Где су границе књижевности и чији су српски писци: Дубровник је по језику век био српски

Четврта интеркатедарска србистичка конференција – скуп угледних српских професора – недавно је одржана у Тршићу. На скупу је усвојена декларација „Границе српске књижевности“, која је одмах је изазвала одговор Хрватске академије знаности и уметности (ХАЗУ) и Матице хрватске и подјарила сукоб око припадности дубровачких писаца и књижевности.

Поводом српско-хрватских спорова о језику и књижевности „Политика“ је разговарала са редовним професором на Филолошком факултету у Београду Славком Петаковићем, коме је специјалност дубровачка књижевност и који каже да је Дубровник, можда, и највећа ризница грађе за проучавање историје средњовековне Србије.

Када се говори о дубровачкој књижевности, мора се стално имати у виду да је она историјска категорија јер су њен настанак и развој везани за специфичан историјски контекст – за време постојања Дубровачке републике која је у различитим повесним одсецима признавала власт Млетака, Угарске и Османског царства, уз очување снажне аутономије.

Уважавајући овај аксиом, савремене социо-културне, територијално-државне и геополитичке прилике не могу се узимати за оријентире приликом тумачења одређених појава укотвљених у прошлости јер би такав поступак фундаментално деформисао визуру. У националном погледу негдашњи Дубровчани изјашњавали су се управо као Дубровчани.

„Српске територије у окружењу биле су им од виталног значаја, те су поседе своје републике увећавали купујући територије од српских владара, на пример, од цара Душана, који је, према одређеним изворима, устројио и једну библиотеку у Дубровнику“, наводи Петаковић.

Милан Решетар, знаменити филолог, професор славистике у Бечу и рођени Дубровчанин – „најбољи познавалац језичких прилика у Дубровнику“, своја вишедеценијска истраживања утемељио је на изворној, обимној грађи која обухвата повеље, писма, службена документа, поезију, прозу и друге изворе.

Доказао је непобитно да је говор Дубровника издавна, од раних столећа када је словенски елемент у граду сасвим превладао (етнички и језички), био херцеговачки, штокавско-јекавски.

У Дубровник је тај језик дошао са српских територија, старог Захумља и Травуније – одакле су древном граду, вели Јован Дучић, све „крвне и духовне исхране долазиле“. Тај језик, сликовито се надовезује Иво Андрић, притицао је „гладећи се и мекшајући“ док не стигне у Жупу дубровачку.

„Ово потврђује и више десетина примера у дубровачким документима 15–18. века у којима се језик јасно именује српским (lingua seruiana). Илустративан пример језичких и других релација Дубровника и Србије представља и то што Марин Држић, велики дубровачки ренесансни писац, у једном писму помиње Мехмед-пашу Соколовића као човека „нашег језика и народности“. Тешко да би се могло поверовати да је Држић идентификујући се у одређеном смислу са Соколовићем мислио да је овај пореклом Турчин или нешто друго, а не Србин. Да закључим: своја научна уверења Решетар је сажео у закључак `да је Дубровник по језику увијек био српски` и тај став до сада научно није обеснажен, без обзира на упорне покушаје да се становишта великог познаваоца историје језика тенденциозно ретуширају, а српска филолошка традиција која се бави овим питањем дискредитује“, наводи Петаковић.

Подсећа да изучавање културне баштине старог Дубровника већ два века побуђује пажњу српских проучавалаца.

„Плодове рада српских филолога и проучавалаца из других дисциплина колеге из хрватске готово уцело одбацују, наводећи, између осталог, да је негдашњи Дубровник у језичком и територијалном смислу био хрватски, да је језик који је притицао из залеђа у град био босанско-хрватски, да је верско опредељење идентификациони маркер приликом одређивања културних формација и тако даље. При томе се континуирано као аргументи истичу тобожње хегемонистичке, иредентистичке и експанзионистичке тежње српских научника – за шта, морам одлучно нагласити, нема никаквог ослонца у стварности. Тиме се читав проблем тенденциозно преводи у област политике, док научно поље, на коме треба сучелити суштинске чињенице, бива осењено дневнополитичком естрадизацијом. У складу са принципом научне толеранције, не треба се противити праву колега из Хрватске да заснују своју вертикалу сагледавајући културну баштину Дубровника, али уз очекивање да ни српској страни не буде ускраћивано право на сопствену перспективу. Чињенице, просејане кроз решето потом и сито науке, треба да буду основно и незамењиво средство приликом сучељавања опречних погледа на овај, али и на друге одсеке културне историје“, навео је.

На коментар да Хрвати својатају и Иву Андрића иако се он изјашњавао као Србин, Петаковић каже да је „познато да утемељење државне, националне и политичке формације почива на учвршћивању културне традиције, чија основа су језик, писмо и, следствено томе, књижевност“.

„Појаве великих писаца, фигуративно речено, везивно су ткиво културне материје. У таквој перспективи више него интересантна је судбина појединих писаца, као што су Његош, Андрић, Павић, Ћосић и други. Андрићу припада посебно место као нобеловцу, па се смишљено пренебрегава да је стварао на српском језику и био српски књижевник, о чему се и сам недвосмислено, што је више пута документовано, изјаснио.

Поменути писци су с једне стране, у склопу злонамерне идеолошке конструкције, оптуживани да је њихов опус послужио као инспирација за ширење српског национализма крајем двадесетог века – о чему је обавештено писао Борис Булатовић у књизи ‘Оклеветана књижевност’ – док су с друге стране, парадоксално, неки од њих (Његош, Андрић) присвајани као лучоноше баш у тим културама против којих је наводно био усмерен српски национализам.

Ово је праћено применом принципа ретроактивног усаглашавања ситуације у прошлости са садашњошћу, што је последично резултирало необјективном и нетачном сликом о књижевној историји, која је потом полагана у темеље ширих идентитетских представа“, објашњава Петаковић.

Коментаришући изјаву хрватског министра културе да се Србија „налази тамо где се налази, управо зато што се бави митовима, посезањем за туђим културним вредностима“, Петаковић каже да је, благо речено, та изјава „политичка, неодмерена и лишена дипломатског рафинмана који би, држим, требало да одликује иступе државних званичника генерално, а нарочито у области културе. Што је важније, та изјава нема никакву потку у науци и стога је не бих даље коментарисао. Чинећи супротно – безразложно бих јој придао значај“.