FILMSKA ŽIVOTNA PRIČA ČIKAŠKOG SLIKARA: Ikona Svetog Save mi je “sredila” američku vizu, a slika patrijarha Pavla pomogla da dobijem posao života!

I Čikago ima svoga Vojvodu, ali ovaj naš se ne paše redenicima sa mecima, već sa četkicama i bojama. Dušan Delić u Ameriku je došao pre bezmalo 30 godina, na poziv srpske dijaspore da od svojih vanserijskih vizantijskih ikona napravi izložbu u hotelu “Hajat”...

I tako, zapravo, počinje priča o Vojvodi iz Čikaga “The Duke of Chicago”, što će postati Dušanovo umetničko ime, po kome ga znaju širom SAD.

Izložba je bila i prošla a Dušan je dobio ponudu za posao u jednoj američke advertajzing kompanije i odlučio da ostane u Windy city i stavi na proveru Bogom dani talenat i znanje koje je sticao na Teološkom fakultetu u Beogradu i kasnije, na specijalizaciji ikonografije koju je završio u Grčkoj. Za početak, morao je da podnese papire za vizu…

-U bivšoj Jugi je tih dana proglašeno ratno stanje, a ja sam na razgovor za vizu poneo jednu ikonu Svetog Save. Kad sam ušao u kancelariju, oficirka iz imigracionog me nije ni konstatovala – nije mogla da odvoji pogled od ikone. Prvo nije verovala da sam je ikona mojih ruku delo, sve dok joj nisam pokazao zlatopotpis. Na kraju razgovora se prekrstila pred ikonom iako je bila katolkinja i rekla da je to jedna od najlepših stvari koje je videla u životu. Moj je slučaj pozitivno rešen, dobio sam multi-vizu, tako da mogu da kažem da je mene ikona praktično dovela i zadržala u Americi, kaže na početku razgovora za Serbian Times Dušan Delić.

Dalje je život išao svojim, kako to često biva kad su u pitanju tek pristigli emigranti, turbulentnim tokom. Ali ovaj rođeni Banjalučanin odrastao u Čurugu (Bačka, Vojvodina, prim.aut) nije se dao pokolebati ni kada su mu u prvi mah rekli da ikonopisac nema šta da traži u svetu modernog dizajna i slikarstvu.

–Prva lekcija koju sam naučio u Americi jeste da moraš da veruješ u sebe da bi uspeo. Da se ne obazireš na skeptike i pametnjakoviće koji uvek i sve znaju, već da gledaš svoja posla, radiš na sebi i budeš uporan. Istina, čovek mora da se prilagodi malo i na kapitalistički sistem, jer sa komunističkim mozgom ovde ne možeš da uspeš. I još jedna stvar je tu važna – da shvatiš da kao imigrant moraš da budeš minimum duplo bolji od ovih domaćih da bi te primetili, ističe.

Sledeći devizu “pukovnik il` pokojnik” on je danju radio, noću slikao, sve dok nije dobio prvu priliku da svoj posao radi – za platu. Kad su poslodavci shvatili da pred sobom imaju nebrušeni dijamant, poslali su ga na “brušenje”, tj. školovanje. Tako da je Dušan prvo završio “Berlitz School”, jednu od ponajboljih škola za jezike u SAD.

-Čim sam prikupio dve godine iskustva, aplicirao sam i na konto mog tada već bogatog portfolia dobio školarinu u čuvenoj “Robert Morris” školi. Danju sam pohađao časove, noću crtao, radio kao art direktor u nekoliko firmi, jer se moralo od nečega i živeti.

Vremenom je napredovao, stizali su pozivi sve većih i poznatijih kompanija, ali naš Vojvoda još nije bio do kraja ispunjen.

-Znao sam da mogu više i jednom sam, više u šali nego u zbilji, dok sam sedeo sa par kolega u jednom pabu, upitao: “Momci, koja kompanija najbolje plaća u Čikagu?”. Jer, u Americi je takvo pravilo – najbolji je uvek onaj posao koji se najviše plaća. Rekli su mi da najbolje plaćaju dizajnere koji rade marketinšku kampanju za “Marlboro”, ali da bolje ne pokušavam, jer “nemam šanse”. Uh, kako sam voleo kada mi to kažu…Tad bi iz mene proključao sav onaj naš inat i prkos…

Istog dana se raspitam, nađem adresu i sledeće jutro javim ovima na poslu da uzimam slobodan dan. Sa nekoliko skica pod miškom banem u kancelariju u centru Čikaga, taman negde u doba ručka. Pitaju me šta sam po vokaciji, a ja kažem – ikonopisac. Oni me gledaju ispod oka, pitaju dalje da li se razumem u moderne tehnologije, da li znam da dizajniram na kompjuteru. Ja se napravim malo nevešt i kažem: “Mogu da probam”. U to vreme su japanski kompjuteri “Shima Seiko” sa dizajnerskim softverom “G Paint” vredeli oko milion dolara. Ja pogledam i vidim da je stolica za tim kompjuterom prazna, ispostavilo se da je glavna dizajnerka otišla na pauzu. Pitam jel mogu da se poslužim, a oni će: “Pazi da nešto ne pokvariš!”. Sednem i naslikam u programu našeg patrijarha Pavla. Tako da mi je menadžer kompanije odmah ponudio posao. Bio je ubeđen da sam lik patrijarha izmislio usput. Posle sam mu jednom pokazao fotografiju i rekao: “To je on, živi srpski svetac”.

Uradio je kasnije Dušan onih čuvenih “Marlboro” bilborda sa kaubojima – ne zna im se broj. A onda su se vremena promenila i u Americi je na snagu stupio Zakon po kome nije više bilo dozvoljeno reklamirati cigarete. Bilo je vreme da krene dalje…

-Usledili su Mekdonalds, Kraft fuds, Sony, NDB…A onda su me jednog dana pozvali i rekli da sam prekomandovan na novi zadatak, da ću ubuduće raditi naslovne strane jednog od najvećih magazina na svetu – Plejboja! Godinama sam radio naslovnice i duplerice magazina čuvenog Hjua Hefnera, sređivao fizičke nedostatke njegovih “zečica” oko kojih se nekada baš valjalo pomučiti. Kad se samo setim šta sam malja “obrijao”, celulita opeglao i grudi zategao, ihaaa (smeh). Fotografije najboljih američkih i svetskih fotografa stizale su direktno na moj mejl, a na meni je bilo da to sredim tako da u novinama sve izgleda perfektno. Da sija. Da prospem malo magije. Bila su to lepa vremena. Ali posao, kao i svaki posao, dođe vreme kada se čovek zasiti, priseća se Delić.

U jednom trenutku njegova umetnička duša je počela da pati, shvatio je da je jureći karijeru i novac- izgubio sebe.

-To su oni trenuci kada zaboravite ko ste i šta ste, gde ste krenuli i zbog čega sve to radite. Odlučio sam da dam otkaz u firmi, rešen da se vratim svojim korenima, slikarstvu, ikonama. Nekako baš u to doba, tražeći posao koji bi mi ostavljao više vremena da se bavim samim sobom i svojim emocijama, ušao sam u svet real estate-a. Počeo sam od ušteđevine da kupujem nekretnine, koje su tada bile vrlo povoljne. Renovirao sam stare zgrade, prodavao ih i počeo da zarađujem prilično fine svote, koje su mi omogućile da više ne moram da radim za drugoga, po sistemu “ponedeljak-petak od 9-5″…

Posao sa nekretninama je išao dobro, imao je dovoljno novca da može da radi ono što voli i u čemu uživa. A onda je iz njega isplivao talenat koji do tada prosto nije imao vremena da oslušne, oseti…

Iz Dušana je progovorila – muzika.

-Muzika je bila moja tiha patnja kojoj nikada nisam imao dovoljno vremena da posvetim. S druge strane, muzika me je uvek vraćala u život u teškim trenucima koje sam prolazio. A bilo ih je dosta. Izgledalo je kao da se vraćam nečemu što sam radio u prethodnim životima. Počeo sam da pevam, sviram, snimam. Kao plod toga pre sedam godina nastao je prvi album sa mojim autorskim pesmama.

-Sa “Chicago Black Bulls Band”-om snimio sam i “Himnu Novaka Đokovića”, koju je na Youtube videlo preko pola miliona ljudi. U vreme kada su svi pevali narodnjake, ja sam pevao evergrin pesme jer to je ono što sam u duši, romantik, lala, tanana duša, kaže popularni Duke, koji je proteklih godina postao veoma poznat kao šoumen i zabavljač, koji pesmom i muzikom leči nostalgiju kod balkanskih emigranata uzduž i popreko čikaškog basena.

I to nije sve kada je reč o svestranom Vojvodi…On, naime, lično režira i montira sve svoje video spotove. U međuvremenu je postao i član Udruženja muzičara džez, zabavne i rok muzike Srbije, snimio i drugi album, dupli.

Kad ga pitamo da li za nečim u životu žali, odmahuje glavom, kao u onoj pesmi – “i kad bih opet, ja isto bih sve!” (“Doktor za rokenrol” – “Vatreni poljubac, prim.aut)”

–Život se živi, greške su njegov sastavni deo, ali sve je to put koji čovek mora da prođe da bi spoznao sebe i pronašao mir, kaže za kraj Dušan Delić, Vojvoda od Čikaga.

Tekst: Antonije Kovečević Foto: Privatna arhiva