Ексклузивно за ИСКРУ: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ЈЕСЕЊИНОВИХ, У КОНСТАНТИНОВУ
-Где си, сине?
-Идем у Константиново, код Јесењинових!
-А има ли он мајку?
-Има, само му је умрла!
Спустила је слушалицу и опсовала ми мајку.
Мајка моја, царица међу лековитим травама.
Соњечка гризе усне.
На станици Вихино моли да јој придржим торбу.
Има у њој воде и колача, мелема против бора и опекотина, шумећих витамина и фотографија, рачуна, мокрих марамица.
Једна покидана огрлица!
Све то скупљамо чучећи.
И гледамо за јапанским туристима!
Одгурнули су торбу, и мене.
И не окрећу се.
Вихино је московско предграђе.
Између стаљинки се провлаче паркови и високе зграде!
Старци погнули главе.
Девојке накинђурене и скоро провидне.
Спарина чува мирис периферије.
Пуно је ужеглог ваздуха и некаквих црних буба.
Лепе се за врат, улазе у нос и не буне се кад их убијем.
Нема бронзаних срца ни љубавних катанаца.
У Вихину, на излазу из метроа, старице поређане уз картонске кутије.
Продају рибизле у чашама од јогурта.
Боровнице, суву рибу и дивљи лук.
Краставчиће од пола метра!
Гледају у Соњечку и ставе руку преко усана, чим окрене објектив према њима.
Крију шкрбине.
Бол своју, донету из далеких шума.
Шћућурене као ластавице, старице пуне зиме и промаје.
И бољки које никоме не казују.
Једна је згужване рубље завукла у рукав.
Примете ли полицију, очас се разбеже.
Али, не могу оне дуго: почеле су ствари да им испадају из руку!
Соњечка збуњена као млада мува.
Показује на небо, моја скупљачица облака!
Из раширених прстију расту јој першун и питома нана.
Пијанац ми тражи цигарету, и још једну за уво!
Познавао је, каже, Стаљина.
Врти се око тридесете, мада је млађи.
И прича, меље, дроби…!
Радостан што не сумњам.
Соњечка вришти, поскакује, оне гугутке у њеним недрима постале вране.
Лије зној испод ланене кошуље.
Жмурећи јој дотичем младеж на десној лопатици.
Не дај Боже да се скине, не бих га нашао до сумрака.
-Мало смо се зајебали, мајсторе! – каже. Одавде не возе у Константиново.
Трчкара за њом тиквасти Монгол.
Загледа је од позади, и облизује се.
И волим што она то не види.
Језик би му везала у чвор!
Стисла га за мошњице!
Од његовог урлика направила коктел за брзо трежњење.
Дугмад би му покидала, и рекла:
-Тражећи мушко, срела сам писца и у судбину више не верујем!
-Можете са мном до станице Котељники, а одатле за Рјазан! – смешка се Монгол, пред маршутком.
То је петнаестак минута вожње.
Пешкир му око врата!
Одлично говори руски, после сваке реченивце, узвратим:-поновите још једном!
-Шта сте по чину? – пита.
-Капетан без брода!
-Ја сам резервни поручник!
-Реци му да је липов курац! – каже Соњечка.
Одрао нас је, и још треба да га слушамо!
На станици Котељники – дугачак ред!
На шалтеру траже пасош.
Уписују име и презиме, датум рођења и у рубрици држављанство стављају – грађанин Руске Федерације!
Нећу да им кажем да нисам, хоћу мало да будем велики!
Од десетак перона тражимо онај са бројем 2 и чекамо аутобус 960!
Излазимо из индустријске зоне, споро, после сваких стотињак метара успоравамо и застајкујемо.
И тако до Чкалова!
Улица новоасфалтирана, са три траке, права!
Машу нам продавачице шешира.
Одевене као Амазонке.
Брезе се усправиле као младе пред прву брачну ноћ.
Надвисиле кедровину и борове.
Има и самониклих, покуњене, налик девојчицама из домова за напуштену децу.
Промичу дрвене куће, ниске и ограђене даскама.
Резбарија око прозора и испод стреха.
На ауту испред нас, написано – спасибо деду за победу!
Татаринцево остаје десно.
Скрећемо лево и као по аеродромској писти јездимо ка Рјазану, граду најелитнијих десантних официра.
Соњечка се загледала у телевизор.
Возач нас частио руским љубавним филмом.
Није баш за све узрасте.
Чим се појаве љубавне сцене, бабушка наспрам нас из шуштаве кесе извлачи ђаконије.
Соњечка гули банану.
Осећам безобразлук међу њеним прстима.
На раскршћу, десетак километара од града, велика табла – добро дошли у завичај Сергеја Јесењина!
Већ је касно поподне.
Сунце на другој страни града, једва видљиво.
За Константиново иде само још један аутобус, полази у шест и не враћа се, до ујутру.
Таксисти ме опколили као пчеле маслачак.
И зује!
За тридесетак километара вожње, траже скоро па читаву плату.
Соњечка им се смеје.
Ређа псовке попут кухињских крпа на балконском штрику.
На ћошку иза станице, на рибарској столици, куња бркати младић.
Наслонио се на ауто и растерује птице, зевајући.
За превоз сe брзо договарамо.
-Хајде, упадајте! – каже.
На раскршћу код Јесењинове табле тражи још петсто рубаља.
За узврат, одвешће нас на обалу Оке.
Пролазимо Рибное, градић железничара.
Сунцокрети испод прозора са зеленим ролетнама.
Уличне сијалице имају шешире.
Шине уплетене и укрштене, и на њима вагони.
Около деца и беле краве.
Ливаде у цвету, непокошене, дуге и неограђене.
Трава изнад колена.
У даљини брезе и житна поља.
Небо ишарано облацима као стољњак покрстицом.
Пролазимо кроз хигијенски пункт.
Полиција је са стране, на дрвеним сирово склепаним клупама.
Шапке ставили преко очију.
И леђима гледају пролазнике.
Таксиста прича да улазимо у зону свињске и говеђе куге.
За десетак дана угинуло је више од 50.000 свиња.
Соњечка ми иза седишта дотура рубље.
Таксиста пружа цигарету и кутију ставља на таксиметар који не ради.
Већ личи на нормалног човека.
Иринино име носи подно леве подлактице.
Истетовирао јој и профил, који чезне за дугим рукавима.
Ко зна ко је Ирина, можда је постала нико а можда све у његовом животу,на који пљује, љут што је постанар и што је у младости љубио вотку.
Испред велике кривине, ознака – Константиново!
До ње, коњ везан конопцем.
Не трепће и не пасе, стоји и гледа низ равницу.
Кокошке на путу, оне домаће, стану у жуманце кад се огладни.
Ходају као ослободиоци.
Средином улице, кренуле у потрагу за петлом.
Константиново је некада било царско, први пут се помиње 1619!
Царска породица га поклонила Јакову Мишецком и Волонском.
Мишецки је затим већи део села дао на име свадбеног мираза кћерки Наталији, која се удала за Кирила Наришкина, блиског руском цару.
Власник села је онда постао син Наришкина, који није имао деце, па је село поклонио сестрићу, Александру Галицину.
И у овој равници, простртој између четири ветра, 3. октобра 1895.,родио се Сергеј Александрович, велики Јесењин!
Стижемо до његове куће.
Брванара, обнављана неколико пута , окружена изувијаним прућем.
Испред капије – Јесењинова топола.
Он је засадио, као дечак!
Ту нас дочекују Љубов Москвина Александровна и Артјум Кузин Михаилович.
Показују на сат.
Као да сам закаснио две године, читав живот.
Артјум има сликарску капу, а Љубов добру душу.
Допуштају да уђемо у двориште.
Велики бронзани Јесењин самује у сенци великих бреза.
Углађен, као да је пошао у неку од петербуршких биртија.
Размахан и очешљан, ћутећи разговара са птицама.
Љубов се распитује: одакле сам, како сам и зашто дошао?!
И та дивна жена, сестрински ме привлачи к себи.
Допушта да уђем у Јесењинову кућу, да обиђем помоћне зграде и завирим у дрвару, претворену у атеље.
У њој Артјум од глине прави пиштеће славјанке, и продаје их туристима који долазе из читавог света, више жене и девојке него мушкарци.
Љубов ме упознаје са Маријом Семјоновном Јесењин, Сергејевом рођаком.
Она је кустос.
Блага жена, згучена поред прозора који гледа у Казањску цркву у којој је песник крштен.
На зиду иза ње, иконе и везени пешкири, фотографије.
Непосредно пред смрт, Јесењин је певао о повратку у завичај, гледао у пропало село, оронуле колибе у којима уместо иконе на зиду виси Лењинов портрет из календара.
Показују ми одећу коју је Сергеј носио.
И пелерине Исидоре Данкан!
Кад год јој помену име, Љубов и Марија као да неку невидљиву киселину испљуну у ваздух.
У кухињском делу куће је зидана пећ, хлебара.
Посуђе поређано у сталажи.
У другој соби – Јесењинов кревет.
Његова прва диплома, јастуци и капутић који је носио као дечак.
У њему је дочекивао оца Александра , који је у Москви радио као месар, и најчешће зими долазио у Константиново.
Кад сам имао три и по године, пише Јесењин, ујаци су ме стављали на коња без седла. Учили су ме да пливам тако што би ме узели у чамац и бацили у дубоку воду. Касније, кад сам имао само осам година, једном од ујака сам служио као ловачки пас. Из чамца сам скакао у реку да хватам патке које је он убијао из ловачке пушке.
У школу је кренуо 1904!
Због несташлука, уместо четири у школу је ишао пет година.
Родитељи су га после уписали у црквено-учитељску школу, у Спас-Клепики, село тридесетак километара од Константинова.
Овде је провео детињство и рану младост.
Ова равница и бистра Ока, увеле су га у прве песме.
Соњечка застаје поред Јесењинове народне ношње.
Посве је руска, кошуљу кројила и шила Татјана Фјодоровна, она којој је певао:-још си жива, старичице моја…!
У тој одори певао је у Царском селу, свом цару и његовој породици.
Носио плетену обућу од коре дрвета и ваљане вуне.
Песме држао везане у марами.
-Додирните слободно, то је Јесењиново! – говори Љубов.
-Због тог додира смо дошли!- узвраћа Соњечка.
И на дрвеном доксату, мирис тамјана.
Ветар га наноси из затворене цркве у којој му је пријатељ, свештеник протојереј , Јован Смирнов одржао опело у одсуству.
У суседном селу Федјакину, свешеник Гаврилов, Јесењину је служио редовне помене, све док га нису ухапсили, 1938!
Био је овде и Сергеј Безруков.
Опет се нисмо срели!.
За Љубов одвајам неколико фотографија.
Грчи их, приноси недрима, дивна жена, да са њом кренем у рат и не бих питао – хоћу ли се вратити?
Пред капијом причамо о Јесењиновим љубавима.
Соњечка завукла руку испод кошуље и говори да је знојава.
Бронзани Јесењин гледа у њена голишава леђа.
И у онај младеж на десној лопатици.
Да је жив, одрекао би се свих песама, само да је увуче у дрвару и покаже како пламти брезовина, рјазанска!
Било је лето када се заљубио у Ану Сардановску.
Она се удала за другога, родила сина Бориса и умрла у двадесет и шестој години.
Јадао се тада Јесењин Грузинову:-одавно је волим, она је умрла, никога тако нисам волео!
Чувала је Ањута његова писма.
Она никада нису објављена.
Посветио јој и песму – Зашто зовеш!
И сачувао име – Ана Сњегина!
Под њеним прозором расту јорговани.
Милује их Соњечка, руку ми додирује и пита: – је ли ово сан?
О осталим љубавима ћутимо.
Све је речено, чак и оно што смо прећутали.
Љубим Љубов, љуби она и Соњечку, Марија маше, и Артјум маше.
Одлазимо на Оку.
Режи таксиста, увија бркове и гаси цигарету.
Ливада пуна кантариона.
И долина украдена из Михалкових филмова.
Ока није река него змија.
Изувијана око топола и житних насипа.
Деца се чују у долини.
Међу јелкама: вриште и смеју се.
-Да ме волиш, ти би написао! – каже Соњечка.
-Написаћу!
-На којем језику
-На оном који не разумеш!
Тагови: Горан Лазовић, Јесењинови
