Емир Кустурица и учесници „Контрапункта“ о уметности, миту и корони: Храбри нови свет посустаје

СТВАРАЊЕ митова је у човековом архетипу, као што птица немајући претходна знања уме да направи гнездо, у човеку је наталожен огроман корпус емоција, а сам наш однос према миту је двострук: са једне стране вршимо демитологизацију прошлости да бисмо било модерни, док са друге већ креирамо нове митове.

Овако је славни редитељ Емир Кустурица, уз министра Владана Вукосављевића већ четврту годину домаћин „Београдског контрапункта“, прексиноћ говорио на тему „Уметност и мит данас“. Дмитриј Данилов из Русије, Едуардо Мога из Шпаније, Теа Обрехт из САД, Александар Прокопиев из Северне Македоније, Верн Тисен из Канаде и Ханес Хофбауер из Аустрије „окупили су се“ на „Јутјубу“, уместо у Београду, и говорили о уметности и о миту, у контексту актуелних глобалних збивања која су наметнула и онлајн формат конференције (у организацији Завода за проучавање културног развитка и Министарства културе и информисања).

– Комуникација је размена митова – устврдио је Хофбауер, аустријски историчар, публициста и издавач, аутор многобројних књига у којима критикује однос западних земаља према Србији, напомињући да живимо у свету у коме квантитативна мерења доминирају над квалитативним истраживањима, а биолози се баве политиком: – Живимо у тренутку одвијања великог преокрета, и морамо бити веома опрезни да не потпаднемо под манипулацију и не подлегнемо мистификацији и инструментализацији вируса који нас је задесио, и који је истакао слабости човечанства.

Писац из Северне Македоније Прокопиев, познат и као бивши члан бенда „Идоли“, подсетивши на мит о Минотауру отворио је теме укидања индивидуалних слобода, али и могућности краха једне цивилизације, запитавши се да ли ће нам вирус послужити и као опомена да нисмо вечни у свом непромишљеном хедонизму, или можда тек као инспирација ликовним уметницима, редитељима и писцима.

– Сви ми размишљамо на митолошки начин о пандемији, која нас је позвала да се окупимо око новог мита – истакла је америчка бестселер списатељица Теа Обрехт, иначе рођена у Београду као Теа Барјактаревић, говорећи о вечној потреби за новим митовима.
Шпански песник Мога сложио се са Обрехтовом да је пандемија плодно тле за рађање нових прича и митова, али је истакао и да ова криза није много тежа од неких давних пошасти, осим што је заслугом хистеричних медијских сервиса изазвала дубоки страх у људима. На причу о том великом страху надовезао се Данилов, са горчином истичући да су се масе одрекле слобода зарад неке обећане безбедности, те како слобода пред нашим очима губи на значају. Канадски драмски писац Тисен поредио је древне митове са модерним, а песнике попут Моге именовао је онима који митове преносе.

Мога је први нагласио и да су одговори на ову, планетарну и у правом смислу глобалну кризу, били појединачни, национални, упућени из држава „закључаних унутар својих граница“ – иако нас сама криза позива на солидарност и уједињавање. Када год дође до великих заокрета и цикличних промена, јачају и националне државе, додао је и Хофбауер, питајући Кустурицу шта мисли о томе.

– Државе које задају токове посустају, живимо у време када становници САД, дакле храброг новог света, губе поверење у свој систем, ни Римска империја није се распала јер су их на врхунцу моћи Готи напали, већ јер су грађани изгубили поверење у систем. СЗО није имао адекватан одговор на овај удар, и све се вратило на националне државе – одвратио је Кустурица. – Увек је питање ко контролише главни ток и оно што је најшире доступно, ко задаје дневни ред, кроз чије филтере пролази све што се дешава. Дискурс који је после пада Совјетског Савеза имао Си-Ен-Ен био је све доскоро као Свето писмо за остатак света. Он то више није зато што се унутар једног друштва променило стање ствари – једна интересна финансијска група добила је новог представника, није више онај који је био усклађен између онога ко генерише главни ток и онога који то не чини. Ако читамо у Русији Прилепина, Саљникова, Водолазкина или Гузељ Јахину – читамо нешто што се односи према митологији. „Дон Кихота“ би требало да читамо стално, он може да нам одговори на већину питања, а уметника тешко да можемо замислити а да нема у себи састојке витеза од чемерне прилике. Насупрот томе је оно што припада популарној, демократизованој, упросеченој литератури, која ако прати главни дискурс постаје део огромне манипулативне машинерије, па уместо Џонатана Френзена читамо Данијелу Стил.

Кустурица је нагласио да чак ни у тој атмосфери претеране доступности свега и масовне културе, тоталне доминације слике над речју и холивудске митологије као једине владајуће, редуцирања свега, па и људске душе, потреба и слобода, човек ипак не може без митова.

Читање – ретко благо

НА помен „експлозије креативности“ изазване пандемијом, Мога је испричао како га је помало уплашило сазнање да је, по резултатима једне анкете, у Шпанији чак 800.000 људи током пандемије нешто писало. Вукосављевић је то описао као добро, будући да људи пишући искорачују из бесмисленим садржајима обасутог живота и чине свој свет разноврснијим и богатијим.

Кустурица је, пак, рекао како би најбоље било да је, истовремено, још 800.000 људи у Шпанији – читало нешто, јер је читање једно од преосталих интимних блага уз које човек може да искорачи из времена супротстављајући се његовом протоку и правећи иронични отклон у односу на баналност свакодневице.