ГУЗЕЉ ЈАХИНА: „ДЕЦА ВОЛГЕ“ („ВЕЛИКА НАГРАДА ИВО АНДРИЋ“): Над хладном блиставом реком

Ko je читао „Обитељ“ Захара Прилепина и „Лавр“ Јевгенија Водоласкина, могао је помислити да је савремена руска проза своју квоту ремек-дела на почетку 21. столећа достојно испунила. За дивно чудо, сада је ту и Гузељ Јахина – после сензационалног успеха дебитантског романа „Зулејха отвара очи“ она читаоцима дарује још један бисер, „Децу Волге“, књигу која по дубини захвата у трагичне расколе руске историје, по психолошком рафинману и нарочито по мајсторству приповедања на деликатној граници бајке и сурове збиље представља високи образац руског магичног реализма. Наравно, његови извори не налазе се у прози латиноамеричких генија, нити у Фокнеровом митолошком натурализму, већ у древним немачким бајкама које су се преселиле на обале Волге, час спајајући час делећи Европу и Азију. И ту, код младе руско-татарске списатељице, у домовини Гогоља и Достојевског, нашле истинско уточиште, растворивши се у бесконачном пространству шума и степа, где се осетљив човек може сакрити од времена, а може и заувек нестати. 

Роман описује живот и судбину немачке аутономне заједнице на Волги двадесетих и тридесетих година прошлог века, а истовремено прича причу о средовечном сеоском учитељу Јакобу Ивановичу Баху, типичном малом човеку у вихору велике Историји. Радња романа одвија се (можда превише) споро, али је зато стил веома динамичан: парадоксални спој спољашње укочености и унутрашње психолошке напетости, остварене јарким и сочним детаљима, унутрашњим монолозима, преклапањем пејзажа, ентеријера и душевних стања – то је поступак који Јахина користи мајсторски и доводи га скоро до савршенства. 

Бах сваког јутра у шест сати стоји крај звоника у дворишту школе, сачека да се обе казаљке стопе у једну линију, а онда из све снаге повуче конопац. Часак касније, сваки житељ мале колоније осврнуо би се на тај звук, скинуо капу и прошапутао кратку молитву. У Гнаденталу је почињао нови дан. Бах онда потпаљује пећ и загрева учионицу, око осам стижу ученици. Он им предаје руски и немачки језик, читање и аритметику. И тако недеља за недељом, година за годином, од којих „свака подсећа на претходну и ни по чему се не издваја“. Али једнога дана Бахов живот се потпуно преокренуо. Чудни гласник доноси му чудно писмо: неки Грим моли га да дође на пристаниште, има за њега посао. Бах невољно одлази, тамо га чека ћутљиви Киргиз, превози га чамцем на другу обалу Волге. Кроз шуму стижу на тајанствени салаш. Богати Удо Грим жели да Бах поучава његову ћерку Клару, при чему девојка од педагога мора да буде скривена параваном, за сваки случај. 

Они се, наравно, заљубљују, Клара бежи од оца у Гнадентал, али их тамо ништа добро не очекује. На њих се обрушавају трагичне перипетије раног совјетског периода – грађански рат, борба против кулака, формирање колхоза, усађивање комунистичке идеологије у једну дубоко религиозну средину… Бах се труди да сачува Клару од  страхота околног света, „као грамзиви гном који се тресе над златом“. Клара умире на порођају, а Баху остаје само кћи, Ана. Треба преживети. 

У свим тим збивањима неочекивано васкрсавају сижеи и јунаци прастарих германских бајки. И учитељ Бах, и становници колоније Гнадентал, и његова вољена Клара, и њен свирепи отац Удо Грим, кћи Ана, беспризорни луталица Васка који постаје Бахов усвојени син, партијски лидер совјетског Гнадентала Хофман, баш као и два вожда огромне земље, један који умире 1924. године и други који долази – сви су они само делићи тог волшебног света, и сви захтевају посебно дешифровање. Сваки приповедачки обрт упућује нас на изворни архетип. Притом, Јахина врло вешто барата разним контекстима: историјским, етничким, културним, фоклорним, митолошким… увек проналазећи тачне пропорције свакодневице и метафизике.

У преводу с немачког, Гнадентал је благодатна долина. Јахина своје јунаке смешта у тај готово рајски простор, бајковит и од света изолован. Гнаденталци нигде не иду – немају због чега. Све што им је потребно већ је ту, у малом насељу на обали Волге. Негде низводно, или узводно, свеједно, постоје Покровск и Саратов, негде у даљини је Москва, а у неком незамисливом простору, који слабашно трепери у крви поволшких Њемаца, постоји још и Германија. И то је сва екумена. Волшебни простор има и своју границу – Волгу. Она својим обалама дели свет на реални и иреални. Она је граница између светова, она је чистилиште. На њеном дну „жива“ бића чекају свој тренутак, да би судњега дана стали пред Створитеља и одговарали за свој земаљски живот.  Волга је, наравно, и глобална метафора романа. У њеним дубинама крију се слојеви историје и фантазије, тајне живота и смрти.  

А бајке – оне су везивна нит читаве романескне конструкције. Успут – оне заиста преображавају реалност. Њих записује и њима после Кларине смрти тргује несрећни Бах, размењујући их за млеко којим ће нахранити Ану. Бајке дају млеко уместо покојне мајке. Бах своја мала ремек-дела продаје партијском секретару Хофману, који их редактуром претвара у идеолошке проповеди и користи за агитацију. Међутим, наступају времена у којима реалност продире преко граница бајковитог архетипа. 

У средини књиге, у централним поглављима (15, 16 и 17), и јунаку и људима око њега чини се да се Бахове бајке остварују – као велики совјетски процват. Радња се одвија 1926-27, у време кад се клатно репресија још није сасвим размахнуло, опозиција још није уништена, сељаштво је због НЕП-а мало одахнуло. Између осталог, то је и време снажног успона књижевности и кинематографије. Отуда је и лик вожда, Стаљина, код Јахине веома изнијансиран, без стереотипних гео-политичких алузија. 

Управо због те изнијансираности уследили су приговори „либералних“ критичара. По њима, Јахина пажљиво заобилази најоштрије теме у историји руских Немаца. Например: глад у Поволжју, изазвану насилном колективизацијом, она као да ставља у заграде приповедања. До јунака допиру само одблесци трагедије, јер он живи усамљенички, огромном реком одвојен од родне колоније. „Јахина вешто нивелира ужасну реалност уз помоћ бајковитог језика, као да покушава да заштити совјетску власт од директне кривице, приписујући зло некаквој неземаљској, нељудској вољи.“ Укратко: она белетризује совјетске (руске) репресије. 

С друге стране, приговори „патриотске“ критике звуче отприлике овако: пошто је у првом роману описала страдање Татара, а у другом Немаца, који ће мали народ код Јахине бити следећа жртва руске „љубави“? Постоји јако подозрење да је некоме врло важно да Јахину прогласи првом списатељицом Русије, да би савремену руску прозу представљале искључиво књиге о лошем руском народу, који угњетава симпатичне националне мањине. 

Наравно, ти приговори међусобно се потиру, истовремено на занимљив начин потврђујући распон, снагу и вредност литературе која – док суверено преплиће мит и стварност – надилази сваку идеологију. Могу ли туђа деца постати своја? Могу ли деца уопште бити туђа? Може ли држави бити туђ један од народа који је насељавају?

Одговори нису баш радосни, па ипак, као што су говорили стари учитељи – трагедија може бити и веома оптимистичан жанр. Ако је написана овако као роман „Деца Волге“, у њој побеђује човек чија је душа са хладне блиставе реке устремљена у небеса.

Желидраг Никчевић