Пре непуних 150 година велики руски геније написао је своје виђење „словенског питања” које ни данас није изгубило ништа од своје актуелности. Текст под називом „Једно сасвим засебно ’словце’ о Словенима које сам одавно хтео да искажем” Фјодор Достојевски је објавио 1877. године у „Пишчевом дневнику”. Превели смо тај чланак ексклузивно за наше читаоце.
Узгред, рећи ћу једно посебно „словце“ о Словенима и словенском питању. Већ одавно хоћу да га искажем. Сада су сви код нас одједном почели да говоре о могућности брзог успостављања мира, што ће рећи, о могућности да се словенско питање брзо реши колико било. Пустимо машти на вољу и замислимо да је одједном све већ завршено, да су Словени напорима и крвљу Русије већ ослобођени, и штавише, да Турска империја већ не постоји, да је Балканско полуострво слободно и живи новим животом.

Наравно, тешко је до последњих детаља предсказати у којој конкретно форми ће се испољити та слобода Словена бар у први мах, тј. хоће ли то бити некаква федерација мањих ослобођених племена (NB. Чини се да федерације неће бити још дуго, веома дуго), или ће се појавити мањи засебни поседи у виду малих држава где ће на трону бити владари позвани из разних владарских династија. Такође се не може претпоставити хоће ли Србија најзад раширити своју територију, или ће Аустрија то спречити, колика ће бити Бугарска, шта ће бити са Херцеговином, Босном, какве односе ће мали новоослобођени словенски народи успоставити, на пример, са Румунима или чак са Грцима – константинопољским Грцима и оним другим, атинским. Хоће ли најзад све те земље и земљице бити потпуно независне, или ће бити под покровитељством и надзором „концерта европских сила“ међу којима је и Русија (ја мислим да ће сами ти мали народи сви обавезно измолити да им покровитељ буде европски концерт, па макар и заједно са Русијом, али с тим да им буде покровитељ и да их штити од властољубља Русије). Све то је немогуће прецизно и унапред решити, и ја то и не покушавам. Па ипак, вероватно се и сада могу знати две ствари: 1) да ће брзо, а можда и не тако брзо, али да ће сва словенска племена Балканског полуострва на крају крајева неизоставно бити ослобођена од турског јарма и започеће нов, слободан и можда независан живот, и 2) …Е, то друго, што ће се вероватно, и уствари сигурно догодити, одавно сам хтео да искажем.

А друго се састоји у томе да по мом унутрашњем уверењу, и то потпуном и неодољивом, Русија неће имати и никада није ни имала такве мрзитеље, завидљивце, клеветнике, па чак и отворене непријатеље, као што су сва та словенска племена чим их Русија ослободи, а Европа призна да су ослобођена! И нека ми нико не противречи и не оспорава ово што кажем, и нека нико не виче на мене и не говори да преувеличавам и да сам мрзитељ Словена! Напротив, ја много волим Словене, а уосталом, нећу ни да се браним јер знам да ће све управо овако бити као што говорим, и то не због некаквог наводно ниског или незахвалног карактера Словена – уопште није то разлог. У том смислу је њихов карактер исти као карактер свих осталих. Разлог је у томе што такве ствари другачије не могу ни да се дешавају у свету.

Нећу да ширим тему, али знам да ми никако не треба да тражимо од Словена захвалност и унапред треба да се припремимо за то. Они ће после ослобођења свој нови живот почети, понављам, управо тиме што ће измолити од Европе, од Енглеске и Немачке на пример, покровитељство и гаранције њихове слободе. И мада ће у концерту европских држава бити и Русија, они ће то учинити како би били заштићени управо од Русије. Обавезно ће почети од тога што ће у себи, а можда и отворено, наглас, сами себе убедити и прогласити да Русији не дугују ни најмању захвалност, него су се, напротив, приликом склапања мира једва спасили од властољубља Русије, и то захваљујући интервенцији европског концерта. Да се Европа није умешала, Русија би их отела од Турака и одмах би их прогутала, „имајући у виду ширење граница и оснивање велике Свесловенске империје путем поробљавања Словена. То ће све учинити похлепно, лукаво и варварско, велико руско племе“. Још дуго, веома дуго они неће бити у стању да признају несебичност Русије и њено велико, свето и у свету нечувено подизање барјака најузвишеније идеје, једне од оних идеја које човеку омогућавају да живи и без којих се човечанство кочи, уколико те идеје престану да живе у њему, постаје наказно и умире у гнојним ранама и немоћи.

На пример, садашњи свенародни руски рат, рат који је подигао цео руски народ, на челу са царем, против изрода за ослобођење несрећних народности – да ли су Словени сада најзад схватили тај рат, шта мислите? Али нећу да говорим о садашњем тренутку, јер смо ми сада Словенима још увек потребни, ми њих ослобађамо. Али касније, када их ослободимо и када се они некако среде, хоће ли они признати да је тај рат велики подвиг који је учињен ради њиховог ослобођења? Пробајте да одговорите на то питање. Ма ни за шта на овом свету неће они то признати! Напротив, приказаће као политичку, а затим и као научну истину тврдњу да би они, кад не би било ослободитељке Русије током свих ових стотину година, сами одавно успели да се ослободе од Турака својим јунаштвом или помоћу Европе, која, опет, да није на свету Русије, не само што не би имала ништа против њиховог ослобођења него би их и сама ослободила. То лукаво учење вероватно постоји код њих већ сада, а касније ће се оно неминовно развити у научну и политичку аксиому. Штавише, чак ће и о Турцима почети да говоре са већим поштовањем него о Русији. Можда ће читаво столеће, или још и више, они непрекидно страховати за своју слободу и бојати се властољубља Русије. Они ће се додворавати европским државама, шириће клевете, сплетке и интриге против Русије. О, ја не говорим о појединцима: биће људи који ће схватити шта је Русија значила, шта значи и шта ће увек значити за њих. Они ће схватити сву узвишеност и сву светост дела које је учинила Русија, и схватиће велике идеје чији ће барјак она оставити у човечанству. Али ти људи ће нарочито у почетку бити у тако јадној мањини да ће бити изложени подсмесима, мржњи и чак политичким прогонима. Ослобођеним Словенима ће бити посебно пријатно да говоре и да трубе целоме свету како су они образована племена, способна за најузвишенију европску културу, док је Русија варварска земља, мрачни северни колос, чији народ чак није чисте словенске крви и да је она гонитељ и мрзитељ европске цивилизације.

Код њих ће се, наравно, од самог почетка појавити уставна власт, парламенти, одговорни министри, говорници и говори. То ће их изузетно тешити и одушевљавати. Они ће бити опијени читајући у париским и лондонским новинама телеграме посвећене њима, у којима се цео свет обавештава да је најзад после дуге парламентарне буре пало министарство у Бугарској и да је састављено ново од либералне већине, те да је некакав њихов Иван Чифтлик најзад пристао да прихвати функцију председника Савета министара. Русија мора озбиљно да се припреми за то да ће сви ти ослобођени Словени у заносу похрлити у Европу и да ће се до губитка сопствене личности заразити европским формама и политичким, и социјалним, и тако треба да преживе читав и веома дуг период европеизма пре него што сагледају било шта у свом словенском значају и у својој посебној словенској мисији у човечанству. Те земљице ће се увек међусобно свађати, увек ће једни другима завидети и једно против другога сплеткарити.

Разуме се, у тренутку неке веће невоље сви ће се они неизоставно обратити Русији за помоћ. Колико год они сплеткарили, колико год нас мрзели и клеветали у Европи покушавајући да јој се допадну и уверавајући је да су заљубљени у њу, ипак ће они увек инстинктивно осећати (наравно у тренутку невоље, а не раније) да је Европа природни непријатељ њиховом јединству, да је то била и да ће то увек остати, а то што они постоје на овоме свету то је наравно зато што постоји Русија као огроман магнет која их неодољиво привлачи и тиме одржава њихову целовитост и јединство. Биће и таквих тренутака када ће они бити у стању да готово свесно признају да би се без Русије – тог великог источног центра и велике привлачне силе – њихово јединство за трен ока растурило и распало на комадиће, и то тако да би и сама њихова националност ишчезла у европском океану као што ишчезава неколико капи воде у мору. Русија ће још дуго морати да тугује и да води бригу о томе како да их помири и уразуми, па чак можда и да исуче на њих мач, ако затреба. Наравно, сада се већ може замислити питање какву корист од тога има Русија, због чега се она 100 година борила за њих и жртвовала своју крв, своје снаге и свој новац. Није ваљда само зато да би пожњела толико мале и смешне мржње и незахвалности? О, свакако, Русија ће ипак увек бити свесна да је центар словенског јединства управо она, да ако Словени живе слободан национални живот, то је зато што је то она то хтела и то хоће, и што је она све то учинила и створила. Али какву корист ће Русија имати од таквог сазнања осим напора, непријатности и вечитих брига.

Засада је тешко дати одговор на то питање и он не може бити јасан.

Прe свега, Русија, као што нам је свима познато, неће ни помислити – и то се никада не сме догодити – да прошири своју територију на рачун Словена, да их политички присаједини својој територији и да од њихових земаља направи своје губерније и томе слично. Сви Словени чак и сада сумњају да Русија има такве тежње, као што сумња и сва Европа. И сумњаће они још 100 година. Али нека Бог сачува Русију од таквих тежњи, и што више потпуне политичке несебичности она испољи према Словенима, утолико ће сигурније постићи да се они уједине око ње, касније, у вековима који долазе, можда кроз 100 година. И обрнуто, ако она Словенима од самог почетка пружи што је могуће више политичке слободе и огради се чак и од било каквог старатељства и надзора над њима, и ако им само саопшти да ће она увек исукати мач против оних који покушају да им узурпирају слободу и националност, Русија ће се самим тим избавити од страшних брига и обавеза да силом одржава то старатељство и политички утицај на Словене који је њима наравно мрзак, а Европи увек сумњив. Међутим, ако испољи потпуну несебичност, самим тим ће Русија и победити и привући најзад Словене. Најпре ће они у невољи хрлити ка њој, а затим ће јој се касније, у своје време, вратити и приљубити се уз њу, већ са пуним детињим поверењем. Сви ће се вратити у рођено гнездо.

О, да, наравно, и сада међу многим Русима постоје различита научна, па чак и поетска схватања. Ти Руси очекују да ће нове словенске народности, ослобођене и васкрсле у нови живот, почети од тога што ће се приљубити уз Русију као уз рођену мајку и ослободитељку, и да ће несумњиво у најскорије време унети много нових и још невиђених елемената у руски живот, да ће проширити словенство саме Русије и душу Русије, да ће утицати чак на руски језик, књижевност и уопште стваралаштво, да ће духовно обогатити Русију и да ће јој указати нове хоризонте. Признајем, мени се увек чинило да је то код нас обичан научнички занос. Истина је, ипак, да ће се нешто у том смислу једног дана свакако догодити, али не у наредних стотинак година. Засада, међутим, а можда још цео век, Русија уопште неће имати шта да узме од Словена – ни од њихових идеја, ни из њихове књижевности. Сви они још нису дорасли да нас било чему уче и страшно су далеко од тога. Напротив, цео овај век ће можда Русија морати да се бори са ограниченошћу и тврдоглавошћу Словена, са њиховим рђавим навикама, са њиховом несумњивом издајом словенства од које нису далеко. Издајом ради европских форми политичког и социјалног уређења, на које ће они халапљиво кидисати.

Када реши Словенско питање, Русија ће очигледно морати да реши и Источно питање. Још дуго неће схватити садашњи Словени шта је то Источно питање! Неће они још дуго схватити ни словенско јединство у братству и слози. Убудуће ће свагдашњи задатак Русије бити да им то непрекидно објашњава делом и великим примером. И опет ће питати због чега Русија треба све то да ради и зашто да преузима толику бригу. Због чега? Да би живела узвишеним животом, да би живела великим животом, да би обасјавала свет великом, несебичном и чистом идејом и да би, на крају крајева, оваплотила и створила велики и моћни организам братског савеза племена, али не политичким насиљем, не мачем, него убеђивањем, примером, љубављу, несебичношћу, светлошћу. И најзад, да би све „ове најмање“ узнела до своје висине и до њиховог сагледавања њене мајчинске мисије – у томе је циљ Русије, у томе је и њена корист, ако хоћете. Ако нације не буду живеле у најузвишенијим, несебичним идејама и са најузвишенијим циљевима служења човечанству, него само буду служиле својим „интересима“, онда нема сумње да ће те нације пропасти, да ће се стврднути, ослабити и умрети. А не постоје узвишенији циљеви од оних које има Русија када служи Словенима несебично, не тражећи од њих захвалност, када служи њиховом моралном (а не само политичком) поновном сједињењу у једну велику целину. Тек тада ће свесловенство рећи човечанству своју нову, исцељујућу реч… На свету и не постоје никакве идеје узвишеније од ових. Према томе, ништа за Русију не може бити „исплативије“ него да има пред собом те циљеве, да их сама себи све боље објашњава и да се све више уздиже духом у том свом вечном, неуморном и одважном делу које чини за добробит човечанства.