Филм са тзв. Косова освојио награду на „Белдоксу“: О чему говори „Као болесна жута“?

Приштински медији тријумфално су пренели да је на Међународном фестивалу документарног филма „Белдокс“ у Београду награду за најбољи кратки филм понело остварење са тзв. Косова „Као болесна жута“ ауторке Норике Сефе.

Филм, како је за „Коху“ објаснио продуцент Ментор Шаља, представља колаж „материјала из породичних видео-снимака, како би се пренела идеја ишчекивања и стрепње пре рата на Косову“.

„Урањање у Норина сећања, где се стварности преплићу, лоше и лепо се прожима све док се не измешају и обликују нешто друго. Трагедија је предсказана“, наводи се о овом двадесетроминутном документарцу на сајту београдског фестивала.

Иако би се требало водити премисом да би уметност морала да превазилази политичке напетости и искључиво у том кључу посматрати и тумачити награђени филм, ауторка Норика Сефа је за „Калџо“ раније недвосмислено истакла да „представљање својих филмова на међународним фестивалима види као прилику за промоцију државе Косово и стварање сарадње за развој косовског филма“.

Упитани да прокоментаришу реакције приштинских медија, из „Белдокса“ су за РТ Балкан поручили да филм „није споран“ и да се „бави одрастањем жене у патријархалном друштву“.

„Како још једном проговорити о колективним траумама – кошмарним историјама? Можда је једини преостали начин кроз експлицитну филмску форму. У овом случају репетитивност – структуре, слике, промашених политика и нетолеранције. Још увек проналазимо оригиналан и самосвестан приступ филму“, образложио је своју одлуку жири у саставу: Ива Росандић, Филип Грујић, Софија Пацоли.

Питање да ли је тематика филма „Као болесно жута“ суштински политички субверзивна остало је без одговора. Међутим, на основу изјава редитељке јасно је да њени мотиви нису само уметнички, већ су и врло експлицитно политички.

Приштинска „Коха“ је такође приметила да, иако се београдски фестивал представља као „апсолутна опозиција било каквој цензури, аутоцензури или инхибицији уметничког стваралаштва“, траг „политике није изостао“. Укратко, медију смета то што је уз „Косово“ стајала фуснота да се „све референце на Косово, било да се ради о територији, институцијама или становништву разумеју у потпуној сагласности са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација и без прејудицирања статуса Косова“.
Уметност без граница?

Филм „Као болесна жута“ подржао је и Кинематографски центар Косова, а директорка Блерта Зећири је поводом награде у Београду рекла „да је уметност универзална и да не познаје границе“. Поводом наступа тзв. Косова, уз позивање на Резолуцију 1244, Зећири је рекла да „за то треба да одговарају политичари“.

„Косово са фуснотом је писало и на Сарајевском фестивалу, али и у Шпанији и многим другим земљама“, поручила је она.

„Коха“, међутим, ни тада није одустала од намере да филмску награду на београдском фестивалу, а очигледно у складу са претходним изјавама ауторке, представи као политичку промоцију.

„Када је у питању кинематографија, Србија је у офанзиви и настоји да косовске Албанце представи као терористе. Ипак, филмски ствараоци са Косова су у последњој деценији почели да се појављују на међународним фестивалима“, закључују.

Остаје нејасно како се у овој политичкој клими борити против политизације филмских награда, али и како је организаторима (уколико јесте) промакла чињеница да ће се фестивал у Београду искористити као место „промоције државе Косово“. С тим у вези, поновићемо речи жирија и закључити да је и у овој ситуацији у питању управо поменута „репететивност промашених политика и нетолеранције“.