ГОРИЦА ПОПОВИЋ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Мисија Емира Кустурице је велика, позоришни фестивал на Мећавнику је божанствен догађај!

Позната српска глумица, Горица Поповић, одвојила је време током пробе за представу „Деца радости“ Атељеа 212, у којој игра једну од главних улога, како би ексклузивно за „ИСКРУ“ открила своје виђење Првог јесењег позоришног фестивала на Мећавнику, позицију културе и уметности у Србији, као и положај младих уметника у савремено доба.

Видно расположена глумица дочекала нас је у гардероби, док су њене колеге вежбале на новој позорници први пут прилагођавајући покрете, светло и звук сцени театра у Дрвенграду. „Ја сам своје урадила, сад је на њих ред…“, насмејала се и пожелела нам добродошлицу показујући да седнемо на неку од зелених столица, које су биле распоређене свуда по просторији. Док смо разговарали, професионални глумци су свако мало брзим корацима улазили и излазили из гардеробе, мењајући костиме, шминку, фризуру и обућу уз неизоставно преслишавање реплика – осећао се дух позоришта.

    . Колико је Први позоришни фестивал, па и други фестивали које је Емир Кустурица покренуо, значајан за развој уметности и културе у Србији?

Изузетно значајан! Мислим да је то заиста једна дивна мисија коју господин Кустурица спроводи, јер у данашње време, у овој нашој земљи Србијици, није лако младима с обзиром на то да су путеви за њих доста затворени… Некако ми се чини да је ово један божанствен догађај што се тиче позоришта, али и фестивала. Исто мишљење делим и за апсолутно све остале фестивале, манифестације и изложбе које се одржавају на Мећавнику. Ја се заиста дивим тој иницијативи!

    . На који начин Први позоришни фестивал доприноси младим студентима глуме?

Ово је место где се људи лепо упознају, где могу да размене своја искуства, где могу да се договоре о неким новим пројектима, да сарађују, јер фестивали су, пре свега, добри због тога… А друго, дођу овде и људи из бранше који су важни и који могу да ангажују младе људе. Зато мислим да би тај долазак директора позоришта, редитеља, драматурга и других стручњака из света позоришта требало да постане пракса, како би они били у могућности да виде каква је то младост коју наша култура поседује.

. Постоји ли нешто по чему је овај фестивал специфичан у односу на друге позоришне фестивале кад се ради о афирмацији младих уметника?

Ово је тек почетак! Видећемо како ће да изгледа овај фестивал кроз неколико година и по чему ће бити препознатљив, али рекла бих да амбијент и будући такмичарски карактер ту играју кључну улогу… Сећам се када сам ја била студент у Новом Саду, на Стеријином позорју било је Позорје младих, и не само у Новом Саду, него смо се ми у старој великој Југославији редовно сусретали широм региона – путовали смо у Љубљану, Загреб, Скопље на те сусрете академија, неуморно размењујући представе и искуства. Мислим да је то добро… Не добро, одлично! Тога једно време није било и мислим да је овај позоришни фестивал повратак на ту праксу, што је сјајно! Добро је да се људи упознају и зближе – добро је да седе овде на Мећавнику… Кад то буде трајало неки дан дуже, да сви заједно седе и да се гледају, упознају, разговарају о томе што раде… Биће то једно велико и незаборавно искуство!

    . Познато је да посебно волите да пратите рад младих глумаца, као и да их сматрате „младима који доносе свежину и нешто ново у позориште“. Колико су ти млади уметници маргинализовани у данашње време?

    Превише… Као што знате, постоји забрана запошљавања у позориштима која су јавне установе и тај Закон о забрани запошљавања нових људи качи и позоришта, и млади људи који завршавају академије једноставно не могу да рачунају на запошљавање, тако да су они на једном брисаном простору. Јасно је да тај закон никако није добар јер посебно погађа младе људе… Проблем је у томе што ни статус слободних уметника није довољно добро регулисан, јер ту су у питању неки ненормални порези… Уколико зараде, они морају много новца да дају за порезе, а поред тога нису ни заштићени! А, толико има младих људи који су дивни и талентовани, због чега заиста пуно радим са њима, јер су они ти који морају да вуку напред, који ће вући напред и на које морамо да се ослонимо! Нисам сигурна да смо свесни тога… Е, управо зато је мисија Емира Кустурице велика – што је он то схватио и што пружа могућност младим људима да се изразе и да покажу шта они то раде и на који начин.

    . Како бисте дефинисали тренутну позицију уметности и културе у Србији?

    Држава, нажалост, не разуме добро шта је то култура и колико је она значајна, тачније, колико култура заправо подиже један народ… Не разумеју њен значај у једном ширем смислу… Нажалост, видела сам да је сада нешто мало повећан буџет за културу, али нешто минимално, рецимо један или два посто највише, а, са друге стране не можете а да не приметите да постоје земље које много више одвајају за културу и које схватају тај значај. Знате, немамо ми узалуд толико вршњачког насиља, толико насиља уопште, на улици и у породици – све то произилази из некаквих садржаја који су се великом брзином размножили по тим нашим медијима и који просто редовно загађују омладину, и људе уопште…

    . Постоје ли, у том случају, начин и воља да се промени та тренутна позиција културе и уметности у нашој земљи?

Мислим да једна репресивнија, уопште не бежим од те речи, дакле једна репресивнија политика што се тиче културе и што се тиче забране неких садржаја уопште не би била на одмет, напротив, мислим да би требало да се поведе рачуна о томе! Садашњи министар културе је човек који доста разуме та питања и ми смо имали добру сарадњу са њим, он је био министар за културу града Београда, где смо одлично сарађивали – рецимо, позоришта су под ингеренцијом Београда, тако да се надам да ће се у скорије време остварити оно што је нови министар прво рекао: да се неки ријалити програми скину са телевизије, а то је свакако неки почетак и приказ воље за побољшањем… Мислим да заиста морамо да подигнемо критеријуме и да истуримо у прве редове неке младе уметнике, неке људе који имају шта да кажу!

. Да ли то значи да, неким чудом, можемо „поправити“ свет који смо, по свему судећи, одавно „покварили“?

Па знате како, ми уметници смо заправо стални верници, вечити верници да то можемо да урадимо! Верујемо да вршимо ту мисију „поправке света“… Па макар и у неким малим корацима, нема везе… Само док се крећемо! Ако одиграте неку представу у неком селу негде, или однесете неки филм да се погледа, или доведете неке људе у позориште, који никад нису били у њему, или их одведете на изложбу, у библиотеку – мислим да су то сви ти мали кораци који на неки начин поправљају свет.

. Људи вас најчешће памте по комичним позоришним и филмским улогама. Да ли време у ком живимо захтева комедију или озбиљност на највишем нивоу?

    Ја волим хумор и комедију и трудим се да цео живот гледам на тај начин – са једном дистанцом и са осмехом. Чини ми се да је тако лакше прегурати многе ствари у животу… И зашто да не!? ‘Ајмо да се шалимо! ‘Ајмо да у тој шали радимо и озбиљне ствари, и да, на тај начин, са једном лакоћом, хумором и оптимизмом решавамо проблеме! Ја сматрам да је боље тако некако ићи кроз живот и ово тешко време… Наравно, имамо ми много разлога и за сатиру… Ово је стварно комично и бесмислено време, многе ствари су бесмислене, али ‘ајде да их поправимо!

Тагови: Горица Поповић, Јесењи позоришни фестивал, Мећавник