ГОДИШЊИЦА СМРТИ ВЕЛИКАНА: Толстој „писац свих писаца“ и пријатељ Срба

Руски и свјетски књижевни класик Лав Николајевич Толстој, писац „Ане Карањине“ и „Рата и мира“, умро је 20. новембра 1910. године.

Прва дјела написао је на Кавказу, гдје се као добровољац борио против Турака.

Послије Кримског рата, у којем је био официр, повукао се на имање у Јасну Пољану. Разобличавао је тешко друштвено стање у Русији, писао против бракова склопљених ради интереса, неправедних судова, рата, лицемјерја цркве, експлоататорског племства, царског самодржавља и терора.

Писао је о селу и свим видовима насиља. Због реалног приказивања живота долазио је у сукоб са властима и Црквом.

Најпознатија Толстојева дјела су: романи „Рат и мир“, „Ана Карењина“, „Васкрсење“, приповијетке „Севастопољске приче“, „Козаци“, „Отац Сергије“, „Кројцерова соната“, „Хаџи-Мурат“, „Народне приче“, драме „Живи леш“, „Царство мрака“, мемоари „Дјетињство“, „Дјечаштво“ и „Младост“…

Занимљив је податак да је Толстој управљао имањем, да је знао бар шест страних језика, сам себи је правио одјећу и подигао о тринаесторо дјеце. Ипак, говорио је да му је највећа мана то што је – лијен.

Толстој је имао неколико стотина животних правила, а међу њима су и она да свако јутро ради гимнастику прије свитања, да се никада не напија, да се никада не коцка, да се не задужује, да научи кинески језик…

У својим дневницима признао је да је мало шта од тога испунио, али је увијек записивао нове циљеве.

Једном је у дневнику открио податак да је прву верзију романа „Ана Карењина“ од 864 странице написао за – недјељу дана!

Толстој је вјеровао у идеале хришћанства, али не и организовану религију, за коју је мислио да је контрадикторна учењу Исуса.

Након оштре сатире на рачун лицемјерја и корупције неких званичника Руске православне цркве у свом посљедњем дјелу „Васкрсењу“ Црква га је екскомуницирала 1901. године.

Толстој је био пријатељ Срба. Године 1910. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије.

Када је добио информацију да је постао дописни члан Академије, Толстој је преко свог личног љекара Душана Маковицког послао предсједнику академије Стојану Новаковићу биографију и библиографију.

Његов пријатељски однос према Србима дошао је до изражаја у вријеме анексионе кризе БиХ.

У писму Анђи Петровић, млађој сестри сликарке Надежде и књижевника Растка Петровића, Толстој је записао да му се једна Српкиња обратила питањем шта мисли о припајању БиХ Аустрији, које је извршено тих дана.

„Није битан политички положај Србије. Битно је религиозно стање српског народа, односно степен јединства и слоге, солидарности и узајамне љубави, оне која све превасходи“, сматрао је Толстој.

Историју, а посебно ратну историју Србије, Толстој је изучавао и раније, у припреми за писање својих романа „Рат и мир“ и „Ана Карењина“.

Познато је да је добровољац у српско-турским ратовима седамдесетих година 19. вијека, руски пуковник Николај Рајевски послужио као књижевни узор за лик грофа Вронског у Толстојевом роману „Ана Карењина“.

Пуковник Рајевски погинуо је 20. августа 1876. године. Борио се у Првом српско-турском рату 1876-1877. године, вођеном између Османског царства и Кнежевине Србије.

У анкети америчког портала „Топ тен букс“, 125 америчких и британских књижевника прогласило је Толстоја за најбољег писца у претходна два вијека.