КУСТУРИЦА: Још сам жедан филмова, за две године планирам да снимим нови филм

Славни српски редитељ, двоструки добитник Златне палме у Кану, упркос томе што намерава да за две године сними нови филм, не жели више да се надмеће за награде на фестивалима уверен како је испунио већину својих снова.

Без обзира што је 24. новембра напунио 62. године, славни српски редитељ Емир Кустурица има енергију дечака. Недавно је организовао Јесењи позоришни фестивал на Мећавнику, а у децембру га очекују бројне обавезе због којих ће више времена провестио по аеродромима и у авионима него у свом кревету. За оно што је до сада урадио, а урадио је више него што би многи учинили за три живота, најзаслужнија је, како каже, његова породица, пре свега супруга Маја с којом је у складном односу од младости. И управо захваљујући породици лакше подноси нападе којима је изложен шта год да уради.

– Све муке кроз које сам пролазио су еквивалент мукама када човек снима филм. Али, то је увек случај кад се нешто ради и гради. Човек када закопа кашику у земљу, узнемире се пацови, кад се направи нека рекултура узнемире се људи. И реагују свако на свој начин. Када сам изградио Мећавник, неки су славили, други викали „Шта он гради на мојој дедовини“. А ја нисам добио земљу, већ сам је купио. Ваљда зато што сам био по њима био једини глуп, јер сам у иностранству зарађивао као гастрабајтер и доносио новац овде. Кад сам снимио „Подземље“, зарадио сам првих милион долара. Било је то пре 20 година. Могао сам да живим од камата, али то је сулудо. То значи бити мртав. Тада сам препознат као циљна група разних политичких скакаваца који су трубили лажи и санкционисали ме. Али, није тајна у њима, већ у спремности човека да све то издржи и да верује у своју творевину, јер ово је творевина и живеће дуго, много дуже од мене. Можда проради и боље када мене не буде – објашњава за магазин “Глорија” Емир Кустурица који управо завршава нови албум са својим бендом “Забрањено пушење“ и трећу књигу.

Знајући да ће увек бити оспорован без обзира шта да уради, смирено подноси критике.

– Занимљив је људски живот у Србији, и не само у њој, који почива на Андрићевој тези узетој из народа: “Мртвом се вуку у зубе гледа”. Значи кад рикнеш, тек онда твој живот може да буде верификован. Јер шанса да изневериш људе који мисле да си добар, паметан, узвишен, поштен, постоји до последње секунде – каже Кустурица.

Двоструки добитник Златне палме у Кану за филмове “Отац на службеном путу” 1985. и “Подземље” 1995. недавно је примио награду за животно дело на Фестивалу у Лисабону. Његов последњи филм “На млечном путу”, упркос томе што је био означен као један од фаворита, није добио Златног лава на Венецијанском фестивалу.

– Та награда за животно дело ми много значи. Срећна околност је што сам признања тог карактера почео да добијам у педесетим, што значи да ме чека још животних награда. Моје појављивање с филмом у Венецији испало је овде као највећи проблем. Филм није спорт, а испраћен сам у Венецију као спортиста. Кажу “Иде Куста да донесе лава”. Зар га нисам већ донео на узици? А жири, то су, како бих рекао, одговорне групе људе који имају затворени вредносни систем и измењену естетику. Данас филмови врло конректно, фокусирано, пливају темом и најчешће почињу и завршавају на начин близак реализму, односно ономе што смо ми некада називали телевизијом. И због тога ми је драго што је “На млечном путу” на тој линији седамдесетих кад је филм био комуникација и уметност. Данас је филм нешто треће, и утолико сам срећнији што је моје остварење рађено по узору на органску исхрану или на оне жене што хеклају гоблене. Филм који је рађен из дубине моје душе и свом расположивом филмском артиљеријом којом располажем, што се разликује по жељи да се направи један класичан филм – каже Кустурица.

Његов планер је крцат. У наредних месец дана чека га много посла. Завршава други докуменатрни дугометражни филм о уругвајском председнику Хосеу Мухики, 19. децембра га чека премијера „На млечном путу“ у Москви, а за нову годину наступа у Португалу са својим “Но смокинг орцхестра”. Ни јануар неће бити релаксиранији, јер га, између осталог, очекује јубиларни десети Филмски фестивал Кустендорф.

– Имам времена за приватни живот, могу све да постигнем. Приватни зивот је најјачи када човек узме књигу и прочита поново“ Дон Кихота“ као што сам ја учинио пре неки дан. Или кад успе да лети авионом и пише своју књигу. Срећан сам што комуницирам с децом без икаквих забрана, што се налазимо на истом задатку и што је супруга део свега тога. Наша љубавна прича из младости се наставља, жеља за виђањем је једнако јака као некада. Постоје дужи периоди када смо заједно. А опет су сви везани око наших пројеката. Онда је тај животни печат као у драмској радњи код Софоклеа са три линије. Тако и у мом животу постоје три линије које теку у исто време где су стваралаштво, приватни и заједнички живот у оквиру породице груписани и где су такође можда један од елемената који продужавају такав живот. Не знам да ли би заиста било тако да смо стално заједно – прича Кустурица.

Иако делује као човек старог времена, можда понајпре што не користи мобилни телефон, веома прати све што се дешава у свету. Његов дух је немиран, увек изнова тражи провокацију. Кад се умори од брзог темпа живота, повуче се у природу где, поред осталог, трчи у жељи да задржи виталност.

– Толико сам религиозан да верујем да је Бог стваралац, ми смо његови подствараоци. Стварање производи адреналин који нас покреће да идемо даље. Здрављу доприносе и повремени тренинзи. Ево, ја сам поново почео да трчим – каже.

Ове године комплетирао је своју колекцију фестивала организовањем Јесењег позоришног фестивала, смотре театра на Мећавнику намењене, пре свега, младим уметницима. Кустуричина идеја је да по угледу на Вивалдијева “Четири годишња доба” организује четири фестивала. Филмски “Кустендорф” се одржава зими, Сајам књига на пролеће, Музички “Бољшој” лети, а јесен је припала позоришту.

– Зашто позориште? Зато што је позориште било мој први јавни наступ у животу који се десио у Сарајеву. Тада сам са још двојицом другара скинуо гаће у једном хаустору, окрену леђа и показао задњицу. То је било прво велико савладавање страха. Овде је пресудно да се код младих људи развија што је могуће дубљи осећај и да се отвори уметничка перспектива, јер они и када играју негде вероватно не разгововарају и немају семинаре, не продубљују тему која се зове уметност. Дакле, оно што ми овде хоћемо да заокружимо је да годишња доба почињу фестивалима. Колико год био новембар, ево, погледајте, овде на Мећавнику је пролеће. Крајњи циљ је да се Мећавник уоквири као један бедем кога изнутра тресу разне уметности, јер је занат нешто што мора да се зна и да се савлада. Деградирајуће је што се филмом данас баве људи који то не знају и нису се школовали за то – објашњава Кустурица.

Неостварена жеља му је што није снимио филм о чувеном мексичком генералу Панчу Виљи. Све је уверенији да га никада неће снимити, јер је у питању огроман пројекат.

– Опет, морам да признам да сам један од ретких који је већину својих снова испунио. Јесам имао великих жеља али и спортску спремност да се реализују. Код нас људи замишљају велика дела, али немају снаге да их заврше. Мислим да је најважнија формула за људски живот да се жеље претварају у стварност. Велику фрустрацију изазива ситуација кад човек не може да реализује нешто што много жели. Избегао сам неке замке у раној младости, у које упадају уметници који остваре неки успех: пропију се, дрогирају, мењају жене, оставе породицу. Неки нису у стању да издрже тај притисак, да ураде нешто добро, а да онда неки сматрају да је то лако. Сада, кад имам 62 године, можда је најпаметнији моменат да прекинем да снимам филмове који су ми, поред осталог, омогућили да створим Андрићград и Мећавник. Али, код мене је још изражена жеђ за филмом. Јер, да сам радио само филмове, ко зна, можда би ми досадили – каже.

Наш славни редитељ је уморан од такмичења, али не и снимања филмова.

– Ево, Кроненберг ми је пре неки дан послао писмо у којем ме обавештава да не може да дође на Фестивал “Кустендорф”. Писмо је веома дирљиво. У њему славни режисер, поред осталог, каже: “Ја имам 73 године и све што сам на фестивалима говорио, рекао сам пре 20 година”. Тако је и са мном. Тешко ми је да саопштим истину да не могу негде да дођем. Не зато што ми се не долази, него нема смисла. Нећу више да се такмичим, али зато већ за две године планирам да снимам нови филм.

 

Тагови: Емир Кустурица, Кан, Филм