МЕША СЕЛИМОВИЋ
Док је боловао
Под танким покривачем
Као упаљачем
Постеља му је испила тело
Висни и кошчати стас
Само је на јастуку
Као на гиљотини
Остала његова поносна глава
Посетиоци су упозоравани
Да се не задржавају
И ништа не питају
Сем како си
Боли ли
Биће добро
Али ко би му сео уз узглавље
И изустио какву ређу реч
Или закучастију мисао
Лице би му се озарило
А глава засветлела
Као да је најзад добила
Ону једину храну
Које је била жељна
Говорио сам му на ухо
Победио си
Осветио се животу
Уопштио и овековао
Своју рану
Да нема никог међу здравима
Ко се не би мењао с тобом
На те речи би замрдао брадом
И наливао очи сузама
Које су казивале
Ако је то истина
Опет бих сваку
На себе примио
Као да му је тада на челу
Искрсавала нова мисао
Да ми је да опишем
Ову сада и ово сада
Што сам болујући доживео
То би тек било нешто
ДУШАН РАДОВИЋ
Признати геније
Непризнате књижевности
Душан Радовић
Обожавао је свог оца
Машиновођу
Угљешу Радовића
И жалио што не уме
Да напише поему о њему
Веровао је да бих ја умео
И наговарао да то учиним
Наводећи до у реч
Шта у њој да пише
Каква и колика да буде
Напиши је ти онако
Како мислиш да бих је ја написао
И биће боља
Од свега што бих ја могао
Али није написао
Ни он моју
Ни ја његову
Остала је песма
Коју нисмо умели да напишемо
БРАНА ПЕТРОВИЋ
Сви траже паметног човека
Који би спасио Србију
А ја таквог човека знам
Суви геније
Али коме год га поменем
Каже да од њега веће будале нема
Како онда спасити такав народ
Рећи ћу ти његово име
И питај првог који наиђе
Шта мисли о њему
Ако не каже да је то аветна аветиња
И ћор ћутук
Нек ми кућа буде на CNN
По чему сам закључио
Да је то најпаметнији Србин
По томе што крије своју памет
Замисли то лукавство ума
Бити најпаметнији и најдаровитији
А да нико на тебе не посумња
Никад се не одати
И провести живот као будала
Тај би нас спасио
Али шта вреди
Кад сви мисле да је идиот
Да се одао
Не би претекао
За будалу је нормално
Што је жива
Тагови: Матија Бећковић, Песме