ФЕСТ добио новог „Београдског победника“: Желимиру Жилнику почасна награда

Овогодишњи „Београдски победник“, почасна награда ФЕСТ-а за изузетан допринос филмској уметности, биће додељен Желимиру Жилнику, једном од најзначајнијих и најплоднијих редитеља наше кинематографије, саопштио је београдски фестивал.

Жилник спада у кључне фигуре и зачетнике српског и југословенског модернистичког филма, али његов опус увелико надилази тај период и протеже се до данашњих дана.

У својој безмало шест деценија дугој каријери Жилник је снимио око 60 филмова. Његови први професионални документарни филмови, „Журнал о омладини на селу, зими“, „Пионири малени ми смо војска права“ и „Незапослени људи“, постижу велики успех на Београдском фестивалу кратког играног, анимираног и документарног филма.

Жилников први играни филм „Рани радови“ (1969), гротеска о групи младих протагониста који шире своја бескомпромисна марксистичка уверења по руралним пределима Војводине, добија „Златног медведа“ на фестивалу у Берлину. Жилнику је тада 27 година.

Након проблема са цензуром и опструкцијама, почетком седамдесетих редитељ одлази у емиграцију у Немачку. Снима седам кратких филмова, као и дугометражни играни филм „Рај“ (1976). Ти филмови су међу првима третирали тему гастарбајтера у Немачкој.

Крајем седамдесетих се враћа у СФРЈ, а директор СНП-а Милош Хаџић укључује га у позоришни рад. У том периоду сарађује са браћом Вранешевић из „Лабораторије звука“, а крајњи резултат је „Гастарбајтер опера“ која је премијеру доживела 1977. године.

Почиње да режира филмове и доку-драме за ТВ Београд и ТВ Нови Сад. Неке од њих награђиване су на телевизијским фестивалима у земљи и иностранству. Осамдесетих година, филмовима као што су „Друга генерација“ или „Како се калио челик“ тематизује наговештај политичких и социјалних промена у тадашњој Југославији. Велики пажњу јавности изазвао је касније и филм „Тито по други пут међу Србима“ (1994).

Током осамдесетих, као и деведесетих у независним продукцијама, настају и Жилникови играни филмови који су добијали најзначајније награде домаћих фестивала, а филм „Марбл Ес“ добија специјалну награду на Берлиналу 1995. године.

Проблеми у земљама централне и источне Европе, а нарочито проблеми избеглиштва и миграција на граници са Европском унијом, Жилнику су инспирација за тематски циклус у којем снима филмове „Кенеди се враћа кући“ (2003), „Где је Кенеди био две године“ (2005), „Европа преко плота“(2005), „Дестинација Сербистан“ (2015), и „Најлепша земља на свету“ (2018).

Жилник је рођен у Нишу, у логору, 1942. године, родитељи су му били илегалци, који су склопили један од првих партизанских бракова, а детињство је провео у Земуну код бабе и деде. Касније је прешао код тетке у Нови Сад.

У његовим филмовима играла су препознатљива имена српског глумишта, али су се, захваљујући њему, неки и прославили у филмској индустрији. Покретне слике из Жилникове „радионице“ приказиване су на скоро свим меридијанима, а бројни радови уврштени су у колекције иностраних арт галерија и музеја савремене уметности.

Добитник је награда за животно дело Фестивала ауторског филма у Београду у Фестивала европског филма на Палићу, и припала му је и награда Централноевропске иницијативе на 30. Филмском фестивалу у Трсту.

Његова дела се у различитим ретроспективама данас приказују у читавом свету, у Њујорку, на Харварду, у Анкари, Лисабону, Берлину, Санкт Петербургу, Солуну…