Ексклузивно за ИСКРУ, ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ВАЛЕНТИН ГАФТ: Волим Путина и Кустурицу, без њих би ова планета била провинција!
Валентин Гафт је руска глумачка икона.
Рођен у Москви, 1935!
Отац Јосиф, учесник ослободилачког рата – Западни фронт и Медаља за војне заслуге!
Мајка – Гита Давидовна, домаћица.
Детињство провео на улици – Матраскаја тишина:
-Наспрам нашег дома била је Психијатрија, мало лево – студентски дом и пијац, а скроз десно – затвор!
Ето, у том окружењу сам постајао човек!
У позориште први пут ушао као ученик четвртог разреда:
-Гледао сам представу старог Михалкова – Посебан задатак!
Не сећам се да л’ ми се допала, али знам да сам веровао да је све оно што се дешавало на сцени – истина!
Глуму учио са Табаковим, Урбанским, Квашом!
Пре тога, у парку срео великог Сталјарова.
-Волео бих да ме послушате, да чујете како говорим басну и стихове!
-Дођите сутра код мене! – одговорио је Сергеј.
Да њега није било, можда никад не бих био глумац.
Олег Ефремов га 1969 позвао у театар Савременик.
То позориште ће се једном по Гафту звати.
За сада је снимио само 120 филмова!
Са Олгом Остраумовој се први пут срео на снимњу “Гараже“.
Обоје су тада били – заузети, другим брачним обавезама!
Од 1996. живе заједно.
И воле се као деца.
Кад сам слетео у Москву, рекли су: – нема шансе да сретнеш Гафта!
Он никога не прима!
Сликар Никитин је викао:- на његових пола сата чекам већ три године!
Седео сам сатима са Валријем Краснопољским, у зеленкастој биртији наспрам Кијевског вокзала.
Ћутали смо и покушавали да га дозовемо!
Телефон се у једном часу, ипак, огласио:
–Зашто ме зовете, Валериј, кад ја и ви не говоримо?- питао је Гафт.
-Ми не говоримо, сад само причамо! Дошао вам је пријатељ из Србије, хоће да вас чује!
Кад сам узео слушалицу и изговорио:-привет, дарагој!, са друге стране је на чистом српском одјекнуло:- нема воде, нема соде, све отишло у пичку материну!
То је реченица коју је Гафт научио од Љубе Тадића, а после је увежбавао у кафани са Бранком Плешом.
-Кад долазите код мене?- упитао је.
-Боље да ми кажете, када ме примате?
-Сутра у шест, Стари Арбат, нека вам тај човек са којим не говорим објасни како да ме нађете…!
Стајао је пред отвореним вратима, накисео.
-Зашто касните?
-Зато што сам вас једва нашао! На вашој згради нема једног броја…!
-Али у њој живи стари Гафт, за њега сви знају, могли сте да питате!
-Кад журим немам времена за питања, то је мој рецепт који гарантује сигурно кашњење!
Насмејао се.
За столом је седео Миша, хокејаш, репрезентативац Русије, Гафтов тренер, задужен за његову кондицију и мишиће.
-Хоћете воду?-упитао је.
-Боље да си га понудио вискијем! – узвратио је Гафт.
-У вашем друштву је неморално пити жестока пића!
-Не претерујте, младићу! Зар се не види колико сам стар и ружан?
-Донео сам вам оне књиге, које сам обећао пре две године…!
-Жао ми је што нисте глумац, још памтим кад сте ми телефоном говорили стихове а ја вас псовао…. Сећате ли се тога?
-Благо мени кад ме стари Гафт подсећа!
-Хајде, кажите ми једну песму…хоћу да чујем тај прелепи српски језик…ту музику, и немојте да журите, имам ја времена за вас. Ја немам само времена за себе…накупио сам толико година, да ме срамота.
Не знам како је било “Трешњи из Студењака“, али осећао сам се као пубертелија док сам је казивао, пред Гафтом који је слушао жмурећи.
На прелазима између строфа, згрчио би прсте и неку ватру сунуо кроз зубе.
-Дајте ми ту књигу? – рекао је, пружајући руку.
-Хамлет у наручју моје провинцијалке!
Знаш ли где је крај света? Тамо где се не чује да те волим!
Ово је предивно, пријатељу!
Послушајте сад мало мене…хоћу да говорим ваше стихове!
У једном часу му је засметала камера.
Засметали су му и микрофони.
Склопио је књигу и ухватио ме за руку:
-Кад су бомбардовали Србију, ја сам и пред огледалом изгледао другачије. Душа ме болела, плакало ми се, вриштало….псовао сам, гледао у небо и молио се за вас! Ја сам и тада знао да ће истина да преживи, а они нека иду у пакао. Убијали су вашу децу и причали о демократији. То су лицемери. Напуне стомак и џепове и мисле да су срећни.
Нису они људи, они су туга!
Причајте ми, шта сте ви радили кад су вас бомбардовали?
-Гледао сам у небо и покушавао да пишем, онда телефонирао пријатељима и обавештавао их да сам жив!
-Разумем вас, погледајте шта се дешава у у Украјини. Тамошња власт убија своје грађане у Домбасу. Украјина је крвава рана на рукама човечанства.
Крим је руска територија, то је био и остаће. Жао ми обичног народа, он је тамо у информативној блокади, свашта му се прича и он у то верује, и гине.
Мене тамо, у Украјини, неки не воле зато што волим своју земљу, а ја не само да је волим него је уважавам, разумем и осећам.
-Недавно сам прочитао – Гафт је “ ватрени путиновац“!
-Јесам и тиме се поносим, волим Русију и Путина. Он је човек за ово време. И Кустурица такође. Без њих би ова планета била провинција.
Чуо сам, Кустурица ускоро иде у Венецију, на фестивал. Шта ће му то? Он је фестивал за себе. Јесте ли гледали његов нови филм?
-Нисам, али ми је Радоје Андрић, мој колега, рекао да је филм одличан!
-Верујем у то…и ја сам играо у једном “Млечном путу“. Не познајем га, али Кустурица је добар човек, то су ми рекли сви пријатељи који га познају, чак и Михалков, зато је он тако велики режисер.
Боже, ја сам плакао кад сам гледао његов филм “Црна мачка – бели мачор“!
-А ја – “Сећаш ли се Доли Бел“.
-То нисам гледао, пошаљите ми тај филм, молим вас…
-Хоћете ли се ускоро срести са Путином?
-Ако ме позове, отићи ћу…он је мој председник.Недавно ми је дао орден.
-Меморишите мој број телефона, било би дивно да одемо заједно.
-Још да поведемо Кустурицу и Михалкова, онда би грмело у Кремљу, само да са нама не пође онај ваш пријатељ…!
-Краснопољски? Он је и ваш пријатељ!
-Да, јесте, али ми само причамо, али не говоримо. Добар је онписац, зато га волим.
Кад ћете код Јевтушенка?
-Био сам јуче…отишао на пола сата а остао шет сати.
-Кад се иде код њега, треба увек понети резервно време.
Читаоцима “ИСКРЕ“
Читајте Горана, то је дивно!
В.Гафт
Тагови: Валентин Гафт
