ФИЛМ ЗА СВА ВРЕМЕНА: Мишко и данас вози!

Кад је пред уметничким већем први пут приказан филм „Ко то тамо пева” владао је тајац. Смех се чуо касније, у биоскопима. И још одзвања.

а самом крају седамдесетих година двадесетог века стање у СФРЈ било је помало чудно у друштву у целини, па тако и на културној сцени. Очекивало се да доживотни председник Јосип Броз Тито силом природе престане то да буде, а поготово од одласка у болницу у Љубљани, на самом почетку 1980. године. То је било време кад су се политичке елите мало више занимале саме собом, а мало мање културном делатношћу, па је помало и испод жита могло да се снима, пише или изводи и нешто другачије од званично прокламоване политике.

Баш негде у то време младом редитељу Слободану Шијану зазвонио је телефон. С друге стране био је Филип Давид, уредник Драмског програма Телевизије Београд. Саопштио је да има један сценарио који би му, може бити, био занимљив. У питању је био сценарио Душана Ковачевића, за телевизијски филм „Ко то тамо пева” или оно што се у то време називало телевизијском драмом. У првој верзији драму је требало да режира Горан Паскаљевић, а то је замишљено као савремена прича, филм од педесетак минута. Одиграва се у аутобусу ГСП-а, а главни лик био је старац који је кренуо да посети сина који служи војску у Београду. Улога је била поверена Мији Алексићу. Прво је од филма одустао Паскаљевић, да би почео снимање филма „Земаљски дани теку”, да би затим и Мија Алексић, пред сам почетак снимања, јавио да се не осећа најбоље, те да му траже замену. Уместо њега ускочио је Павле Вуисић, али је снимање ипак одложено до даљег. Онда је сценарио дошао до Шијана.

Хоће-неће

Млади редитељ и сликар одмах је после читања прве руке сценарија схватио шта има у рукама. И кренула је борба да се филм уопште сними. Предложио је да се сценарио промени, да се уместо телевизијског сними прави филм, онај биоскопски. Ковачевићу то баш и није тешко пало, па је сценарио мењан више пута. Како се Телевизија Београд није бавила снимањем филмова намењених биоскопу, морао је да се тражи други продуцент. Кренуло је јурцање около, по филмским предузећима, да би на крају иза филма у настанку стао тада моћни „Центар филм”.
Ипак, сценарио је морао да прође такозвано уметничко веће. Та тела при филмским предузећима настала су кад је укинута званична цензура, а творило их је десетак људи. Било је ту представника предузећа, глумаца, филмских радника, писаца, уметника, а обавезно би се на седницама нашао и понеки политичар, углавном од оних задужених за културу. На таквим комисијама су филмаџије морале да бране своје замисли. У таквој (не)прилици нашли су се и Шијан и Ковачевић који су најпре заједно ишли на састанке. Онда је Ковачевић одустао, сасвим избезумљен глупошћу појединих чланова, па је Шијан остао сам на ветрометини. Иако је пре овога снимио четири телевизијска филма, за филмско веће био је још увек млад редитељ, неискусан, ко би био луд да му повери да снима неки филм, потпуно некомерцијалан, и то у време кад су биоскопске дворане пунили филмови Зорана Чалића из серијала „Дошло доба да се љубав проба”?

Шијан се на једвите јаде изборио да уопште почне снимање. Договорено је да траје 21 (снимајући) дан. Имао је срећу да је за директора филма добио Николу Поповића. Овај је раније радио огромне партизанске спектакле, као што је била „Битка на Неретви”, с неограниченим буџетима, великим звездама, пола ЈНА подељеном на партизане и Немце, са све борбеном техником, па се сматрало да ће снимање једног малог, нискобуџетног филма да одради левом руком. Ипак, Поповић је, може бити, и најзаслужнији што је „Ко то тамо пева” уопште и снимљен.
Наиме, пред само снимање почело је да се помиње одлагање, те могло би од следеће недеље, те може да се снима и на јесен, да би директор филма у једном тренутку пресекао и рекао да нема одлагања његовог филма, ни за пола сата, а некмоли за неколико месеци. Сви су били свесни да одлагање за само неколико дана углавном значи да филм уопште неће бити снимљен, пошто би се у међувремену обавезно десило нешто, излетело нешто прече и тако даље. Нашао би се већ неки изговор.

Лименко у главној улози

Шијан је направио глумачку поделу, неке предвиђене из оног несуђеног ТВ- филма је оставио, неке потпуно претамбурао, па је уместо Павла Вуисића чичу глумио Мића Томић. Вуисић је отелотворио оца Крстића, док је за сина му Мишка, возача неслућених могућности, одабран Александар Берчек. И ово није био првобитни Шијанов избор. Пре Берчека улога је била намењена Богдану Диклићу, кога из матичног позоришта нису пустили на снимање. Улетео је Берчек, а испоставило се да је то још једно од оних генијалних Шијанових изнуђених решења које су углавном била боља од првобитно замишљених.
Онај предео „негде у Србији” глумила је Делиблатска пешчара. Све је лепо испланирано, глумци су били спремни, једина невоља био је само један глумац. Онај најважнији, лимени. Аутобус предузећа „Крстић и син”. Шијан је сценографу Вељку Деспотовићу тражио аутобус „њушкар”, с вратима позади, сличан онима од пре рата.

Деспотовић је такав аутобус нашао негде у Словенији, где га је користио Живојин Павловић за филм „Довиђења у следећем рату”. Аутобус је стигао свега неколико дана пред снимање, а када га је поносни Деспотовић показао Шијану, овај само што се није срушио. Био је сивомаслинасте боје, војнички, са сицевима. Редитељ је био очајан, питао се на шта ће све то да личи, а сценограф се смешкао, смирен.

Када је дошао на први дан снимања, Шијан је затекао Деспотовићевог помоћника како четком наноси последње нијансе блата, рђе и прашине на тек офарбан и припремљен аутобус. Сицеви су били повађени, намештене клупе и све је изгледало потпуно савршено.

Шта ће баба у ћоћку

Екипа се за снимање окупљала сваког јутра око 5 сати, испред Цркве Светог Марка у Београду. Оно што је самог Шијана чудило било је понашање Павла Вуисића. Пре снимања сви су га плашили оним „Где си њега нашао, он је тежак за сарадњу, незгодан је, воли да попије”, а испоставило се да је Вуисић сваког јутра био први, оран и трезан. Драган Николић као шлагер-певач улетео је у последњем тренутку, свега неколико дана пред снимање. Није био предвиђен у првим поделама, али се испоставило да му је улога шлагер-певача потпуно легла, и да је сјајна посвета Жики Павловићу и Џимију Барки.

Натуршчике, као важан део филма, Шијан је имао из давних дана. Чичу Станојла Миленковића, лимара из околине Свилајнца, а овде у улози орача државног друма, пронашао је 1978. године током аудиција за натуршчике за ТВ-филм „Најлепша соба”. По Шијановом сведочењу, била му је урнебесно смешна комбинација кромањонске фаце и изузетне интелигенције. Уз чича Станојла, ту је био и неизбежни Милован Тасић Таса, кошаркаш шампионске генерације „Радничког” са Црвеног крста, коме је огроман стас, уз обавезне бркове, обезбеђивао улоге у готово свим Шијановим филмовима.

Једног од двојице музичара, Мићу Костића, Шијан је срео на некој војној вежби на радару изнад Раље. Мића је свирао на неком концерту приређеном да забави војску, а када је пао на колена, пред Уснијом Реџеповом, са све хармоником, Шијан је то запамтио, па га је годинама после потражио и понудио му улогу. Мића је предложио синовца Ненада за компањона, и тако је настао можда најпознатији музички тандем у домаћем филму. Додуше, Ненад никако није успевао да научи да свира дромбуље, али је онда снимано на плејбек. Сонгове је компоновао Војислав Воки Костић. Шијан је раније сарађивао са њим, а пре почетка снимања тражио му је да напише неку музику која би легла за такав филм. Дромбуље, шерпе, шта год нађе. Воки је неким чудом имао спремно нешто слично, и то нешто савршено се уклопило. „За Београд”…

За натуршчике је везана и једна од највећих загонетки домаћег филма. Такозвана „баба из ћошка”. У већем делу филма на задњем седишту, одмах поред прасића, појављује се нека баба обучена у црно. У вези с њом постојале су разне теорије, од тога да представља смрт, која их чека на крају, онда да баба у ствари пази на прасиће, до тога да је у питању маскирани Предраг Прежа Милинковић, највећи српски епизодиста. Гледаоце је збуњивало и то што бабе час има, час нема. Није ни потписана на шпици.

Шијан је објаснио да се ради о некој баби коју су успут нашли. Живела је у некој изби у Пешчари, а требао му је неко баш такав. Наиме, по правилима драматургије, редитељ мора да се позабави сваким присутним ликом. Као енфант террибле српског филма, Шијан је хтео бабу, коју је ставио у ћошак, и чврсто је решио да неће њом да се бави. Баба је ту, па је ту. А оно да понекад нестаје објаснио је чињеницом да се у аутобусу, а и споља, снимало без вештачког осветљења, евентуално с једним рефлектором, па је баба, може бити, нестала у црној рупи. Углавном, све време је ту.

Са зецом утекла и камера

Снимање је почело 4. априла 1980. године. Све је текло како само може да се пожели, снимало се непрекидно, што је код нас права реткост. Филмови се углавном раде на прескок, због захтева организације. Није реткост да се прво сними крај, па почетак, па нешто из средине. Не и код мале екипе у Делиблату. Све је ишло редом, од почетне песме, па надаље. То је била велика ствар за глумце, који онда могу природно да развијају ликове, да виде шта је њихов партнер урадио у претходној сцени, па онда могу да се равнају по томе.

Шијан је, опет, имао срећу с глумцима, с обзиром да се ради о групном филму. Пошто је углавном затворен простор, аутобус, где год упериш камеру, виде се сви глумци. Сви су они били расположиви све време снимања, а то је био услов да се успешно уради филм.
Због ограниченог времена, радило се даноноћно. Било је снимајућих дана који су трајали по двадесет сати. Како нису користили рефлекторе, цео филм је у смеђим и црним тоновима. Чак је за ноћне сцене као главно осветљење коришћена логорска ватра. Сви глумци су давали све од себе, мада су по каснијим сведочењима неки од њих били убеђени да управо снимају свој најгори филм. Питали су се чему то млатарање по пустари, ко ће то да гледа. Једини је Павле Вуисић веровао у филм и потпуно му се посветио.

Пре почетка снимања екипа је добила модерну камеру, тек набављену за „Филмске новости”, а за пратњу посета друга Тита свету. Камера је добро радила посао, све негде до 25. априла. Тог дана снимала се сцена у којој Бата Стојковић јури зеца, такозвана „Пустите мене, ја сам бржи и спретнији”. Одједном, на сету су се појавила тројица људи у цивилу, показала легитимације и узела камеру. Нико није смео да пита ни шта ће им, ни кад ће да је врате. Шта ће, наставили су да снимају старим камерама, од којих је једна била величине ормана. После три дана она тројица су се појавила, и без речи вратила камеру. Шијан је после причао да су онда претпостављали да је Тито умро, па су им зато узели камеру, а да је то службено саопштено тек 4. маја. За Титову болест и вероватну смрт везана је и брзина снимања. Трудили су се из петних жила да раде што брже, не само због ограниченог буџета и плана, него због тога што нико није знао шта ће да буде кад Тито умре, па да заврше филм пре тога, за сваки случај. Извештаји лекарског конзилијума пратили су се више од временске прогнозе.

Мук у сали

За Бату Стојковића и Ненада Костића, малог музиканта, везана је и једна анегдота. Наиме, у завршним сценама, када путници оптуже музиканте да су чичи украли новчаник, па сви крену да их бију, Шијан је тражио крупан план. То ће рећи да је Бата стварно морао да ошамари малог глумца. Мало се занео, звекнуо му мало јачу шамарчину, толико да је клинцу зазвонило у ушима, а на очи одмах удариле сузе. Побегао је из аутобуса, са сета, дао петама ветра и тако стигао до Панчева. Тамо се негде сакрио, а екипа га је цео дан тражила. Када су га коначно нашли, уз преклињање да се врати да заврше филм, Бата му је донео највећу бомбоњеру која је могла да се купи, и чврсто обећао да више неће да га бије. Снимање су привели крају, а због полуванредног стања, Шијан је одустао од завршне сцене. Било је предвиђено да приликом бомбардовања животиње побегну из зоолошког врта. Како није било упутно да тако таласају, одустали су.

У монтажи, и током контролних приказивања на великом екрану, на којима Шијан посебно настоји, видели су да су се поткрале неке ситне грешке. На пример, у једном кадру виде се нека стоп-светла, кроз ветробран аутобуса. Редитељ је тражио да се то остави, чисто вица ради. Не ваља да баш све буде савршено, а и забавно је. Сугерисали су му и да избаци љубавну сцену у шуми, што Шијан, наравно, није прихватио.

Кад је све измонтирано, а пре премијере, филм је приказан уметничком већу, да они виде шта је тај младац урадио. Сала у Кошутњаку била је дупке пуна. Приликом пројекције Шијан је остао забезекнут. Током целог филма нико се ни један једини пут није насмејао. И из данашње перспективе, готово невероватно. Биће да је у питању била озбиљност тренутка. Како год, филм је отишао у биоскопе.

Премијера је била у београдском биоскопу „Козара”, данас нажалост покојном, 23. октобра. Филм је одмах превазишао сва очекивања. Сала се тресла од смеха, па Шијан више није морао да брине, као после већа. Обишао је целу Југославију, свуда изузетно гледан. После се појавио податак да је само у Београду имао 200.000 гледалаца. И то је вероватно знатно умањен број. Надобијао се награда, што овде, што на страни, а у неким озбиљним анкетама проглашен је за најбољи српски филм свих времена. Популарност му до данас не јењава, и после непребројивих реприза. Реплике су ушле у свакодневни говор, а то је ваљда најбољи показатељ да Мишко и даље вози. И нема намеру да стане.

Тагови: Ко то тамо пева, Филм