Вест да је свет напустио један од највећих и најнаграђиванијих српских писаца, академик Горан Петровић изазвала је шок међу колегама, пријатељима и познаваоцима његовог дела: како тако изненада може да оде неко ко је тек започео свој велики књижевни пројекат „Роман Делта“. Неко ко се тек спремао да напише можда најбоља дела.
„Отишао је прерано, остављајући иза себе незаобилазно значајан прозни опус дубоко укорењен у националној историји и традицији, који је на срећу, у нашој пословично инертној средини, правовремено потврђен и заслужено награђен. Дубоко жалим што мој књижевни пријатељ и сапутник није довршио дела која је замислио и писао током минулих двадесетак година“, каже професор Пантић.
Михајло Пантић: Писање као пловидба безобалном маштом
Он подсећа да, упркос томе, Петровићеви романи – почев од „Атласа описаног небом“, преко „Опсаде цркве Светог Спаса“ и „Ситничарнице `Код срећне руке”, све до скорашњих „Иконостаса“ и „Папира“ – репрезентују српску уметничку прозу с краја прошлог и почетка овог века на посебно упечатљив начин, који је читаоца позивао на авантуру пловидбе бескрајем безобалне маште.
„Са Петровићевим књигама приповедака и романима, који су наилазили на нестандардно добар пријем и код наше и код иностране читалачке публике, српска књижевност потврдила је своје неспорно место на европском духовном и креативном хоризонту. Када писац оде он наставља да живи у својим књигама и у сећању културе којој је припадао. Горан Петровић то недвосмислено потврђује“, додаје Михајло Пантић.
Максимовић: Књижевност за њега била поље вредности језика, друштва и народа
Горанов пријатељ, песник Мирослав Максимовић, у дану његовог одласка, сетио се како је својевремено са много разлога Горана Петровића упоредио са Андрићем.
„Једном приликом, не сећам се да ли је то било нешто што је Горан написао, или неки књижевни догађај у вези с њим, зовнуо сам га, да му кажем свој доживљај. Између осталог, рекао сам му: Ти си, од свих наших данашњих писаца, најближи Андрићу. Онакав какав је био, скроман и снебивљив, одговорио ми је: Хвала ти, али не претеруј“.
Максимовић каже да тај суд стоји и данас, као и пре двадесетак година када га је изговорио.
„Горан је приступао књижевности као веома личном изразу, али није сматрао да је она поље за лична иживљавања, лечење личних фрустрација, доказивања властите величине, начин за постизање славе и зарађивање пара, и томе слично. Књижевност је поље вредности једног језика, једног друштва и једног народа, и морамо да јој приступамо као таквој. Горан јој је приступао тако. А имао је, од књижевности, и све оне друге сатисфакције: и доказ властите вредности, и славу, чак и новац од мноштва превода. Тај спој посебне личности и потпуно објективизираног књижевног израза, у коме се личност не види али је итекако присутна – оно је што Горана спаја са Андрићем“, објашњава Максимовић.
