ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Песме Матије Бећковића из новог рукописа (7)

Три песме Матије Бећковића из рукописа за нову књигу поезије у којој ће најзаступљенији бити поетски портрети пријатеља великог песника.
Песме које ћемо објављивати представљају само један мањи део рукописа и биће објављиване на Искри сваког другог дана.

МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ

Мало ко разликује његово име и презиме
Од толиких му имењака и презимењака

Али то није важно

Ко зна колико је пута то име прочитао у читуљи
А само је он знао да није његово

Али то не значи ништа

Још мање је оних
Који знају неки његов стих

Али и то је без значаја

Од оних који су га читали
Најмање је оних који су нешто разумели

Али то је најмање битно

Тешко да ће икад бити друкчије
И да ће се у том погледу нешто променити

Али све то ништа не говори о њему
Ни о ономе што је написао

МИХАИЛО ЛАЛИЋ

У претрпаном затвору у Колашину
Са још једним сужњем
Пео сам се на таван
И кроз избијен чвор
Гледао шта се напољу збива

Био је тмушан кишни дан
Кад се озгор од Сињајевине
Кроз прамење таме
Магле и облаке
Изненада проби зрак сунца
И паде право на једног од тројице
Што су стајали на тргу
И нешто разговарали

Оно је Вук Бећковић
Каза мој сапатник

И то је једини пут
Кад сам видео твог оца

Рече ми Михаило Лалић
После деценија познанства

И као да се тог трена
Онај исти зрак сунца
Са неке нове Сињајевине
После толико година
Тмушних и кишних дана
Поново проби
Кроз прамење таме
Магле и облаке

Али оне између нас

И паде право
На Михаила Лалића
И заувек га осветли

У мојој души

ВАСКО ПОПА

Хајка на Србе
Није заобишла ни Васка Попу
Ни његове песме
О хромом вуку и вучјем пастиру
Као опасне и двосмислене
Тајне поруке српства
И српског национализма
Преобучене у мит о вуку
Који се отргао с ланца књига
И бесан ступио у живот
Да коље жари и пали

Увређеног и уплашеног
Тешио сам песника
И бранио недужне стихове

Он је ћутао и уздисао

На крају му понудих
Најсигурнији излаз

Какав си ти српски националиста
Кад ниси ни Србин

Он стаде испред мене
Код књижаре Геце Кона
На почетку Кнез Михаилове улице
И гледајући ме право у очи
Без посртања у гласу рече

Ја сам Србин
И српски песник