ГЛОБАЛНО ЗЛОСТАВЉАЊЕ ТРПИМО, СА ЊИМ ЖИВИМО: Писац Владимир Кецмановић о свом новом роману

КАКАВ је и колики мајстор да измашта и испише приповести најразличитијих форми, формата, обима, тема… Владимир Кецмановић нам је показао у много наврата.

Но, овога је пута, пишући роман “Кад ђаволи полете”, који је “Лагуна” представила на протеклом Сајму књига, Кецмановић изнова доказао какав је, и колики, “мајстор да од ненаписаног и ћутње створи чудо” – како је то маестрално у рецензији срочио писац Владимир Табашевић. И прецизно, веома – јер у овој причи о злостављању дечака (или злостављању свих нас?) жртва не говори. Ни реч. Иако није нема.

Роман је посвећен Орвелу, који је до те мере прецизно предвидео свет у коме живимо да се Кецмановић, како вели, каткада пита не подешавају ли моћници устројство света руководећи се Орвеловим књигама. Сама приповест у којој се сажимају бројне темељне, највеће теме – од суочавања појединца (иницијално аутсајдера) са светом до оцеубиства у целости је пак проткана референцама на Шекспировог “Хамлета”, почев од креда истакнутог на насловници, да “не убија онај који држи нож, него онај ком остаје империја”…

Како сте осмислили, односно одлучили се, за изузетно моћан и крајње сугестиван, али свакако донекле и ризичан поступак крајњег обезличавања жртве, “одузимањем” јој речи, говора?

– За разлику од јунака романа “Топ је био врео”, који у једном тренутку занеми и већим делом приче остаје нем, јунак књиге “Кад ђаволи полете” није немушт. Он говори, али ми његове речи не чујемо, оно што Младен мисли и изговара сазнајемо само из реплика других, његових саговорника. Логично оправдање могло би се наћи у томе што се на тај начин са њега фокус пребацује на свет који открива и спознаје, док на дубљем плану овај поступак подвлачи чињеницу да Младен себе, своје тело и ум, доживљава као нешто туђе.

Та идеја у свету у коме је вера у Бога поодавно угрожена, нипошто није нова – сетимо се само Камијевог “Странца”. Ипак, у данашњем изопаченом свету, она постаје актуелнија него икад.

Јесте ли и сами, на личном – људском, не-списатељском плану, осећали отпор исписујући до те мере тешку причу са тако изопаченим, а нажалост никад актуелнијим ликовима?

– Идеја за роман сазрела је у мени почетком прошле године, да бих почео да га пишем прошлог маја, током боравка у карантину на Куби. Иницијално је то била моја реакција на нове видове свеприсутне политичке коректности, тачније на онај њен вид који тренутно постаје доминантан, и самим тим је посебно иритантан. Међутим, када прича почне да се испреда, почетна перцепција се мења и долази до онога што руски теоретичари књижевности називају “отпор материјала”. Ствари попримају нове димензије и, барем код мене, увек тако бива, потреба да, што би рекле филмаџије, “браним лик” – доводи до тога да и најнегативнији ликови добијају неке нове, боље, људске особине. Управо то сматрам једним од највећих квалитета уметности, односно литературе – што увек превазилази ауторову почетну намеру.

Постоји ли опасност да се, у том превазилажењу ауторове првобитне намере, изгубе позитивни и негативни “предзнаци” појединих ликова – или је то просто начин да се читаоцу, свету, саопшти истина да смо сви (н)и позитивни, (н)и негативни, само људи?

– Миодраг Булатовић је Гогоља називао својим омиљеним писцем – јер, како је истицао, код Гогоља нема позитивних ликова. Заиста, савршени ликови, уколико и постоје, или стоје на самој ивици кича или је прелазе. Јунак мог романа Кеј свакако јесте негативац, али много је разлога због којих је он такав какав јесте, читалац ће, вероватно, да га разуме. А то нас опет доводи до истине да и сами злостављачи јесу жртве система који су барем једним делом креирали.

Премда начелно приповест о злостављању једног дечака, који се обрео у канџама једног моћног злостављача – ово је, рекло би се, прича о “масовном злостављању” свих нас, које спроводе непребројне хорде моћника?

– Да, прича о злостављању дечака је метафора, симбол глобалног злостављања које трпимо, са којим живимо. Креатори система глобалног злостављања овог пута су одлучили да је хомосексуално злостављање табу (сам Кеј више пута истиче да “педере нико не сме да оптужи за силовање – осим ако су попови”). То је тренутна мода, наравно, нећемо дуго чекати ни тренутак када ће глобални злостављачи одлучити да се острве управо на хомосексуалце – на шта већ указују поједини холивудски случајеви. Тада ће нека друга врста злостављања постати табу. Суштина глобалног злостављања се притом, наравно, неће променити, а мењање тих трендова и привремених мантри и даље ће представљати демонстрацију моћи креатора глобалног јавног мњења. По принципу – тема је оно што ми хоћемо да у датом тренутку буде, јер нам се може. А корисни идиоти ће да рецитују нове песмице које им буду задате.

Где смо у тој глобалној причи ми којима је, као и свима малима, унапред додељена улога жртве?

– Ми смо у свему томе угрожени двоструко, можда чак и троструко. Угрожени смо, најпре, као и сви остали становници света који немају моћ, затим као део непривилегованог света и, на крају, као народ ком је предодређена улога непријатеља оних којима непријатељ није лако бити…

Поменули сте Гогоља, који (премда је сам Украјинац) уз Чехова и Достојевског спада у ваше омиљене руске писце – што је тренутно такође табу, нешто што се не изговара. Како, као писац, доживљавате ситуацију у Украјини и пратећи тренд русофобије?

– Боравио сам, пре десетак година, два пута у Украјини, управо у том “антируском” делу и, сулудо али истинито – они су већ тада натурали и истицали као највећег свог писца Шевченка уместо Гогоља, иако је Шевченко спрам Гогоља отприлике као Михајло Пантић спрам Иве Андрића. Дакле, ситуација је већ тада била гротескна и трагикомична, иако се није наслућивао баш овако трагичан след догађаја. Али, када је у толикој држави десетак одсто људи опредељено антируски, тридесетак одсто се изјашњава као Руси, док је идентитет преосталих грађана питање дневне политике – данас су једно а сутра друго – све то – уз подршку оних који би да униште Русију и похарају Европу водећи рат до последњег Украјинца – превише лако може да се преокрене у трагедију, што се управо догађа…

ТИТО – ЈБТ НА ЧЕКАЊУ
– ПООДАВНО сам на једној трибини најавио три нове књиге: ову управо објављену, затим роман о Титу радног наслова ЈБТ и, као трећи, љубавни роман, чија се радња одвија у Тајланду. Књигу о Титу почео сам прву да пишем али се у неком тренутку измакла контроли, те ће бити остављена да одстоји на један дужи период. Са љубавним је романом ствар мање компликована међутим, када сам довршио писање “Ђавола” родила се сасвим нова идеја, којој ћу сада дати предност.