ЕМИР КУСТУРИЦА НА ПРЕДАВАЊУ У САНУ: Нама јуче јавише да нема Европе, а ми и даље, преко Енглеза, путујемо тамо… А где? Не знамо.

Предавање прослављеног српског редитеља у Српској академији наука и уметности изазвало велико интересовање публике

    Прослављени српски редитељ, Емир Кустурица, јуче је у Српској академији наука и уметности, у оквиру циклуса „Гост Академије“, као први гост САНУ у оквиру програма који је Академија покренула поводом 175 година постојања, како би представила најистакнутије ствараоце и њихово дело, одржао предавање на тему „Бог је култура – култура је Бог“.

    Променивши првобитни наслов предавања због захтевности и сложености тематике, али и доказивости идеје, Кустурица је истакао да је из тог разлога тему поделио у три рада, од којих је први јуче представио пред члановима САНУ и многобројним посетиоцима.

    Своје излагање, Емир Кустурица, који је публици представљен као редитељ, музичар, писац, урбаниста, започео је шаљивим коментаром након аплауза: „Ја да сам знао да је ово овако озбиљно, можда бих се и добро припремио…“, изазивајући смех у публици која је попунила салу САНУ до последњег места.   

    Говорећи о меланхолији и расположењу, који су, по његовом мишљењу, неопходни за дуг процес стварања књиге или филмског дела, Кустурица се надовезао на једну од катактеристика које красе српски народ.

    „Утолико је Борхесова идеја о усменој књижевности, коју су антички Грци неговали, нешто што сам, гледајући Матију Бећковића, видео – да смо ми заправо народ који је најинтензивније прихватио идеју усмене књижевности. Тако ми се често дешавало да оно што Матија изговори изгледа и звучи много озбиљније него што могу да замислим,“ оценио је редитељ, објашњавајући да је тако и прича коју је написао, као први део идеје „Бог је култура – култура је Бог“, заправо одговор на питање „На којој смо страни?“.

    Настављајући са излагањем, Кустурица је нагласио да је прва прича о којој ће говорити настала као замишљена шетња у присуству и „тишини“ са Матијом Бећковићем.

    „Где смо ми у светској причи? Матија ћути, гледам ја њега, гледа и он мене, и, по обичају кад нас двојица разговарамо, ја ћутим. На којој смо страни? Тешко питање… Ко ће то знати… Ми не знамо шта нам тачно фали, ал’ се прислањамо уз народ, јер немамо ништа боље. Народ зна да му фали правде, али од ње се не живи – кажу ови што се баве политиком,“ рекао је Кустурица, настављајући у шаљивом маниру.

    „Један комшија из Мокре Горе, који ми је продавао земљу, приликом нагађања око цене, рекао је: ‘Веруј ми професоре, ја не политичим’. Кад сам га питао шта значи ‘не политичим’, он је рекао ‘не лажем’. То је исти онај извор који је потврдио, кад сам писао књигу „Смрт је непровјерена гласина“, да реч морал потиче од глагола морати, док неморал значи не морати…“

    Настављајући у истом контексту, Кустурица је рекао: „Један од оних што су код нас у првој фази демократије политичили је рекао у лаковерном изразу у сред транзиционе хистерије ‘Неће нам морал асфалтирати путеве’. У ствари, он је погрешио, иако се пре политике бавио филозофијом… Тачније се изразио пастир од филозофа, и то није први пут у нашем веку – тешко се може замислити живот без асфалта. И то према неименованом пастиру, мора на крају да значи како ће нам морал помоћи у асфалтирању Србије… Мора, и нема друге. Све је морал! Знајући нашу склоност ка претеривању, надам се да неком неће пасти на памет да асфалтира Србију у целокупности, како каже један Јагодинац, па да останемо без њиве, јер ко зна ко ће бити следећи на власти. Ако ова власт изасфалстира више од Тита, значи да ће бити и више морала…“

   Кустурица је наставио предавање уз нову, метафоричну анегдоту о лименом петлу који показује четири стране света.

    „У последње време ветрови дувају јако, али стране света веома тврдоглаво чувају своје позиције – остају исте… Све се променило, а те стране се не дају. Мени је један човек рекао да се петао довољно вртео и да би нам најбоље било да се сад мало врте стране света, тј. да треба да замене места, јер није више модерно да се једино петлови врте… А, данас, кад си испао из моде – то ти је горе него да те жива сахране! Досадно је да све увек буде исто. Кажу, кад би север био југ, запад исток, то би сигурно разбило досаду и монотонију, а ови што живе од ратова – то би их разбило: пошаљеш тенк у Истанбул, а он заврши у Копенхагену, пешадија треба да освоји Загреб, а стигне до Темишвара…“

    Тумачећи положај нас као наследника Светог Саве, Кустурица је додао да не зна како бисмо онда држали страну, јер нисмо ни исток ни запад. „Ако бисмо остали између севера и југа, где ће онда јадни Џеј са својом песмом!? Куку нама, још кукавније мени, ипак нека север и југ, исток и запад буду тамо где јесу – за сада нек’ не мичу!“, нашалио се редитељ.

    „Треба користити расположиве ресурсе – то је реченица коју сам чуо најмање хиљаду пута. Морају се пратити метеоролошки извештаји… Ко зна да прочита извештај из хидрометеоролошког завода – пола је факултета завршио… Један од извештаја, у које сам ја уплео прсте, каже: Са запада дувају стални ветрови и у Србију стижу са Атлантика, проузрокојући највеће промене. Некада и са севера, из Украјине, дува ветар па ништа нема да га задржи и ослаби док не стигне до нас и следи нам крв у жилама… Југ за нас и није неки ветар – он у Београду као и у другим градовима најави кишу. Источни ветрови стижу на крају и често на драматичан начин закомпликују стање ствари. Ти ветрови се умешају и опасно се супротставе западнима, који доносе сталне промене. Најгоре је када сви ветрови дувају у исто време… Још када пада снег… Тек онда настаје невоља – нити шта видимо, нити шта чујемо… То је она слика у којој ја замишљам да би уместо оне шљиве, под коју би сви Срби у случају катаклизме требало да стану, било боље да се сви загрлимо и станемо у круг око оног петла. Није само да би се тада вртели до миле воље, не би уживала само деца – тако бисмо сви имали шансе да се замаскирамо и да нас нико не примети, јер то је изгледа данашњи циљ политичења“, закључио је професор.   

    У наставку предавања, редитељ је говорио о положају Србије у светској причи, о коме је, ћутећи, дискутовао са Матијом током измаштане шетње.

    „Нама јуче јавише да нема Европе, а ми и даље, преко Енглеза, који само што су изашли из Европе, путујемо тамо… А где? Не знамо. Колико? Немамо појма. Али идемо… Коме? То је још компликованије за одговорити. Било је сумње ако не буде Европе – прихватиће нас НАТО, али шта сад после новог председника САД? Нико више неће да се шири, ни Европа, а ни НАТО. Где ћемо онда ми, јадни? На своју страну, то нам је најсигурније… Патње нам је преко главе – ред је дошао да се мало и ми опустимо, да мало клабингујемо, нисмо одавно, не памтимо… А и како ћемо без славља и радости? Заслужили смо јер имамо и ми право – од свих других, ми смо најдуже били на својој страни…“

    „Међутим, ствар се искомпликовала… Политичаре у Европи чека вест – нису се надали победи Трампа, посебно европски комесари… Као за време Тита, кад су за Нову годину сви чекали мандарине које је он лично брао и слао својим људима. Ко не добије мандарине за Нову годину, ко није на списку, мора да је превише политичио… Па је са терена требало да оде на клупу за резервне играче. Сад је код нас најтеже… Ми тек сад не знамо нашу страну… Ми смо преко петла у раној фази пратили одакле дува ветар, а требало је да пратимо у којем правцу се он и губи…“ закључио је Кустурица.

    Цитирајући Борхеса, који каже да су „време и простор бесконачни“, редитељ се запитао: „Шта ћемо са овим ‘сад’? Да ли је и то бесконачност? И није и јесте. Уверили смо се да је најбоље бити неко ко се прода, јер то се најбоље плаћа…“.

    Приводећи предавање крају, Емир Кустурица се позвао на алегорију о лименом петлу који показује стране света, и Мићи који је, монтирајући поклон од управника филхармоније у мраку на димњак куће на Мећавнику, погрешно поставио ознаке за стране света – а све то уочи отварања изложбе Моме Капора у Дрвенграду.  

    „Кад сам се приближио петлу који се окретао на ветру и видео да нешто не штима, утрчао сам у кућу, донео компас и схватио… Север је Мићи побегао на запад, све је како нисам желео… Окрећем мобилни и питам: ‘Шта оно уради, црни Мићо?’ ‘Профо, веруј ми, није могло боље…’ ‘Па, пореметио си стране света…’ ‘Шта сам урадио?’ ‘Побрк’о си север и југ…’ ‘А нисам, Богом ти се кунем!’ ‘Не куни се, Мићо, север ти је на западу, југ на истоку, исток на северу човече…’ ‘Да л’ је могуће?’ ‘Ено ти, иди види…’ ‘Ма нема говора, профо, урадио сам све морално… Мени димњак све диктира, џаба ти стране света кад мени шрафови све диктирају! Знаш ти мене да ја не политичим…’ ‘Знам…’ ‘Ма пусти га, профо, нек’ стоји овако, мени је к’о лутка… Ја ту не би ништа дир’о… ‘Да се мислиш забавимо? Нисмо откада, заслужили смо, од свих других ми смо најмање мењали стране – најдуже смо били на својој страни…’“

    „Криво стоји, али нико не зна да је све како не треба. Сутра ћемо све из почетка“, помислио је Кустурица уочи отварања Капорове изложбе на којој је Бећковић рекао: „У времену у којем живимо, све је бесмислено ако остане све како је било, тачније док се стране света не промене, пред нама су, као што већ рекох – неопходне потпуне промене.“

    Предавање Кустурице присуствовало је више од сто људи, међу којима су били и његова супруга Маја, бивша и главна и одговорна уредница листа „Политика“, Љиљана Смајловић, адвокат Зденко Томановић, глумац Зоран Цвијановић, али и професори и декани бројних факултета.

    Осим Емира Кустурице, за катедром су седели и председник САНУ, Владимир Костић, потпредседник САНУ, Љубомир Максимовић и редовни члан на Одељењу језика и књижевности САНУ – академик Матија Бећковић.

    По завршетку предавања Емира Кустурице, публика је поздравила говорника великим аплаузом, док је потпредседник САНУ, Љубомир Максимовић, прослављеном редитељу уручио Потврду о одржаном предавању у име Српске академије наука и уметности.

 

 

Тагови: Београд, Емир Кустурица, Предавање, САНУ