ХАНДКЕ СТИГАО У ЗГРАДУ ШВЕДСКЕ АКАДЕМИЈЕ: Откривамо шта ће бити у његовом говору, а посебно шта је изоставио

У зграду Академије славни аустријски писац ушао је тачно у 16,30, сат времена пре заказаног говора

– ВИДИМО се унутра! – каже Петер Хандке уз пријатељско тапшање по рамену, пре него што ће ући у зграду Шведске академије у Стокхолму на Тргу, да одржи свој говор поводом свечаности добијања Нобелове награде.

Славни аустријски писац није упознат с тиме да се овај важан догађај, у коме лауреат даје своју визију света, одвија само за одабране званице из уског академског круга.

Зачуђен је када сазна тај податак.

„Новости“, ипак, од нобеловца унапред добијају основне смернице његовог говора. Унутра је само литература, и ништа више. Нема политике, с коментарима који га у стопу прате још од како је одлучио да има свој став.

Коначно је могао да одахне.

У зграду Академије ушао је тачно у 16,30, сат времена пре заказаног говора. Изашао је из електричног „волвоа“, по мрклом мраку, у граду у коме се ових дана смркава већ после два сата поподне, опуштен, сигурног хода, поздрављаљући се са особљем на улазу.

С друге стране, пристизале су највише званице. Међу њима, и посебни гост, редитељ Емир Кустурица, који је пре тога разменио неколико речи с дописником „Новости“.

Ту, испред Академије, остао је да стоји амерички новинар Питер Мас, који се од Хандкеове номинације истакао у критикама на рачун пишчевих ставова.

Писање беседе, руком као што иначе ради, Хандкеа је окупирало у пуном обиму последња два месеца. Није желео да разочара своје обожаваоце. Сву концентрацију био је усмерио у том правцу.

И ноћ између петка и суботе, после његове прве конференције за медије, провео је, на свој рођендан, у хотелској соби у Стокхолму над текстом, с погледом на мрку воду мореуза Балтичког мора града на острвима, размишљајући о томе како ће протећи тренутак који ће га заувек укоренити у историји књижвености.

– Говор у Академији је мој први пројекат – рекао је дан раније, када су га новинари питали какви су му планови за будућност, стављајући до знања колико му је то важно.

Инспирацију за обраћање је, између осталог, тражио и у Националном музеју Шведске где је пред Рембрантовом сликом прецртавао неке детаље у своју бележницу. Осим што је изузетан писац, Петер Хандке је и врстан цртач.

Према плану, прва се у суботу обратила пољска лауреаткиња за 2018. годину Олга Токарчук, у 16,45. Четрдесет и пет минута касније, ред је био на Петера Хандкеа. Беседа, по обичају, траје око четрдесетак минута.

За то време, на тргу, у суботу, пред Академијом, одвијао се Божићни вашар. Куповале су се кобасице, шећерлеме, вафли и кувано вино, уз неизбежну лутрију с точком среће, мирисом каранфилића и цимета.

Овде су, за уторак, када буде додељивање Нобелове награде, пред само седам новинара из света, противници Хандековог политичког опредељеља у односу на дешавања у бившој Југославији, најавили мање идиличну слику, уз протест.

И раније када су га нападали, Хандке је желео да размени мишљење са својим противницима, али они нису били спремни за разговор. Зато ни сада не зна како ће све то изгледати, надајући се да ће проћи без инцидента.

– Нисте ви моја публика, већ моји читаоци – изговорио је Хандке излазећи са конференције за штампу, када је већ устао са столици и кренуо ка излазу, обраћајући се критичарима из медијске сфере који политику стављају изнад литературе, у чему, заправо, и лежи одговор на сва ова питања.

У суботу и у петак све је било мирно. Бар на улици. Из Свечане сале, још је остао помешан укус из претходног дана. Такву рођенданску честитку мало ко себи може да приушти. С друге стране, било је и оних који су му провокацијама ван домета литературе покварили овај дан.

Том приликом, за разлику од јуче, седамдесетак новинара и десетак телевизијских камера, по строгом списку, могло је том приликом да уђе у Академију. „Новости“ су биле међу њима. У разговору с колегама, огроман број њих је изражавао поштовање према Хандкеовом делу, инсистирајући само на његовом књижевном раду.

– Времена никада и нигде нису црно-бела, нарочито у том региону – пренео је један колега у разговору с новинаром „Новости“ можда и најтачнију дефиницију око онога за шта Хандке каже да не зна да ли је истина, али зна да није лаж.

А његова литература је истинска и аутентична.