Хандке се ужелео Србије: У јулу ћу пити вино крај Мораве

Петер Хандке из Шавила открива, за „Новости“: Пријатељи ће ми организовати пут до Србије. Не желим да налазим прибежиште у писању, поручио нам је нобеловац. Отишао сам у Париз пре неки дан, тужан је

ПАРИЗ – ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА „НОВОСТИ“

ХТЕО бих да видим Дунав и Мораву. Онако, само да седим и гледам у реку. И да попијем чашу српског вина.

Тако, о својом намерама и стремљењима, ових дана, ексклузивно за „Новости“, говори нобеловац Петер Хандке. Сви су изгледи да ће жеља ускоро да му се оствари. Ванредне мере полако попуштају. С великим надама очекује се одлука да се од средине јуна поново отворе европске границе. Таман да се бриселска одлука поклопи с пишчевим плановима.

– Мислим да одем мало до Србије, крајем јуна, можда, или почетком јула. Пут ће ми организовати пријатељи – открива Хандке.

И мало виших мисли и узвишених варијација на исту тему.

– Хтео бих да будем другде, али не и да путујем!

Па ипак, лепо је путовати. Засада, најлакше је кроз Европу аутобусом. И најдуже. Авиони се још нећкају.

– Моји пријатељи из Салцбурга у Београд иду баш друмом. Волео бих и ја. Али, стигле су ме године. Дуг је то пут.

Авионом ће.

Колима је занимљиво. Узбудљиво је кад промичу предели, а дестинација се лагано приближава. Циљ се полако материјализује. Чим се уђе у Словенију његовог порекла, све већ постаје домаће. Мирис бивше Југославије.

– Лепо речено!

До сада, откако нас је закључала пошаст короне, успео је да отпутује само до петнаест километара удаљеног Париза. С маском, у превозу.

– Отишао сам пре неки дан, први пут после два месеца. Тужан је Париз. Стигао сам око осам сати увече. Нигде није могло да се оде. Чак су и паркови били затворени, а клупе недоступне. Разочаравајуће је све то.

Сви су у париском региону и даље под посебним режимом. Вирус зуји око нас. Паркови су откључани тек овог викенда, терасе ресторана биће отворене у уторак. Престоница се успорено буди.

– Овде у Шавилу можемо бар да одемо до шуме – погледала га је звезда Даница у његовим редовним активностима.

Кад вас Хандке пита како сте, а ви одговорите добро, може да вас изненади питањем да му објасните због чега сте добро. Заиста, како смо?

– Добро сам – објашњава прецизно Хандке своје стање. – Гледам ласте на небу.

И одмах пита:

– Како се кажу ласте на српском?

Па се брже-боље сети, и сам одговори на своје питање:

– Ластавице!

Сећа се, још, словеначког.

Не може се разговор водити од умилног птичјег поја.

– То су косови. Много их овде има.

Милопојем надјачавају и реч нобеловца.

– Какву грају праве ове птице! – радостан је у свом рајском окружењу.

То је, засада, врхунац који може да се добије од овоземаљског живота.

– Враћам се ленчарењу!

Није ова корона ни за оловку.

– Не желим да налазим прибежиште у писању. Писање, ипак, мора да буде потреба која долази изнутра.

Лепо је срести се. Али, неком другом приликом. Дистанца је и даље главна реч у савременом париском речнику. Та чаша вина, биће, ипак у Београду.

– Славићемо без престанка!

До скорог виђења, на српском.