Ексклузивно за ИСКРУ – ГОРАН ЛАЗОВИЋ И НИКИТА ВИСОЦКИ: И Брежњев је волео песме мог оца!

Треба се бавити нечим узвишеним, рече Обломов зевнувши.

Најлепша реченица која објашњава руски деветнаести век.

Онај двадесети, припада Владимиру Висоцком, и Гагарину.

Народ воли хероје.

И верује да се сада Волођа и Јесењин друже.

Никита је син великог оца.

Глумац и добар човек, директор московског музеја Висоцког.

Прича лагано, док не плане.

Има очев глас, душу.

И своје име.

За ово време, можда превише!

 

Лазовић:

Први пут сте у Београду?

Висоцки:

Могло би се тако рећи, мада сам једном већ био, али само на аеродрому. Чекао сам авион за Црну Гору.

Лазовић:

Кад год изговорим Ваше име, помислим на Никиту Хрушчова. Није ваљда да сте по њему добили име?

Висоцки:

Моји родитељи су се дружили са писцима Аркадијем и Борисом Стругацким, зато се мој старији брат зове Аркадиј.

Кад сам се ја родио, мајка и отац су хтели да се зовем Борис.

Хтели су да и њихови синови буду као браћа Стругацки.

Било је пуно предлога за моје име, од баба, рођака, пријатеља, знате како то иде!

И да никога не би увредили, моји родитељи су све предлоге ставили у једну капу и мој брат, који је тада имао годину и девет месеци, извукао је име – Никита.

У школи су ме сви звали – Хрушчов!

Био сам једини Никита у улици, а сада мајке са свих страна вичу:- Никита, Никша…!

Лазовић:

Личите на оца … и гласом, па и стасом?!

Висоцки:

Лепо је када син личи на оца. То је нормално. Повукао сам доста и на мајку, отац је био средњег раста, а мамини су сви били крупни…

Лазовић:

Слутим да је тешко бити син великог оца?

Висоцки:

Ја сам поносан што сам Висоцки, што ми је он отац.

Сад имам пуно више година него он када је умро.

Знате, имао сам један период када сам се дружио са децом чији су очеви били чланови Политбироа.

И већина њих је свој живот претворила у катастрофу, јер су се стално позивали на очеве, дедове…

Свака њихова прича је почињала:-добар дан, ја сам, например, Сидор Сидоров. Ви знате мог оца, или…памтите мог деду?

Одговор је био:-да, свакако!

Никада нисам говорио да сам син великог Висоцког, осим понекад, кад сам баш морао.

Пошто сам и ја глумац по занимању, за то сам се школовао, када сам изашао на сцену, играо сам Геракла, неколико минута сам ћутао, јер се публика дошаптавала:-није то он, ма јесте, сачекај да проговори…!

Сви су на мене обратили пажњу.

И све је добро ако задатак урадиш добро, али ако урадиш лоше, осудиће те десет пута строжије него друге.

Лазовић:

Ако сам добро упућен, Марина Влади вам је предлагала да промените презиме?

Висоцки:

Она је глумица, зна шта све то значи, чиме сам и како окружен као уметник.

Рекла је:-промени презиме, ово које носиш угушиће те као глумца!

Не жалим што је нисам послушао.

Мене занима професија, а не популарност, јер су ме тако учили.

У нашем позоришту има још један Висоцки, Дмитриј.

Он ми је рођак. И њега упоређују са мојим оцем.

Знате оно –личи, не личи?!

Лазовић:

Једном сте рекли да су у вашем оцу била два човека?

Висоцки:

Тачно тако, један је био мој тата, и ја сам са њим био на – ти!

Он нам је куповао поклоне, мени и брату, њему смо се радовали, чекали га, а други је био онај који је на сцени био Хамлет, Свидригајлов… онај који је певао на концертима, где сам и ја ишао.

Дешавало ми се, замислите, да му се  понекад, после представе “Хамлет“,  обратим са – Ви!

Лазовић:

За то сте вероватно имали велики разлог?

Висоцки:

Та представа је на мене оставила нереоватан утисак.

Гледао сам је отворених уста.

И, једном, када смо сели у ауто и пошли кући, ја сам му рекао:- Ви сте вечрерас играли савршено!

Буквално сам тако рекао.

-Никита, ти си полудео! – одговорио ми је и насмејао се.

Он је на сцени био други човек.

Понекад ми је давао гитару да му носим после концерта.

Сећам се да смо ја и брат, с дозом детињег цинизма, знали да кажемо:-долазио је велики човек, и донео нам је џинс!

Лазовић:

Чувате ли нешто лично од њега, неки његов поклон…?

Висоцки:

Само неколико плоча, оних малих, из онога времена. То ми је остало, а све друге ствари, од одела до осталог, све смо предали Музеју, не само ја него и сви чланови наше породице.

Лазовић:

И једно болно питање, оца сте видели неколико сати пред смрт?

Висоцки:

То је 1980, у Москви је била Олимпијада, ми смо гледали пренос на телевизији. Баба је спремала чај. И појавили су се неки Африканци, у дефилеу, били су чудно обучени, играли су и ритам је био зачуђујући да је бабушка у једном часу заиграла, онако за себе, уз ту музику.

Тата се насмејао, она је и даље играла.

У једном тренутку је повикао:-ух, мамочка, мамочка!

Почео је да кашље и уздише!

Чудно ме је погледао, памтим тај поглед.

Знам да је мајка силно плакала, никад је нисам видео такву.

На дан сахране смо рано отишли на Таганку, чим је свануло.

Долазили су људи, одавали му пошту и мени је одједном позлило. Изашао сам напоље, било је око једанаест сати и када сам видео колико има људи и колико тек пристиже, био сам запрепашћен.

Лазовић:

Вест о смрти вашег оца објавиле су само “Совјетска Русија“ и “Вечерња Москва“, чији је уредник због тога одмах смењен…?

Висоцки:

То је слика тог времена, и уз све – Олимпијада!

Народ нико није позивао, а људи су долазили, стизали су из унутрашњости.

Огроман број људи. И ни једног инцидента није било, све је протекло с пуно достојанства.

Када је дошло време да кренемо на сахрану, мене и старијег брата узео је Јосиф Давидовић, и сместио нас у свој аутомобил.

Да није то урадио, ми не бисмо стигли на гробље, јер су на нас у свој тој гужви једноставно заборавили.

За нас није било места у аутобусу, за којим смо ишли.

И, знате, тог дана није било цвећа у московским цвећарама.

Људи су бацали цвеће на улицу којом је пролазио ковчег са мојим оцем.

Лазовић:

Власт је била у бунилу, није знала шта да уради?

Висоцки:

Била је збуњена, затечена, нико то није очекивао.

Његова смрт је била шок за све, чак и за оне који га нису волели.

Колона која је ишла за ковчегом била је дуга девет километара.

Љубимов је тражио да се ковчег на рукама пренесе од Театра на Таганки до Вагањковског гробља, али није добио дозволу.

Лазовић:

Не замерите, чуо сам причу да је Марина Влади хтела да срце вашег оца однесе са собом, ваљда у Француску?

Висоцки:

Она је дошла други дан после његове смрти.

То је немогуће, а то не бисмо ни допустили, сигурно.

Покушавам да разумем Марину, њене приче понекад изгледају као препричавање сна.

Лазовић:

Ваша мајка, Људмила Абрамова, била је необично лепа жена, Висоцког је срела у  Лењинграду. И познанство им се догодило неуобичајено, он јој је тражио нешто рубаља на зајам, она није имала и дала му је свој златни прстен са аместитом.

А ви кажете – мама је била његова жена, са мало година, и непознати глумац је са њом постао Висоцки којег данас сви памтимо!

Висоцки:

То је тако, све друго су измишљотине.

Лазовић:

Ко је кога ту напустио?

Висоцки:

Није он отишао, није био такав човек. Мајка је узела мене и брата, и отишла.

Лазовић:

Због Марине Влади?

Висоцки:

Он је долазио, молио  мајку да се врати и када је видео да ту нема више повратка, поступио је мушки.

Све обавезе је преузео на себе, чак и развод.

Растали су се достојанствено.

И мајка никада мени и брату није говорила – лош је, не идите код њега…!

Напротив, врло га је поштовала, знала је да се он не може променити, да је такав и да не може бити другачији.

Лазовић:

Поновићу питање – зар све због Марине?

Висоцки:

Са њом је хтела да нас зближи Нина Максимовна, моја баба,али како кад смо Марини рекли – шта си ово урадила са нашом срећном породицом?

Упознали смо и њеног сина, Волођу, али је на томе остало, нисмо се дружили.

За тим нисмо ни имали жеље.

Лазовић:

Она ни једном није долазила у Музеј вашег оца?

Висоцки:

Није, и ја то разумем, јер је рекла – то би за мене било претешко.

Она са моје стране има уважавање како и приличи, јер је она удовица мога оца.

Ми смо принуђени да сарађујемо.

Лазовић:

Читао сам делове мемоара Марине Влади, и…?

Висоцки:

И?

Лазовић:

Огроман тираж, три-четири милиона примерака, томе би се и Лењин обрадовао!

Висоцки:

Помињао се и тираж од дванаест милиона, штш ми је нереално, али то је неважно.

Она тамо није само писала о томе како је доживљавала мог оца, него и шта су јој други о њему говорили, а то су махом непроверене и нетачне информације.

Тамо, на пример, о Севи Абдулову ништа није речено, а он је са мојим оцем био скоро нераздвојан.

И о мојој мајци, и деди, о мом брату има доста измишљотина.

Лазовић:

Марина Влади, говори – колико су нас мрзели, колико смо пропатили, никада им нећу опростити Волођину смрт… Нису му дали да оде на сахрану роћеној сестри!

Висоцки:

Она је са мојим оцем проживела један живот пун тешкоћа.

Дванаест година су били заједно.

Много тога су претпели и пропатили, али то је, ипак, био стваралачки живот.

Лазовић:

Марина се наводно због вашег оца учланила и у Комунистичку партију Француске, чак је шеф партије Маршаис неколико пута звао Брежњева и молио да совјетске власти Висоцком не праве проблеме!

Висоцки:

Брежњев је волео песме мог оца.

Лазовић:

Шта је било са оним његовим чувеним плавим мерцедесом?

Висоцки:

Продат је…!

Лазовић:

Због дугова?

Висоцки:

Дугова је било, али не онолико колико се прича. Тиме се бавила Марина.

Лазовић:

Прича се да је тај мерцедес био кључна тачка спотицања између вашег оца и совјетске власти, јер тада су многи сањали “запорожац“, који им је био недоступан?

Висоцки:

Било је чудно време и то је, вероватно, љутило неке људе из врха.

Лазовић:

Причало се да је Висоцки био лош, чак бахат возач?

Висоцки:

Он је био добар возач, а многе приче о несрећама и удесима су измишљене.

Лазовић:

Не волим и не разумем се у аутомобиле, толико сам се смрти у њима нагледао, али овај плави мерцедес помињем због једног вашег сна, знате на шта мислим’

Висоцки:

Да, сањао сам га једном како у том аутомобилу јури Москвом и о томе сам хтео да направим филм.

Има ту доста симболике, он, Москва и плави мерцедес, и ово време.

Лазовић:

Сањате ли га често?

Висоцки:

Што сам старији, све чешће!

Лазовић:

Урадили сте сценарио за филм “Хвала што си жив“, где приказујете догађаје из 1979, када ваш отац креће у Узбекистан, где у Бухару треба да наступи пред партијском публиком. Петар Буслов, редитељ, и ви, дуго сте скривали ко је глумац који игра Висоцког. Причало се да његово име зна само Путин, који је рекао да није сигуран да то име може дуго чувати као тајну?!

Висоцки:

То име нисмо ставили ни на шпици филма….

Лазовић:

Сумња је пала на  Волођу Вдовиченка и Сергеја Безрукова, за кога наш пријатељ Гафт каже – није страшна смрт, страшно је што ће после смрти да те глуми Безруков?

Висоцки:

Сад је већ све познато, ако ми не верујете питајте Безрукова!

Лазовић:

Знате ли нешто о односу вашег оца према Србији?

Висоцки:

Он је снимао један филм, звао се “Једини пут“, продукција је била заједничка, совјетско-југословенска. Био је у Црној Гори, о томе је писао, и певао.

Лазовић:

Можда не знате, гостовао је и у Београду, на овој истој сцени, где ви вечерас наступате. После је отишао у наш Клуб књижевника, и тамо се дружио са писцима, Момом Капором и Данилом Кишом. Киш, мало понесен алкохолом, пљувао је по комунизму. У једном часу, упитао је Висоцког – зашто се смејеш?

Он му је одговорио – зато што мислим исто!

Спавао је у хотелу “Топлица“, Капору и Кишу је поклонио касете са робијашким песмама из Сибира.

Висоцки:

Дивна прича, хвала вам….нисам ово знао,напишите ми је и пошаљите, она мора бити у његовом Музеју.

Лазовић:

Како је то радити у музеју свог оца?

Висоцки:

Како? Стално сам са њим. И сваки дан нешто ново о њему сазнам.

Долазе разни људи, пријатељи, другови и сви они донесу по неку нову причу.

Говоре, где је био, шта је радио.

Таман помислим, овде је крај, нема се шта ново рећи, а оно дође неки господин и почне – знате, ја и ваш отац….

Лазовић:

Имате двоје деце, Аркадиј петоро. Довољан разлог да будете песник?!

Висоцки:

Не пишем, али нас има, хвала Господу!

Од силних обавеза, чак ми је и глума постала хоби.

Лазовић:

Да је жив, коме би данас припадао Владимир Висоцки?

Висоцки:

Сигуран сам да би му било тешко. Он је био самосвој.

Говорухина су питали:- с ким би Висоцки био: с комунистима или демократама, а Станислав Сергејевић му је одговорио – био би с народом!

Лазовић:

И са Кустурицом, који је сигурно глас тог народа?!

Висоцки:

Кустурица је чудо, он и мој отац би сигурно били добри пријатељи!