за „Новости“.

Дуго и постојано било је пријатељство двојице великих књижевника. Сретали су се и друговали у Француској где су обојица живела. Последњих година, Данојлић се са супругом Сањом повукао у мировање у удаљени Поатје, баш као и Хандке у Шавил, али су и тада умели да се чују телефоном и размене речи вредне уласка у светску књижевност.

– Био је велики усамљеник, и веома храбар у тој својој самоћи – истиче нобеловац, и сам у подозрењу од суровости спољног света.

Петер Хандке је веома ценио Данојлићево стваралаштво. Посебно издваја једну њему драго остварење.

– Књига „Драги мој Петровићу“ је изванредно дело – каже нобеловац за наш лист.

Захваљујући пријатељству са Хандеком, Мића Данојлић који је био и дугогодишњи председник Српске књижевне задруге, био је заслужан и за објављивање знаменитог Хандкеовог романа „Моравска ноћ“ у чувеном „Плавом колу“.

О том договору, за „Новости“, говори главни уредник СКЗ Драган Лакићевић:

– Српска књижевна задруга већ је била уврстила Хандкеа у своје Коло, књигом „Јуче, на путу“, када је Милован Данојлић донео предлог, у ствари поклон, књигу „Моравска ноћ“, исто за Коло. И још је Мића нагласио да му за ту књигу највише одговара старо плаво коло.

И још је Хандке нагласио да се преводиоцу плати хонорар – и нормално и због нечијих здравствених проблема – и то је Петер знао а Мића нагласио. На Данојлићеву молбу. Хандке је послао кратку поруку, писану руком, са две оловке – једна је била на измаку. Ту је писало како као хонорар тражи само „две боце белог вина“… Кад је за „Моравску ноћ“ добио награду „Момо Капор“, Хандкеу су из Задруге послали сандук белог вина у хотел „Москва“. А Мића је пре тога стално припиткивао: „Јесте ли му уручили оно вино?“

Поводом српског изадања књиге његовог пријатеља, Данојлић је као рецензент писао:

– Заклети усамљеник, у спору са духовном и друштвеном климом западног света, нашао је у нашем делу Балкана окружење прикладно свом психолошком стању, потреби да ствари посматра изван њиховог усвојеног оквира, из перспективе слободне, од друштвених конвенција отргнуте јединке. Са нашом, такође усамљеном, из света искљученом земљом, он је утврдио сестринску сродност: разумевајући себе, он схвата и прихвата нас.

Хандкеов долазак да прими награду био је прилика да се два списатеља сусретну и у Београду, имајући у виду да је и Данојлић тих дана боравио у Србији. Сусрет је био сасвим случајан: Петер Хандке је са новинарима „Новости“ разговарао у башти хотела „Москва“, а испред њих је нестварно прошао Милован Данојлић. Срдачан сусрет претворио се у дуго и пријатељско ћаскање које је, такође, ушло у анале.

Велико поштовање је било узајамно. Веома се Милован Данојлић, тако, обрадовао када је Нобелов институт коначно 2019. доделио награду његовом пријатељу Петеру Хандкеу коју је, како је истицао, одавно био заслужио.

Књижевност их је поново била спојила само годину дана касније, када су обојица били лауреати „Велике награде Иво Андрић“ коју додељује Андрићев институт из Андрићграда.

Данојлићу је тада припала награда за животно дело, а Хандкеу за најбољу књигу објављену током године у Србији и Републици Српској, „Други мач“. И један и други награђени, стварали су с великом љубављу према српском народу, живећи у Француској.

– Обојица смо и странци, и домаћи – прокоментарисао је тада на свој особен духовит и дубокосмисаони начин Данојлић у изјави за „Новости“.

Истакао је Данојлић, у интерјуу за наш лист, том приликом, још једном значај његовог пријатеља Хандкеа за српску културу и српски народ.

– И Андрић, и Селимовић, и Емир Кустурица, и Петер Хандке, и Харолд Пинтер пристали су, добровољно, да носе наш крст. Мора да нешто вредимо, кад су се ти племенити духови сврстали уз нас – поручио је тада Данојлић.

Писао је и јуче Хандке, носећи тај свој списатељски крст на леђима. Неуморно, и даље, оставља трагове на хартији, као опоруку човечанству, у свом Шавилу. Прекинуо је на тренутак да би одао почаст свом пријатељу Миловану Данојлићу, а онда наставио да пише, на истом оном, свом, и Миловановом, узвишеном књижевном послу.