ФРЕСКЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ НА ДРИНИ: Две колевке, два страдалишта, две лепоте…

У години када се слави 800 година аутокефалности Српске православне цркве, не може бити прече изложбе, ни њеног бољег повода.

Ово што гледамо данас на овој изложби су осмовековни докази нашег постојања као народа. Толико је ратова прешло преко нас да је једино што није уништено наша култура, тачније уметност, која се преноси кроз историју, а којој најбоље сведоче ове фреске. Оне су паљене, гребане, префарбаване само да би се доказало недоказиво – да српски народ не постоји или да ово што гледамо није српско.

Међутим, ништа од ових тековина није зависило од нас, па је због тога и опстало. Када се цркви, а још тачније Госоду, повере на чување толики векови и достигнућа, онда не треба бринути.

Ова данашња изложба је нешто попут хуманитарне акције за оне чија је душа и чије су очи угрожени неодласком на Косово и Метохију, па још једном морам захвалити Галерији фресака на овом хуманитарном конвоју који су са собом довезли овде да бисмо ми уживали у својој традицији и били опчињени собом.
Фреске које гледамо су доказ да је српски народ један свеопшти зограф, а наша историја велика фреска коју смо исцртавали правим и погрешним потезима. Прави су настајали онда када смо имали директну везу са Господом, па и са уметношћу, јер она једино може клијати, цветати и разгранавати се из религије, а погрешни онда када нас је више водило срце, па нас завело, али те грешке не бисмо мењали ни за шта.

Два света места српског народа и његовог страдања, а уједно и опстајања, две колевке и два страдалишта, две лепоте – Косово и Дрина, састају се данас овде и на месту њиховог сусрета не стоје пресуде, осуде, мржња и ратови, већ фреске да нас подсете на оно што смо и колики смо.

Данашња изложба отвара се у право време, на правом месту, међу правим људима и без лажне скромности ћу рећи да је њено отварање уједно и отварање наших највећих трезора, али и најљућих рана. Носимо ово благо и ове ране увек са собом. Благо којим се китимо говориће да смо стекли нешто својим радом, а ране ће говорити да смо људи и да нас је благо коштало.

Уколико постанемо свесни себе, а постаћемо присуствовањем овој и сличним изложбама, схватићемо колики смо народ, а када схватимо и у нама се поново роди самопоштовање, избећи ћемо дан када бисмо постали експонати у неком скрајнутом музеју бивших народа.

Поштовани гости, добродошли себи.

(Реч Милана Ружића на отварању изложбе „Фреске Косова и Метохије“ у галерији „Петар Лубарда“ у Андрићевом институту.)