ЕМИР КУСТУРИЦА: Драги Ивице, иако то није особина времена у којем живимо, за душе као што је твоја нема смрти

Драги Ивице,

Још давно ми је отац рекао да је смрт непровјерена гласина. Ја сам у то повјеровао као дјечак а сада, више него раније вјерујем да, када су добри људи у питању, нема смрти. Достојевски се трудио да у кнезу Мишкину исцрта идеал људске доброте онога који никада и никоме није помислио зло, трпио све што се вртило у неговом кругу.

И када би се времена помјешала, као што бива у научно фантастичном филму, а Достојевски срео тебе, драги Ивице, сигуран сам да би кнез Мишкин добио литерарног брата. У потрази за апсолутном добротом, по твом моделу могло би настати још једно велико литерарно дјело.

Када сам чуо да је твоје срце престало да куца бризнуо сам у плач. Петнестак минута сам се мучио са вјешћу да се на овом свијету више нећемо гледати, али ме мисао одвела и прелетјела наше сусрете, наш заједнички живот на бинама широм свијета и свуда су ме пресретале твоје велике очи иза којих се скривала племенитост и доброта. Колико смо заједно соли појели, како кажу у нашем народу, све смо континенте обишли, нема земље гдје звук твог орјентала и српског кола, твој носталгични звук није опијао публику и будио радост у мени, твом сараднику.

Зато драги Ивице, твоје другарство, племенитост која је посљедњих двадесет година учинила да никада нисмо један другом упитили нервозан поглед а камоли ушли у свађу, чини наше пријатељство великим и неизмјеривим. Оно је било и остаће велико јер није обична твоја доброта. То је она људска особина која враћа наду и вјеру у вјечност душе. Иако то није особина времена у којем живимо за душе као што је твоја нема смрти. Тамо гдје си сада, а знам да си прошао кроз царска врата, чекај, а ми, твоји другови, трудићемо се да заслужимо и ми право да та врата, када тад, прођемо и да те пронађемо.

Заувијек твој друг.
Профа