Ексклузивно за ИСКРУ – ГОРАН ЛАЗОВИЋ И НИКОЛАЈ КОЉАДА: Добрих људи на свету увек је више!

Када је Русима причао – био сам код Павића у Београду!, говорили су му: – немој да лажеш!

Као аутор прво освојио Европу и Америку, тек после Русију!

– Летео сам на једно гостовање и нико није знао да у пртљагу носим бомбу, то је била моја драма “Праћка“!

До сада их је написао више од сто!

Нема земље у којој се данас не игра Кољада.

Светски класик.

Који се сећа дневница од шест долара.

И дана када је матрјушке и вотку мењао за сувенире и доносио их пријатељима!

-Како пишете? – питам.

-Козак јаше степом и пева о ономе што види, тако и ја…!

Од Јељцина примио орден, за позориште.

Чак су се и руковали.

Јељцин после отишао у Москву и постао – велики човек!

– Руски уметници су увек штитили малог човека, јер се о њему није бринула држава! – говори.

Поред књига и представа, Јекатеринбург је његово духовно средиште.

-Сви људи су глумци, а читав свет позориште! – додаје.

Игра дух Хамлетовог оца и Краља Лира, најрадосније.

И ужива у малим стварим, оним што су мање од ситница.

Велики, Николај Кољада!

Лазовић:

Градоначелнику Париза сте својевремено поклонили мајицу на којој је писало – ко нас увреди, неће живети дуже од три дана!

Јесте ли још тада наслућивали којим ће путем  кренути Европа?

 

Кољада:

То ипак није био градоначелник Париза, већ једног  француског градића,Тарба, у коме смо гостовали и где су нас невероватно топло примили. Сусрет са градоначелником се одиграо првог дана нашег гостовања, уз присуство великог броја новинара, а ја сам, по старом добром руском обичају, понео гомилу поклона, матројошки-бабушки , дрвених  ложица, које странци много воле и почео сам свима по реду да их делим. А када је дошао ред на градоначелника, извадио сам из торбе  дрес са Путином  и стварно је на њему писало „Ко нас увреди –  ни три дана неће преживети“ . Ствар је у томе што сам, пре гостовања, на пијаци, код продаваца сувенира , купио брдо поклона. Видео сам те мајице, нисам се намерио да их купим али ме је продавац наговорио – „ Странци то воле!“

После смо, из Тарба, отпутовали у Пољску , тамо никоме нисам поклонио те мајице- погрешно би ме схватили. А после Пољске смо отпутовали у Србију. А у њој се такве мајице продају на сваком углу.

Градоначелник Тарба је био човек са смислом за хумор, смејао се када сам му поклонио ту мајицу.

Лазовић:

Нашли сте диван рецепт, према тим стварима се треба тако односити!

 

Кољада:

Мислим да се према тим стварима и треба односити са хумором.

А и Русе нико не вређа. Нико и не може да их увреди, да их понизи: велике државе се не вређају. То су Путинове речи, уосталом.

 

Лазовић:

 

У Вашим драмама “Кокошке“ и “Мурлин Мурло“,  ликови су жртве транзиције…?

 

Кољада:

 

Велики руски песник, Фјодор Иванович Тјутчев је рекао „ Блажен онај што посети свет овај у час његов судњи“  Ја и моја отаџбина смо преживели страшне деведесете године , када се распао Совјетски Савез, када су људи у трену осиромашили, када су милиони пропадали. Вољом оних који су били на власти.  И њима нема опроштаја.

Ја сам, као писац, драмски писац, у својим драмама покушао да фиксирам то време. Можда је то моја срећа , а можда и несрећа. Нисам никада у драмама покушавао да било кога оправдам или окривим, ја сам једноставно бележио тај живот обичног човека, који живи у ужасном времену.

Како смо све то преживели, ни сам не знам. Али, верујте ми, било је страшно.

Колико сам само пријатеља сахранио.  Један се пропио, други се обесио, трећи изненада умро од тешког рада, време и живот су немилосрдно уништавали људе. Ужасно ми је свих жао.

А сада су у Јекатеринбургу подигли велелепни музеј који се зове „Јељцинов центар“ . Ту свакодневно долазе стотине туриста. Мене су, као познату личност у граду, често позивали да тамо говорим, . Одговорио сам им „ Моја нога неће да прекорачи праг тог центра, не зовите ме и не надајте ми се“.

И ја ту нисам усамљен. Много људи је, и у граду, и у Русији, огорчено због подизања таквог једног споменика господину Јељцину, Он је из нашег града, зато су му ту и подигли тај музеј.

Лазовић:

Недавно сам био на његовом гробу у Москви. Он има леп споменик, али тамо нема ни цвећа, чак и људи који туда пролазе  окрећу  главу…!

 

Кољада:

Није остао упамћен по добрим делима!

 

Лазовић:

Где је то кренуо савремени човек данас, господине Кољада. Откуд у њему толико безнађа?

 

Кољада:

Је не знам, не видим очајање у људима. Можда зато јер радим са младим глумцима, драмским писцима, и у њима ја видим само вољу, жељу за животом, живети је занимљиво, они воле позориште, траже свој пут, желе да постану славни и успешни, и то је добро. Допада ми се што је у њима та радост живљења.

Код старијих људи ја видим више горчине, мржње, јеткости. И ја их разумем: тешка времена им нису пружила могућност да се остваре као личности, а, ето, већ им је дошла старост. Ето, зто они и критикују сваког, никога не воле.

Ја то говорим о Русима, а како је тамо, у иностранству, не знам.

 

Лазовић:

Признали сте  да Вам је транзиција ипак помогла, открила Вам је Набокова?

 

Кољада:

 

То је тачно. Био сам студент књижевности, трећа година, било је то 1987. године, и неко је у студентски дом донео фотокопију Набоковљеве „Лолите“. То, заправо и није била књига, није била фотокопија, већ хрпа фотографисаних страница књиге. Набоков је био забрањен у СССР-у.

Причитао сам тај роман за једну ноћ.

Био сам ван себе. Био сам потресен чињеницом да смо толико година од људи крили великог руског писца. То је исто као да су Чехов или Толстој били забрањени и да ми нисмо могли да читамо њихова дела. Те 1987. године  сам помислио како се на полицама књижара никада неће појавити књиге Набокова, и зато сам сео за писаћу машину ( тада још није било компјутера) и два пута сам прекуцао роман, ископирао у осам примерака, како бих могао да разделим пријатељима. Можда је то за мене била највећа школа и наука, на Књижевности, ја сам, буквално, прстима додиривао свако слово Набокова, схватио сам како се компонују фразе, како звучи музика у том велико тексту.

 

Лазовић:

Бићу отворен, зашто данас Европа не воли Русију?

 

Кољада:

 

А ви мислите да у Русији неког занима, шта то тамо у Европи мисле о нама?

 

Лазовић:

Наравно да не занима, али Русија има оно што Европи треба!

 

Кољада:

 

Уверавам вас, сваког је баш брига за то. Има једна руска пословица –  “Мио на силу нећеш бити“ .

Па, нек` нас не воле, Бог с` њима.

 

Лазовић:

А када су вас то па волели?

 

 

Кољада:

 

Никада.

Имао сам једног познаника, рекао је, отприлике, ово:“ Ја не волим Јевреје али, тако волим њихове песме!“.  Тако је и са Русима на Западу: сви обожавају нашу књижевност, нашег Чехова, Достојевског, Толстоја, и тако даље, воле наше старе филмове, и све што је повезано са културом. Али, саме Русе, некако баш не миришу. Верујте ми, у Русији се нико због тога не потреса превише.

 

 

Лазовић:

У Русији  рубља пада, евро расте…. Како се ви осећате?

 

Кољада:

 

Све је нормално. У радњама има свега, као и пре. Цене су порасле али не много. Привредницима је постало теже, доста фирми, предузећа се затвара. Али, најчешће те фирме суштински ништа нису радиле, већ су од ваздуха правиле паре, прале их. Тешко је али, не и убитачно. Сви живе. У мом позоришту сале су увек пуне. Не видим никакву трагедију.

 

Лазовић:

 

Можда је све то и некако корисно?

 

Кољада:

 

Сада су се сви тргнули, почели да живе штедљивије, да више раде, и да мисле својом главом, како да издржавају себе и своје породице. Све фабрике раде, зидају се зграде, нема проблема. Нема их више него што их је било раније.

 

Лазовић:

 

Свуда у свету преживљавају јачи, само у Русији слабији.

Како гледате на тај феномен?

 

Кољада:

„Благословена нек` је ова земља, Русија, у којој влада најдивнији од свих закона природе  – опстанак слабијег“ ,  рекао је Набоков.

А зашто је тако –не знам. И нико то не зна. Али то је апсолутна истина.

Лазовић:

Ово је, ипак, сурово хамлетовско дома, речи љубав и поштење изговарају се најтише, од постанка!

 

Кољада:

Ја у нашем животу не видим трагедију. Увек је било и биће подлаца и ниткова, али, на   свету је више правих људи. Моја мајка, покој јој души, је увек говорила:“ А добрих људи је, Коља, на свету увек више“.

И сада ме је срамота што сам одлазио код ње, у моје родно село, Пресногорковка и жалио се, те на једног, те на другог човека. А она, сељанка, која је у свом животу искусила много чемера и јада, не дао Бог никоме то, ето, она је веровала у људе и увек је сматрала да је више добрих и добра на овоме свету.

И то је истина.

Лазовић:

Гледао сам Вас у Београду како обилазите цркве и из њих излазите озарени. Шта сте у њима проналазили, и наслућивали?

 

Кољада:

 

 

У Београду, у Србији сам истински дирнут невероватним поштовањем према Русији. И схватам , тамо, код вас,како су Срби захвални Русији. То је невероватно.

Истину говорећи, када читаш како тамо, негде, у овој или оној држави, руше споменике совјетским војницима који су ослобађали Европу од фашиста, то те ужасно заболи и повреди.

У Русији нема породице коју није дотакао тај рат. За нас су светиња ти пали у рату. А сада се историја прекраја, ми би то рекли да раде такве ствари  „ несоји и одроди“.

Српски храмови су предивни. Има у њима и нечег руског, нечег истинског и правог.

Лазовић:

Онда испред позоришта гомиола људи, чекају Вас, хоће да Вас додирну, да се са Вама фотографишу…  За ово време, дивна слика, зар не?

Јесте ли размишљали, шта ти људи све очекују од Вас?

 

              Кољада:

 

Није баш тако. Не желе баш тако често да се фотографишу са мном. Ја сам драмски писац, човек који се налази иза сцене. Обично се фотографишу са глумцима, па они су свима пред очима. Не траже мир људи од мене, већ од позоришта.

Да их у позоришту не киње оним што стално гледају на телевизији, да их не муче политиком, већ да им испричају неке једноставне приче. Да ту буде место на коме могу да се насмеју и да пусте сузу, препознајући себе.

Публика даје новац за улазнице управо због тога, јер у позоришту жели да се смеје и да плаче. Али када јој силују мозак, то не воли.

Лазовић:

Мало је земаља у којима се данас не игра Кољада. То наравно радује, али, вероватно, и оптерећује?

Кољада:

Наравно, то прија. То решава моје финансијске проблеме. А они су везани за моје позориште , у „Кољада Театару“ ради стотину људи, свима морам да обезбедим плате, моје позориште  је приватно, нема државне дотације, зависимо искључиво од продаје улазница и још од мојих хонорара.

Али, искрено, видео сам врло мало добрих представа по мојим драмама. Најчешће им редитељи прилазе површно, не схватајјући шта се крије у дубини тих мојих драма. А мени се чини да сам ја у њима прилично јасан.

Лазовић:

Понижене људе у овом времену може заштити само уметност. Увек застанем поред ових ваших речи…!

Кољада:

Ја хоћу да у позоришту подржим људе, да их умирим, разгалим, насмејем. Нема ничег лошег у томе што човек пожели да, после тешког дана, дође у позориште и насмеје се.

Нека се смеје.

Он је то платио.

Волим са сцене да причам љубавне приче. Тако је мало тога на овоме свету. Мислим да баш тако и штитим људе.

Лазовић:

У Русији говоре да је уметник онај који је дужан да буде гладан, да једе кромпир…! Сме ли уметник да буде гладан?

 

                        Кољада:

 

. Не, драмски писац треба да једе месо. Да би био јак и здрав. А да би то постигао, мора да зна да зарађује својим списатељским радом.

И неме ничег лошег у томе ако човек зна да заради. Новац је слобода.

Ја умем да пишем филмске сценарије, пишем драме, могу да напишем либрето за оперу, или оперету, предајем и подучавам будуће драмске писце и глумце, сам режирам представе, сам радим сценографију, као сценограф, смишљам костиме , креирам светло, одабирам музику. Умем и волим то да радим.

И увек учим студенте: потрудите се да знате да зарадите за хлеб са кобасицом.

                        Лазовић:

“Кокошка“ се игра скоро у сваком другом позоришту у Русији.

У чему је тајна, значи ли то да гледаооци себе виде у правом лицу, у провинцијским глумцима?

                           Кољада:

Искрено, не знам. Можда се публици допада та представа , због оне Шекспирове „ Читав свет је позориште, а људи у њему глумци“?

И сам се чудим, зашто је тај комад о руским провинцијским глумцима  толико популаран. Много га играју у Русији али и на скоро свим светским језицима.

                        Лазовић:

Позориште је ипак нешто више од забаве?

                        Кољада:

Пре свега је разонода, забава. А онда и све друго. Али, сигурно није „трибина“ и није учионица.

                         Лазовић:

Написали сте више од 120 драма! Јесте ли Ви срећан човек?

                        Кољада:

Апсолутно. Моје драме играју по целом свету. Чак и у Аустралији.

А, осим тога, имам своје позориште које је обишло читав свет, а саздано је од нуле. А још су ту и моји студенти, најпознатији млади драмски писци Русије: Василиј Сигарев, Олег Богајев, Јарослава Пулинович, Ирина Васковска, Владимир Зујев, Ана Богачова, Ана Батурина и још двадесетак имена  могу да вам набројим.

Лазовић:

Може ли се, и чиме, купти срећа?

                                Кољада:

„Надахнуће није на продају, рукопис могу да вам продам“ , рекао је Пушкин. Новац доноси некакв мир у душу. А можда тај мир заправо и јесте срећа?

                                Лазовић:

                               Долазим из земље која се по Кустурици препознаје, и логично је да Вас питам: какав је Ваш однос према његовом стваралаштву?

                                Кољада:

Изванредан. Како би другачије и могло да буде?

Кустурицу у Русији обожавају, сви, апсолутно сви. У многим мојим представама звуче његове песме, његова музика. Рецимо, у представи по Гогољу „Мртве душе“ предивно се сцена пута оваплоћује кроз Кустуричину музику из филма „Аризона дрим“.

Кад смо код тога, ми плаћамо тантијеме за коришћење Кустуричине музике. Не знам само, долазе ли оне до њега или се негде успут губе: у Русији је све могуће.

Мој ученик Андреј Григорјев, који је очаран Кустурицом, био је пре неку годину код њега, у гостима, на селу и снимио је о њему документарни филм  који је добио врло много награда и позитивних критика.

Лазовић:

За неколико дана, Кустурица с новим филмом одлази у Венецију, на Фестивал. Шта да му пожелимо?

                                Кољада:

Маестро, пуно среће у Венецији! Најбољи сте!

                                Лазовић:

Одлазим за Србију, како ће те ме испратити?

                                Кољада:

Има у Русији једна позната песма коју певају кубански козаци:
„ Мила Србијо, Руска сестро рођена,

Како тежак носиш крст!

Под теретом хорде сурове и дивље,

Крвљу липтиш у борби страшној.

Рођена Србијо, сви страдамо с тобом,

Сестро вољена, верујемо као и ти.

И с тобом се молимо и силно надамо,

Да Бог ће помоћи док носимо крстове своје…

Држи се храбро, истрпи, Бог је у правди, а не у сили,

И правду ће опет свету Божанство показати;

Христос на крсту је био, страдао, у гробу је уснио,

Ал` тамо показа Он праведне силе моћ,

Он из гроба васкрсе и радост Васкрсну

Људима у души , ко сунце на небу, запали

И војници бојни од страха и смутње

К`о сен пред Њим у прах се сатреше“

Ето, то је мој однос према Србији – речима једне песме. Ја волим Србију, српски гостољубиви народ , српску културу, позоришта, доброту и добронамерност према људима моје домовине.

Лазовић:

Нека Вас Бог чува!

Кољада:

И вас, и срећан вам пут!

Превод: Новица Антић

Тагови: Горан Лазовић, Николај Кољада, Русија