ГОРАН ГОЦИЋ: Култ маргине има интернационалну репутацију

,,Занимљиво је да су и критика и публика, у мом случају, склони екстремним ставовима; и једни и други су наизменично брутални и дирљиви, наизменично ме омаловажавају и кују у звезде.’’- констатоваће Горан Гоцић, истакнути српски књижевник у интервјуу за Искру.

Домаћој публици је најпознатији по роману Таи, који је овенчан НИН-овом наградом за најбољи роман у 2013. години. У интервјуу говори и о великанима југословенске и српске кинематографије: Емиру Кустурици и Душану Макавејеву, нашем нобеловцу Иви Андрићу, али и о свом новом роману ,,Последња станица Британија’’.

Аутор сте студије Емир Кустурица: Култ маргине (2001). Шта је оно што вас је привукло да пет година истражујете опус највећег филмског редитеља у овом делу света?

– О Емиру сам испрва написао неколико текстова. Студију ми је наручио британски издавач Волфлауер прес и из све снаге сам се бацио на ту прилику. Радио сам је две године између 1999. и 2001. Кад сам је превео на српски 2006, неколико снобова из круга двојке престало је говори са мном. И даље ми повремено наруче текст о Емиру: један зборник ће ове године изаћи у Кини. Дакле кад се све сабере, можда је ваша рачуница тачна. Упркос тихом режању у Србији, Култ маргине има интернационалну репутацију. Чита се и у САД и у Кини. Откупљена је у библиотекама широм света, рецензирана у земљама попут Немачке, Јапана, Француске, Британије и Шпаније, цитирана у тридесетак књига и још толико дисертација, из те студије се учи на факултетима. Не знам да ли ћу поновити тај успех.

Недавно је објављен на енглеском и зборник есеја о Душану Макавејеву Ерос, Идеологија, Монтажа у којем ви учествујете. Како је настала та књига?

– Идеју су изгурали један Рус и једна Американка који живе у Прагу, а књигу је издао Карлов универзитет. Парадокс је што смо се нас двадесет из целог света с ентузијазмом и без хонорара прикључили овом пројекту, док је сам Макавејев то одбио. Ту је Марина Абрамовић, ту је Аустралијанка Лорејн Мортимер, ауторка студије о Макавејеву Страх & Радост, ту су колегинице из Београда које предају филм Ивана Кроња и Невена Даковић. Постоји и књига Рејмонда Даргната о филму WР: Мистерије организма, као и књига мог познаника Џона Расела Тејлора Редитељи и усмерења у којој је есеј о Макавејеву. Ниједна од набројаних није преведена на српски, па претпостављам да неће ни ова наша.

Ваша најпознатија књига, за коју сте добили НИН-ову награду за најбољи роман у 2013. години, ипак је роман Таи. Како видите Таи из перспективе 2018. године?

– Нисам себе култивисао за књижевника; тренирао сам други спорт. Али душа се понекад измигољи из наших планова, тражи други кутак, осваја нови простор, широм отвара неизветрене одаје. Таи данас видим као свој непланирани искорак у приповедаштво. Кад узмем ту књигу у руке, препознам густе, опипљиве емоције и понекад се заплачем. Видим у њој неконтролисану навалу, једну ерупцију исповести човека који се дуго суздржавао и крио, племениту заблуду како свет ипак може да се промени на боље. Кад сам писао Таи, нисам био свестан колико тај текст има набоја, колико њим влада згуснутост. Осећа се да је био рађен у трансу.

Норвешки писац Ју Несбе Тајланд је видео као одлично место за радњу крими-романа о његовом јунаку Харију Хулеу. Шта је то чаробно на Тајланду?

– Уелбек, Несбе, Џон Бардет – подоста аутора користе тајландски миље и та земља је честа локација за филмове. Али практично нико од уметника у тој земљи не препознаје нешто чаробно. Мој пример је усамљен.

Владимир Пиштало, ваш колега и такође добитник НИН-ове награде у интервјуу за интернет часопис Саломе каже, парафразирам, да никад није довољно инспирације, те да је она увек јача од вас. Шта је за Вас инспирација?

– Предајем предмет по имену Стваралачки процес на Новој академији уметности, па ми је инспирација и њено призивање такорећи посао. 

У једном интервјуу сте казали да познајете петоро-шесторо добитника НИН-ове награде. Можете ли нам поново казати о којим писцима је реч?

– Заправо сам до данас упознао готово половину од укупно педесет и кусур добитника. Списак је дугачак али сва познанства у којима се здраво спаја с довиђења, површна су. Једини с којима сам ушао у озбиљније релације били су Живојин Павловић и Зоран Ћирић. У оба случаја су се испред могућег пријатељства појавиле препреке. Павловић, који је бележио апсолутно све, оставио је о томе и писане трагове.

Који суд вам је значајнији – критике или публике?

– Добио сам четири награде за Таи: критика ме је одлучно препоручила публици и Таи је постао бестселер. С друге стране, критика је једнако резолутно игнорисала Последњу станицу Британију те и публика као да још није приметила ову књигу. Јасно је да су суд критике и публике у мом случају нераскидиви. Будући да експериментишем с формом и радим амбициозне подухвате, битно је како на то реагује критика, али и најгенијалније штиво не постоји без читалаца. Занимљиво је да су и критика и публика у мом случају склони екстремним ставовима; и једни и други су наизменично брутални и дирљиви, наизменично ме омаловажавају и кују у звезде.

Како вам изгледа савремена српска књижевност, боље или горе у односу на период пре десет или петнаест година?

– Мени не делује да се српска књижевност значајно променила у тако кратком периоду. Истина, генерација мојих родитеља, рођених тридесетих, који су прегурали Други светски рат, и којој припадају Киш, Булатовић и Драгослав Михаиловић па и апострофирани Макавејев – делује ми у начелу стаменије, озбиљније, чак и писменије него генерације које данас стичу репутацију, али код савременика никад не треба рећи никад. Они који су заокружили опусе и ушли у канон увек су у предности над нама који се још батргамо.

Ваш најновији роман је Последња станица Британија. Главни јунак зове се Горан. Да ли је ово Ваша аутобиографска прича, с обзиром на то да сте се и ви вратили из Лондона у Београд?

– Јесте, Горан, кога Британци од миља зову Гордон, мој је алтер-его, иако бих пре рекао да је главни јунак Сицилијанац Антонио. Јесам, што рече Храбал, служио сам британског краља. И јесте, прича је, како кажу у Холивуду, „заснована на истинитом догађају“.

Испричајте нам нешто више о тој књизи за оне који је још нису прочитали, да након овог интервјуа одмах одјуре у књижару, купе је и прочитају…

– Последња станица Британија је мој досад најличнији текст, приповест како је моје клошарење кад сам имао двадесетак година имало пресудни утицај на чињеницу да постанем то што сам данас. У роману који је смештен у сиромашне лондонске општине Садерк и Хакни, пратимо четири мушкарца различитог порекла и година. Време је историје с великим И: осамдесетих их качи тачеризам, поткрај деценије пад Берлинског зида, почетком деведесетих Ратови за југословенско наслеђе. Њих спаја иста невоља: емиграција. При дну су друштвене хијерархије, али грозе се уобичајених средњокласних снова и себе не виде као жртве, већ као хероје рата против система. Будући да су на јави губитници, четворица јунака Последње станице Британије пуно полажу на снове. Они се емотивно се везују за маргину, чак потајно жуде да ту скончају. Сваки од њих оставио је за собом домовину и жену у њој и прогањају га сећања и на једну и на другу. И сваки од њих покушава оно што је много незапослених Британаца радило у то време: да постане уметник.

Прошле године обележен је велики јубилеј за српску књижевност: 125 година од рођења нашег нобеловца Иве Андрића. Можете ли нам написати Вашу причу од пет реченица о Андрићу?

– Дивим се Андрићу али јубилеји су, ако мене питате, бедан разлог да се човек лати пера. Да за годишњицу Првог светског рата сви поново гинемо у њему, а за Андрићев јубилеј сви углас кличемо Андрићу? Суздржаћу се од те стилске вежбе: више волим да завијам сам, без партитуре, на месечини.

Који је ваш савет младима који имају афинитета према читању и писању?

– Да не слушају старце него да раде по свом.