ФЈОДОР МИХАЈЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ ВАСПИТАЧ И УЧИТЕЉ: На 200-ту облетницу рођења Ф. М. Достојевског

Познаваоци стваралаштва Фјодора Михајловича Достојевског, с пуним правом одређују његово дело као хришћанску васпитну доктрину и називају га и религиозно – педагошком поемом.

Водеће место у филозофско – педагошким погледима Достојевског припада породици. Сматрао је неопходним да дете осети љубав родитеља, да они угнезде у њему веру и начело добра, јер „једино права, велика, вера је у стању да васпитањем створи прекрасно дете – чак и у таквој ситуацији када је детињство у сиромаштву“.

О улози успомена из детињства Достојевски је много писао у Дневнику писца и у роману Браћа Карамазови: „Без светог и драгоценог, понетог у живот из успомена детињства не може ни да живи човек. Успомене сачуване из детињства, можда су и најбоље успомене уопште. (…) па чак ако само једну такву успомену сачува у свом срцу, чак и то некад може послужити као спас“.

Достојевски је писао да је „родитељска љубав свемогућа и да се само са љубављу може купити срце детета“ и да је васпитање деце и труд и дуг а да се не тако ретко дешава да многи родитељи, прибегавају строгости, суровости, мучењу и физичком кажњавању, док неки боље ситуирани дају деци новац и тако откупљују себе и своје обавезе васпитавања.

Тема новца као решења свих могућих проблема и његовог лаког стицања, је доминантна у роману Младић, који се у потпуности може назвати васпитним романом. Младић опседнут идејом да постане Ротшилд,  се ипак ослобађа идеје богаћења до кога се стиже по сваку цену, и свим средствима и његова обамрла душа васкрсава.

„Сва идеја романа је у томе да је на сцени распад породичних начела, да покаже да је  на социјалној сцени општи неред, хаос свуда, у друштву у друштвеним пословима, у руководећим идејама. Моралних идеја нема, одједном су све нестале, и главно, као да их никада није ни било“, бележи аутор и подвлачи да је неопходно  „поновно присуство заједничке, општенационалне идеје, која повезује друштво и породице“.

Они који би могли вратити ту идеју, који би сами веровали и који би могли и своју децу да науче да верују у њу и да им ту веру предају у живот, су управо очеви, тврди Достојевски, који је посебно подвлачио улогу оца у породици и тражио од њега да увек буде очигледан пример свих моралних и духовних врлина.

Главна идеја Достојевског је лик Исуса Христа који  у Јеванђељу каже: „Ја сам пут истина и живот“. Друга важна идеја за њега је вера у бесмртност душе. 

Одрицање Бога и неверовање у бесмртност душе, по Достојевском не доводи до раја на земљи него до правог пакла у души: „Те и такве мисли су веома опасне за дете. Без вере у своју бесмртност, неизбежно се јавља идеја сведозвољености и право на злочин сваке врсте“. Та сведозвољеност је и централна мисао Ивана Карамазова у роману Браћа Карамазови.

Један од главних услова формирања духовног и моралног  система вредности у човековом одрастању је учење матерњег језика: „Постоји таква тајна природе, њен закон, по коме можеш владати савршено, само оним језиком, са којим си рођен, то јест којим говори онај народ коме припадаш“.

Молитва као обраћање душе Богу, је по Достојевском веома важан чинилац духовног васпитања. Дечја непосредна религиозност, која мири веру са разумом се касније учвршћује као свесно убеђење и зато молитва за дете постаје извор духовне снаге, помаже му да боље усклади осећања и вољу.

Достојевски је сматрао да на формирање духовности и моралних вредности детета не утиче само породица него значајну улогу има и школски систем и учитељ.

Писац је тврдио да се „без усвојених начела позитивног, доброг и лепог, покољење не сме изводити на животни пут“. Родитељима и учитељима, Достојевски поручује да су обавезни бринути се за самообразовање, самоваспитање и самодисциплину!

Колики и какав утицај је на одрастајуће покољење свог времена, имао Фјодор Михајлович Достојевски најсликовитије говори прича о томе како су 1. фебруара 1881. године ученици испратили свог учитеља на последњи пут.

Сутрадан, у суботу, огромна маса света испуни све улице, на чијем се углу налазила кућа Достојевског. Када су стигла мртвачка кола, обожаваоци понеше ковчег на рукама однесоше га до манастира Александра Невског. Када су се приближили манастиру, сви калуђери су изашли пред капију у сусрет Достојевском. Таква почаст је одавана само царевима.

Било је већ касно па је опело одложено за сутрадан. Ковчег је положен у цркви Светог Духа. Породица и пријатељи су се полако разишли, али Достојевски није остао сам. Петроградски студенти су одлучили да последњу земаљску ноћ свог обожаваног писца и филозофа, свог пророка, пробдеју.

Митрополит Манастира, који се као лице високог ранга по протоколу могао јавно појављивати само у случају великих свечаности је, када је пала ноћ, крено у цркву да ода пошту великом писцу. Калуђери су га задржали на вратима, рекавши му да је црква пуна света. „Ја сам се тада попео (причао је он касније) у малу капелу која се налази на првом спрату суседне цркве, а чији прозори гледају у унутрашњост цркве Светог Духа. Један део ноћи сам провео пазећи на студенте, а да ме они нису видели. Они су се молили клечећи, плачући, јецајући.

Калуђери хтедоше да читају псалме, један за другим, али им студенти отеше из руку Псалтир и један за другим стадоше да читају. Још никада нисам чуо да се Псалми тако читају! Студенти су их читали са гласом који је треперио од узбуђења; свака реч је је била изговорена пуним срцем.

А говорили су ми да су то атеисти и да мрзе нашу цркву. Какву је то магијску силу морао да има Достојевски да их тако приведе Богу.“

 

Радојка Тмушић Степанов

 

Текст први пут објављен у Политици 12.12.2021.