Горан Петровић: Остало је само читање

У Звјезданим дневницима Станислава Лема, када бродски капетан, Ијон Тихи, остаје без посаде и временом почиње да сумња у то да уопште постоји, он почиње уредно да води дневник. Али није писање оно што потврђује његово постојање, јер капетан убрзо записује сљедеће: “Бродски девник не може да чита себе. Ја могу. Дакле, ја постојим.” На идентичан начин, чини ми се да у савременој српској књижевности нико тако смјело није писао о читању као јединој потврди нашег постојања као што је то чинио Горан Петровић. Мада смо као заједница изненађени и шокирани губитком, и мада би у тренутку када жалимо најпристојније било рећи “остало је само ћутање”, свјесни, прије свега, да Горан Петровић понајвише припада будућности српске књижевности и да ће се о њему тек писати, ипак, чини се, након његовог одласка – остало је само читање.

Као писца, говорио је Горан Петровић, више га одређују књиге које није написао него оне које јесте, исто као што нас као појединце, народ или цивилизацију више чини оно што немамо, него оно што имамо. На питање које се онда природно намеће – кога то српска књижевност више нема, и како је управо то одсуство (сада) на најинтензивнији начин обликује, можда најбоље говори доминантан осјећај свих оних који су имали, прије свега, читалачку привилегију да се сусретну са Петровићевом прозом, осјећај који каже да нас је напустио неко – ближњи.

Сваки губитак је увијек позив на сјећање, али када говоримо о Горану Петровићу, губитак овог писца је онакав какав је био и поетички манир његове прозе – позив на поновна читања. Јер читање је подухват у којем се сусрећемо са ближњим, са писцем који нам је показао да Ситничарница “Код срећне руке”, Опсада цркве Светог Спаса, Атлас описан небом, то нису књиге, то су простори настањени духовима, оном тихом Хомеровом већином која нас је обликовала и прије него што смо је, можда, били свјесни. Нису дјела Горана Петровића обиљежена “александријским синдромом”, колико је то једно чврсто, александријско вјеровање – ако се наслонимо на традицију и допишемо је, у том збиру сигурно постоји макар најмања реченица, која даје смјер нашем постојању, макар једно одшкринуто видјело кроз које можемо да завиримо у смисао прошлог, садашњег или будућег, као што то чинимо у Опсади.

Петровићева књижевност тече као онај Шулцов бочни колосјек живота, ништа мање аутентичнији или животнији, штавише, у савременој српској прози Горан Петровић је на најљепши начин показао да књижевност никада није била задовољна тиме да буде само књижевност – она жели да буде сам живот, у којем можемо да се сусретнемо, учинимо блиским и препознамо. У самом срцу тог умјетничког и животног транспоновања је имагинација, толико снажна и жива, да нам се неријетко чинило да, баш као и јунаци Ситничарнице, доживљавамо смрт – након прочитане (или нагло прекинуте) приче. Штавише, необјашњив је али упорно присутан осјећај да ће овај велики волшебник српске књижевности, у свим будућим читањима, посматрати “иза линије хоризонта” како се сви полако претварамо у његове јунаке – они који пажљиво прате, али и остављају трагове по тексту, опсједнути читањем и смислом као само другачијим облицима љубави, али они који читањем прича, као у Атласу, изгоне Празнину.

Ако се посљедњих деценија интензивно доказивало да је одлика важне и врхунске књижевности, између осталог, и завођење читаоца на поновна читања (у маниру Набокова који је писао да ми свакако не можемо да читамо књигу, већ – ишчитавамо), Петровићева проза је комуницирала на најдубљи начин управо са ишчитавањима, оним палимпсестним, у којем смо приликом првог читања романа имали добро познати Турнијеов осјећај – као да га, заправо, читамо по други пут. Али Петровићева проза чинила је да имамо осјећај да ми не читамо њу, колико она нас: све наше претпоставке, предрасуде, исклизнућа, па и слабости с којима улазимо у текст бивају преобликовани или преиспитивани. То су романи и збирке прича које подстичу разговоре које воде ка тексту, али и ка себи, додирујући оно најдубље људско искуство, и не узмичући пред његовом комплексношћу.

Читање Горана Петровића увијек је подразумијевало једну неизбјежност: сарадњу са духовним вертикалама и језгрима. Цијела Опсада је, чини се, једна велика поема о страдању, али понајвише о духу који је неуништив, духу као посљедњој одбрани.

“Моје спасење”, каже Алберто Мангел у есејима Пакујем своју библиотеку, “могло би да зависи од тога што сам прочитао књиге Ричарда Утрама, Вилијема Саројана, Џен Морис, Олге Седакове”. У идентичном маниру, могли бисмо рећи – наше спасење могло би да зависи од тога што смо прочитали књиге Горана Петровића.

мр Маја Симовић