ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Песме Матије Бећковића из новог рукописа (4)

Три песме Матије Бећковића из рукописа за нову књигу поезије у којој ће најзаступљенији бити поетски портрети пријатеља великог песника.
Песме које ћемо објављивати представљају само један мањи део рукописа и биће објављиване на Искри сваког другог дана.

БРАНКО ЋОПИЋ

Чекајући зелено светло
На пешачком прелазу
Код Лондона
Кажем Бранку Ћопићу
Да су политичари глупи
Што прогоне песнике

Чим дирнеш песника
Он нада дреку
И кукњавом сазива свет

Да нису дирали Солжењицина
Свет не би никад сазнао
Да су побили милионе

Затрли су толике народе
И за то не зна нико
Јер нису имали песнике

Јер побратимковићу си мој
Ја сам у рату био записничар
У штабу команданта
Који је толико мучио
Једног заробљеника
Да ја нисам смео подићи главу
Али сам у себи мислио
Ако преживим
Осветићу ти се за ово

И осветио сам му се
У Глувом баруту

ПЕТАР ПАЈИЋ

Чим је истеран из школе
Из истих стопа отрчао је кући
Да ту новост први саопшти својима
Па шта буде да буде

Са кућног прага заврљачио је књиге
И повикао
Тата тата мене су истерали из школе

Али тата је спавао у кухињи
На сећији поред шпорета
И није се померао

Примакао се и продрмусао га
И на уво поновио
Тата тата мене су истерали из школе

Отац Лука пекар
Подигао је главу
И трљајући очи прогунђао

Мајку им професорску
Стално нешто измишљају

Окренуо се на другу страну
И наставио да хрче
А Петар срећан истрчао на улицу

На томе сам највише завидио Петру
Пајићу

Мени је мајка била отац
И поштедео сам је истине о себи

МИЛОВАН ЂИЛАС

Идући према себи
Савле је из Подбишћа
Кренуо истим путем ка Дамаску
И стигао у Сремску Митровицу
У тамошњу славну тамницу
Једино место у Србији
Где је могао живети као човек

Кад је дошао себи
Једва је чекао
Да се с црне клупе
Домогне хладне ћелије
И дувајући у промрзле прсте
На тоалет папиру
Започне своје житије

Србин сам Црногорац
Србин сам јер сам Црногорац
Нисам Црногорац што сам Србин
Него сам Србин што сам Црногорац

Можеш ме убити
Смрвити и у прах стуцати
Али што је српско
То остаје

Док и трунке има
И мисао моја траје
Док иједан дамар куца

Има и других и друкчијих Срба
Ми смо они од Косова

Затри ми Косово у памети
У души српској
Па ни нас нема
Срба нема

Тагови: Матија Бећковић, Песме