Горан Гаврић: Куда не идеш, Јасмила…

ИСКРА на Фејсбуку

фото: stanjestvari.com

Највећи проблем овог филма, снимљеног тридесет година после рата – није оно што је Јасмила Жбанић, већ највише оно што је прећутала

Филм Јасмиле Жбанић Quo vadis Aida претендује да буде филм о једном историјском догађају тако да о њему можемо судити на бар три плана:

  • са аспекта филма као умјетности и занатског производа
  • са аспекта историјске тачности
  • са аспекта поруке коју шаље

У неким досадашњим анализама филма из Српске наглашаване су неке чињеничне неистине и сам тон филма који за циљ има дехуманизацију Срба и Српске.

Што се тиче чињеница, приговори су углавном ишли на сцене стријељања и убијања, силовања, отимања крава… те једнострани приказ дешавања око Сребренице и непомињање акција муслиманске војске (претходни чланак као и овде).

Ту је и Хасан Нухановић, по чијој причи је кренула идеја за сценарио, али је Јасмила одлучила да батали Хасанову причу и пребаци то на „женског преводиоца УН који спашава породицу“ (није било женских преводилаца).

Како је Јасмила направила овај филм? Одлучила је да прича кроз очи жене која је изгубила своје најближе, па ту имамо дијелове које наглашавају патријархално (?) непоштовање према женама, српски војници почну да се смију кад виде жену војника холандског батаљона, жену преговарача са генералом Младићем понижавајуће претресају, „Младић“ ставља неприличне коментаре на њено познанство с колегом прије рата, а при повратку на њене опаске о преговорима муж главног лика Аиде јој каже „што не могу глупих жена“. Занимљив феминистички ангажман, а и Нухановић је приговарао да прича о таквом третману жена није истина, али ето, што се Јасмили свиди Јасмила стави.

Аида читав филм трчи, што нас можда подсјећа на Трчи, Лола трчи1917, и сличне филмове у којима главни лик скоро читав филм трчи негдје и који је због тога јако динамичан.

Занимљиво је како Јасмила мисли да треба представити „звијери“ и „зликовце“ – генерал Младић не говори својим гласом, већ неком уњкавом екавицом, рекреира се снимак његовог уласка у Сребреницу али се додаје како при неком пуцњу залијеже иза камиона и псује своје војнике, прост је и подмукао увијек наравно, а приликом изласка из џипа чеше међуножје. Слично је урађено и са „Јоком“, командантом Вукова са Дрине (носе грб јединице на рукаву) који је кепец који улагивачки скакуће око Младића. Код Јасмиле нема пуно труда да се погоди ко је лош у филму, све се то лијепо прикаже. Поред уњкавог Исаковићевог Младића и Аида, коју глуми новосадска глумица Јасна Ђуричић је „карикатурална Босанка“ (ђеш, шут, хај, ба… ), али и то је Јасмилин избор.

Што се тиче историјске тачности – увијек се може позвати на неку слободу. Тако имамо сцене неколио убистава, поред финалног стријељања заробљеника, имамо сцену одвођења дјевојке са имплицираном намјером силовања, имамо и сцену отимања краве о којој је Симикић писао. Има свједочења и о појединачним убиствима и о силовањима, тако да Сикимић гријеши или једноставно не може бити сигуран да се то није дешавало.

Оно што је евидентно је „званична прича“ о Сребреници – заштићена зона УН коју је напала ВРС. На почетку филма предсједник општине Сребреница (касније га убију) пита представнике Холандског батаљона зашто не заштите “Заштићену зону УН”, успут га сочно псује (Јасмила то сматра јако занимљивим изгледа). Е сад, ту Јасмила пропушта да помене да та ЗЗ никад није била демилитаризована како је требало да буде по одлуци СБ УН те да стога није могла бити „заштићена зона УН”. Сребреница је била база 28. дивизије муслиманске војске која је бројала 5.000-6.000 војника, која је користила Сребреницу као базу за нападе на околна српска села, положаје ВРС и која је у тим нападима починила незамисливе злочине над заробљеницима, женама, дјецом и старцима. Према подацима Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина РС, укупан број српских жртава у општинама средњег Подриња је око 2600. Та дивизија је рецимо нападала и сам ГШ ВРС у околини Хан Пијеска по наредбама из Сарајева како би помогли „деблокаду Сарајева“, а 1993. су заузели велику површину у источној Босни и угрозили комуникацију Сарајево – Зворник. Јасмилин филм помиње неке „људе који су отишли преко шума“, не прецизирајући ко су ти људи. Зашто је одлучила да игнорише муслиманску војску у Сребреници, не знам, одговор је ваљда умјетничка слобода.

Наравно, никакве злочине над Србима Јасмила такође не помиње. Е сад, зашто би морала, питамо се ми, ако је правила филм о догађајима из јула 95, а не о догађајима 92-95?

Прво, ако правиш „историјски“ филм, ваљда је битно не изостављати неке историјске чињенице бар са исте локације и из истог времена?

Али чак и да није тако, кроз читав филм се провлачи једна идеја – да су злочинци међу нама. Филм се одвија у три тренутка у времену, јул 95, дочек нове 92. године у Сребреници и Сребреница 2012. кад се Аида враћа у град да буде учитељица.

Иста лица се понављају у сва три периода – српски војници односно злочинци, они који су одвајали, малтретирали и убијали заробљенике. Они су на прослави нове године 92, они су на дјечијој представи 2012. године у Сребреници у школи гдје је Аида учитељица.

Шта нам то говори? Па злочинци су ту око нас, наше комшије, били су прије с нама, и сад су ту, нису ухапшени како би требало, гајимо гују у њедрима.

Такође ту је и сцена приликом стријељања заробљеника у неком дому културе или биоскопу – локални становници Срби пију кафу на балкону мирно док се све то дешава.

Злочинци и они који ћутке посматрају како се злочини дешавају – свуда су око нас.

Српски.

Та порука је оно што ме збуњује – ајде да кажемо да је историјски филм ако прикажете само дио онога што се дешавало, а не и цјелокупну слику, ако прећутите монструозне злочине и број убијених Срба око Сребренице – ако је све то умјетничка слобода – шта ћемо са злочинцима око нас?

Гдје су муслимански злочинци славили нову годину, гдје су били 95. и гдје им данас дјеца иду у школу, а они на школске приредбе? Кажњени нису, у затворима нису, значи гдје су? Ако Јасмила жели да нас упозори да су злочинци свуда око нас, зашто само неки, а не сви?

И то је то што Јасмила има да нам понуди 30 година после краја рата у БиХ? Сликање „њихових” злочина и злочинаца, прећуткивање „наших“, указивање на опасност да су „њихови свуда око нас“, „наше“ не спомињемо? Па то смо драга Јасмила имали и 1992. у ратној пропаганди свих страна у рату у БиХ. Игнорисање чињеница и апсолутно игнорисање „неподобних“ жртава? Није ово само филм о патњи једне породице, иначе не би имао политичке конотације и поруке о злочинцима свуда око нас. А политичке конотације су такве да се поред обраде злочина какви се јесу десили од стране српске војске, протура ратна пропаганда „своје стране“, да се лаже и прећуткује о битним чињеницама и историјским околностима. Да, била је дужна да их обради – јер је почела да их обрађује. Није направила аполитичан аисторичан филм већ је изнијела и политичке и историјске тврдње. Као и тврдње да су „српски злочинци и данас свуда око нас“.

Не можемо тврдити да се нису десила убиства, силовања, убиства заробљеника… у Сребреници и околини 1995. године. Али можемо тврдити да се десило још много тога што је Јасмила одлучила да прећути и игнорише.

И то је највећи проблем овог филма, снимљеног тридесет година после рата – не оно што је рекла, већ највише оно што је прећутала. Због чега је ово ипак пропагандни политички филм, без обзира на квалитет или одсуство истог.

И то што је још један показатељ бошњачког одбијања да се суоче са било каквим негативностима из своје прошлости.

Ми жртве, они злочинци, година 2020.

Ниси далеко отишла Јасмила.

Опрема: Стање ствари

(Српски културни клуб, 26. 2. 2021)

stanjestvari.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.