Ексклузивно за ИСКРУ, ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ЕВГЕНИЈ ЈЕВТУШЕНКО: Кустуричина антологијска сцена распада Југославије остаће у историји филма као нешто најоригиналније
Не иде се сваки дан код класика, мени се посрећило па смо пријатељи, зато сам разумевао његове године и болести, чак и кад је тражио да се не замарам око тога.
Дочекао ме стојећи, у радној соби, поред стола изнад којег виси слика – црвеног петла!
Два дрвена штапа су лежала на књигама.
Из кухиње је допирао мирис кавкаског чаја.
Домохазјанка из Рјазана, која брине о њему, топла и учтива жена, испеглала му најшаренију кошуљу.
Такве је носио у младости и оне сад личе на њега.
Руке, које су исписале најљубавније стихове овога света, кошчате и пегаве, очас су прошетале по мојим раменима.
Јуче му није било добро.
И прекјуче су долазили лекари!
Данас, пита – хоћемо ли вино?
И само што смо сели, приносе му поклон од Кастра!
Јаукнуо је од радости.
Дошао сам на двадесетак минута а остао шест сати.
На одласку је замолио:-потражите Милену, можда је жива, сигуран сам да је у Београду, пуно сам је волео!
На станици Солнечнаја у воз су ушле две старице.
-Човек од среће може да се умори! – рекла је једна од њих.
Пред Москвом!
Јевтушенко:
Мислио сам да сте ме заборавили, ни на моја писма не одговарате…!
Лазовић:
Послао сам Вам разгледницу из Карелије, требало би да је стигла…!
Јевтушенко:
Како сте ишли тамо?
Лазовић:
Возом, са Лењинградског вокзала, четрнаест сати клацкања!
Јевтушенко:
У возу увек буде лепих жена и девојака, или се нађе неко дете које плаче, никад није досадно!
Где сте били?
Лазовић:
У Пјетрозаводску!
Јевтушенко:
Ја и Маша једном шетамо тамо поред Оњега, то је оно велико језеро, веће од мора, и поред је некакав канал, у њему чамци и бродови.
И видимо, тамо се нешто мрда, помера. Нешто шушка.
Ноћ је, она карелијска, мрак гушћи него у Москви. И ја приђем и видим – пијан човек!
Изврнуо се, тешка му глава, вероватно и живот, и помогнем му да устане. Придржавамо га тако ја и моја Маша, а он једва отвара очи, и кад ме угледао, почео је да виче:-Евгениј Александрович, ви сте мој омиљени песник. Читајте ми песме, хоћу да се отрезним!
Лазовић:
Мене су тамошњи пијанци питали – је ли Србија град или хокејашки тим!
Јевтушенко:
Шта сте им одговорили?
Лазовић:
Пијанци воле да су у праву!
Јевтушенко:
И ја у Пјетрозаводску имам доста пријатеља. Тамо је живео мој стари друг, и позвао ме је да одржим концерт. Било је пуно света, после сам седео и потписивао своје књиге. И нисам гледао људе у лица.
И одједном, појавиле су се њене руке… И ја сам се у њих заљубио.
Погледао сам је, а она је рекла: – ово није моја књига, мама је болесна, послала ме да потпишете!
Одговорио сам: – нећу мами да потпишем књигу, то могу да урадим само теби!
Она се померила корак уназад, сва румена: – опростите, али ја волим Окуџаву, мама воли вас!
Лазовић:
Причате о вашој Маши?
Јевтушенко:
Да, она је још била студенткиња.
Знао сам само да се зове Маша. Нисам јој знао ни презиме, само Маша. Тражио сам је данима, чак сам нашао једну другу девојку која се тако звала и онако љут и разочаран, замолио је да промени име.
И кад сам напокон са Машом ступио у контакт, прво се јавила њена баба, која је била мало наглува. Замислите како смо се споразумели.
То вече смо провели у ресторану који је раније био затвор.
Лазовић:
Маша је тада имала пуне двадесетдве?
Јевтушено:
Не пецкајте ме, имала је двадесеттри, а мени је било педесеттри.
Дуго смо седели и она ми је рекла:-дужни сте све да учините, да спасите брак и породицу!
И ја сам отишао, после сам је звао из Америке и дуго смо раговарали, сатима…
Срели смо се 5. јула, а узели 31. децембра.
Лазовић:
Увек се обрадујем кад сретнем Машу, осећам се некако здравије, и чистије…!
Јевтушенко:
Она је велика жена. Објединила је децу из свих мојих бракова, они се сад знају, друже…!
Имао сам претежак период, осам операција у години, и да ње није било не бих издржао.
Она је у болници лажала поред мене, није ме самог остављала, и дешавало ми се, кад видим шта све ради, да кажем: – Боже, зашто си допустио да је овако мучим?
Лазовић:
Родила вам је Евгенија и Дмитрија!
Јевтушенко:
Жења је специјализрао политикологију и социологију у Оклахоми, на Универзитету у Талси, а Митја енглески језик и књижевност, помало пише…стидљиво, као што сам ја писао своје прве песме.
Лазовић:
За њих сте добили хонорар, довољан да наручите – суво вино?
Јевтушенко:
Тачно,хахахаха…а кад ме конобар видео, рекао је: – немамо више сувог вина, имамо само мокро, и не препоручујемо га деци!
Лазовић:
О човеку се може судити и по жени коју воли!
Јевтушенко:
Или по женама које је волео, али свакако највише – по жени са којом живи.
Погледајте моју Машу, она не може бити жена лошег човека.
Светлов је једном рекао: – треба са неким да заспим, али ми се често ни са ким не буди!
Волим Машу, никад ми са њом није досадно.
Ми мислимо исто и споримо се око многих ствари.
Лазовић:
Никада ми нисте причали о вашој другој жени, Галини Семјоновној!
Јевтушенко:
Умрла је, био сам у Америци и нисам стигао на сахрану. Написао сам писмо, опроштајно и љубавно истовремено, то су објавиле новине. Замолио сам је за опроштај!
Гала је била најбоља пријатељица моје прве жене, Беле. Није нам се дало да имамо деце.
Онда је она решила да узмемо једног дечака из дома, да га усвојимо. Звао се Пјетр, чак је личио на мене.
Одрастао је код нас, био врло талентован за уметност, нарочито за сликарство. Студирао је у Америци и по завршетку студија почео да спрема своју прву изложбу.
У међувремену, отишао је на одслужење војног рока.
Био је врло емотиван, нежан…благ.
И по по доласку из војске, осетили смо да се са њим нешто дешава.
То више није био онај младић, то је био други човек.
Нешто је у њему пукло,почео је да пије.
Ја сам му чак посветио неке стихове, то је 1972. година.
Тако сам тешко поднео његову у смрт, заједно са њим умро је и његов таленат.
Лазовић:
Он је умро, или…?
Јевтушенко:
Ух, то је врло страшно…трагична судбина.
Хоћу да запамтите, најбољи су људи они у којима увек живи дете. То су људи чисте душе, увек су у некој вези са романтизмом.
Зато су они несхваћени. И они као да немају кожу, јаче осећају животне муке, и они пате због других, не само због себе.
Пјетр је био такав.
И сад ми понекад дође у сан.
Сличну бол сам осетио и у Сантјагу. Читали сте то?
Лазовић:
Мислите на поему – “Голуб у Сантјагу“?
Јевтушенко:
Да, управо то! Ја сам тамо био у последњим данима владавине Аљендеа. Живео сам у хотелу “Карера“ на Тргу Ла Монеда, близу зграде парламента.
Моја соба је била на 23 спрату. До ње је становао један младић, уметник, згодан, чак лепши од оних мушкараца из грчке митологије. Стално је био у купаћим гаћама. И једног дана, видим он се пење на кров. Гледам га са балкона и не слутим шта намерава. И када је дошао до ивице, скочио је.
Очекивао сам да нешто каже, бар да врисне. Не, ничега није било. Ни уздаха.
Међутим, његово тело није успело да стигне до асфалта. Закачило се између дебелих каблова и проводника. Из њега је излазио сноп светла, у најразличитијим бојама.
Тај младић се претварао у искру, горео и постајао угљен.
После тога је пао.
Видео сам његово тело, стајао поред њега на асфалту. Запањујуће је да се његово лице није разбило.
Крви није било.
Кад су дошла кола хитне помоћи, видели смо да је тај младић својим телом убио голуба.
По томе сам и назвао поему.
Лазовић:
О смрти причате врло животно, верујете ли у Бога?
Јевтушенко:
Хришћанство, то су људски поступци, а крст треба осећати под кожом!
Ја се заиста ничега не бојим, осим себе. Кажњавали су ме за оно што бих опет урадио.
Знате ли шта је Хрушчов једном рекао?
Шта да радим са Јевтушенком? Да га пошаљем у Сибир?
Како то да урадим, он је тамо рођен?!
Лазовић:
Завршите ми причу о несрећном младићу..!
Јевтушенко:
После неколико дана, јавила ми се нека жена. То је била мајка – самоубице.
Добра жена, несрећна, донела ми његов дневник, данима смо седели и причали. И знате шта ме поразило?
Она, која је изгубила сина, молила ме да напишем поему, да спасим и одвратим људе од самоубиства.
Поема је за неколико дана преведена на многе језике.
Убрзо ми се јавио Фелини.
Чим је прочитао италијански превод, рекао је: -Жења, ово је чист сценарио за филм, дужан си, као човек и песник, да о овоме направиш филм.
Тад сам путовао у Чиле, спремао сам се за ампутацију ноге, нисам имао времена, али од тога не одустајем. Урадићу то!
Лазовић:
Везани сте за Чиле? Волите тај народ, кад причате о њима као да плешете?!
Јевтушенко:
Веома сам везан за Чиле, био сам тамо пре Аљендеа, и после њега.
За време Пиночеа био сам – непожељна особа.
Позвали су ме после пада диктатуре, изашао сам на балкон палате “Ла Монеда“.
Лазовић:
То је оно место одакле сте гледали како младић скаче на асфалт?
Јевтушенко:
Није баш то место, али је ту, врло близу.
Аљенде је са тог балкона одржао свој последњи говор.
И знате шта се догодило? Небо је било пуно авиона. Они су глумили бомбадере. И уместо бомби, бацали су песме.
И то сам доживео!
Испред мене је пала песма у којој сам певао – шећер на ране стављајте,она је лековитија од соли…!
То је са неба пало!
Знате, неки људи не желе да се сећам.
Не желе да причам о злочинима који су чињени.
А ја се сећам, и причам, срећан сам што се свега сећам.
Лазовић:
А, Фелини? Да га не заобиђемо…!
Јевтушенко:
Он и Јулија су ми најближи пријатељи. Волим их!
Мало људи зна да ми је Фелини спасио живот.
Прво, тек је завршио филм “Јулија и духови“, мада је требало још нешто дорадити у монтажи.
Одгледали смо тај филм сами, Фелини и ја.
У његовој кући.
Зашто се смејете?
Лазовић:
Тако раде неки људи које волим, Кустурица и Радоје Андрић, оду да их нико не гледа, да одгледају сами оно што ћемо после сви гледати!
Јевтушенко:
И ми смо тако радили, гледали кад никога нема… Гледали смо седећи, стојећи, махали рукама, али нисмо причали.
Тада сам му дао неколико сугестија,и он ми је узвратио највећим комплиментом: -о сећам те као да смо ишли у исту школу!
Лазовић:
Фелинију нисте рекли да нисте завршили факултет?
Јевтушенко:
Избацили су ме… а био сам добар студент, стао сам у одбрану Дудинцева! То је било 1951! Литерарни Инситут Горког! Ви то мене опет пецкате?
Лазовић:
Не, добро вам ово белоруско вино! За кога да наздравимо, за Путина или Лукашенка?
Јевтушенко:
Путин ми је уручио велики орден, а са Лукашенком сам сам се срео у Минску, добри су то људи, љубе своју отаџбину.
У Белорусију сам допутовао некаквим возом N1, дочекан сам као рок звезда, рекли су ми да из тамошњег села Хамичи корене вуче мој деда.
Тешко ћете ви то разумети, у мени тече крв дванаест нациналности. Ја сам човек по занимању!
Лазовић:
Да не заборавомо Фелинија, можда нам је пред вратима…!
Јевтушенко:
Тамо је онај мој велики пас, видели сте га…Је л вам се допао?
Лазовић:
Диван је, али то чудо треба нахранити, вратимо се Фелинију!
Јевтушенко:
И увече ми одемо у његову кућу, на обали мора. Све као из бајке, палме, топао ветар, мирис соли, ждралови, бродске сирене. Јулија је била са нама. И ја решио да уђем у воду, хоћу да пливам и певам, да покажем да сам Рус.
Фелини ми говори: – немој, пуно смо попили!
Не чујем га. И после десетак метара, ухвати ме грч, заглавим се у неко камење. Душа ми у носу.Уста пуна воде. Он доплива, ухвати ме, просто зарије нокте у моје тело, да би ме извукао. Страшно ме болело.Урлао сам.
Извукао ме из воде и оставио да дођем до ваздуха, до живота.
После је говорио: – подигни панталоне, Жења, и покажи аутограме од Фелинија!
Нужно је тражити поезију у животу, живот без поезије ништа не значи!
Сад је ожиљака мање, јер су ми једну ногу одсекли.
Лазовић:
О, Боже, а ја написао – то је вероватно она којом је Јевтушенко прво крочио на америчко тло! Опростите!
Јевтушенко:
Америка није оно што ви мислите. Једно је власт а друго народ. Дођите и уверите се.
Лазовић:
Хвала, али заиста имам преча посла!
Јевтушенко:
Видите, ја сам тамо први пут отишао 1960.
Била је велика делегација, посетили смо и њихов Конгрес, срели се са истакнутим личностима из политичког живота.
Сећам се да су само за нас приредили премијеру филма у којем је Мерлин Монро играла, и то је била њена последња улога.
Артур Милер јој је као сценариста дозволио да покаже сву трагедију свога живота.
Чим сам је угледао, све ми је било јасно.
Одмах сам с врата угледао њену несрећу.
И разумео сам је. Онако људски, болно!
Видела је како је гледам, али нисам умео другачије. Зато ми је било жао. И сад жалим због тога.
Она ми је пришла, мало смо причали, врло мало. Чинило ми се да је сва била састављена од туге и несреће, али је била прелепа.
После тог сусрета са Мерлин Монро дуго нисам прао врат.
Мислио сам да ће њен пољубац дуже трајати.
Шта бисте волели да видите у Америци?
Лазовић:
Зграде су одавно престале да ме занимају. Да упознам можда Чомског, да одем на гроб Буковског, Витмана…да се сретнем са неким од убица из вијетнамског рата, да их питам знају ли зашто су убијали?
Јевтушенко:
Знате, кад сам причао са Робертом Кенедијем, он је брат Џона Кенедија, био је уман и духовит, али је у њему текла нека балканска крв.
Рекао ми је: – Евгениј, ви знате да ја не желим да будем председник Америке, али ја бих то волео, јер би ми то помогло да сазнам ко ми је убио брата.
Лазовић:
Упознали сте и Марлен Дитрих?
Јевтушенко:
Јесам, нажалост! Свака од мојиј Сибирки, оних које си гледао на фотографијама, то су жене које су бринуле о кући и деци, са мало сна и пуно болести у рукама и души, свака од њих се са њом ни у чему не би мењала. Свега јој је било мало, имала је све, а није имала ништа.
Лазовић:
Из тог времена је и изрека – данас сви пишу и певају!
Јевтушенко:
Ни од хиљаду мачака не може да се направи један лав!
Прошли пут сам вам причао о Никсону?
Лазовић:
Нисте!
Јевтушенко:
Био је добар човек, благе природе, и мене је врло уважавао, али Никсон није познавао историју.
Замислите, питао ме: – колико је Руса изгинуло у рату?
Кад сам му причао о сусрету руских и америчких војника на реци Елби, он је узвратио: – па, ја ово први пут чујем! Још је додао – лепа прича!
Ухватио сам се за главу, био сам вероватно мало непристојана:-ви морате научити историју, како мислите да владате?!
Одговорио је: – лако, држим се устава и закона, и имам добре саветнике!
Лазовић:
Малочас су вам донели поклон од Раула Кастра, с посветом! То је његова аутобиографска књига?
Јевтушенко:
Приметили сте како сам се обрадовао?! Он и Фидел су велики људи, и Куба је велика. Тамо се живот одвија у песми и игри, важно је данас, а сутра остаје за сутра.
Кастро ме поразио начитаношћу. Тешко ћете поверовати, он дневно чита по десетак сати. И све га занима, у све се разуме. Обожавао сам да га слушам, толико је темпераментан док говори.
Ово је Раулова аутобиографска књига. Ето, одржао је реч, послао ми, сутра ћу му се јавити.
Знате ли ви да је Фидел држао говор у мом родном месту, на станици Зима?
Лазовић:
Тад сам имао само годину дана, али се сећам…!
Јевтушенко:
Хахахах, има ли нешто што не знате о мени?
Лазовић:
Колико је трајао тај Фиделов говор у вашој Зими?
Јевтушенко:
Било је пуно хладно, али народ је дошао на железничку станицу, да дочека великог Фидела, да га поздрави. Он је ишао даље према Сибиру, и говорио је из воза. Падао је снег. Дуго је говорио.И тад се десило нешто невероватно. Фидел је из џепа извадио десетак цигарета и бацио их у народ. Вероватно није имао више, и људи су их припалили, да се бар мало загреју. И кад је видео како они то раде, Фидел је прекинуо говор. Гледао је у људе који су увлачили два-три дима и онима до себе додавали цигарету. То је била невероватна слика.
-Ви сте велики народ, зато морате победити, научили сте да делите и оно што немате!- рекао је Фидел.
-У Америци би ове цигарете завршиле у џепу, и питали би – има ли још?
Лазовић:
Браћа Кастро воле поезију?
Јевтушенко:
Они воле људе, зар то није поезија?!
Људи који читају песме су посебни, имају тачку ослонца, и код њих постоје животни идеали.
Без тога може да се живи, али не може да се буде срећан!
И треба ићи у народ. Фидел је то знао. Наша интелигенција то не разуме. Не зна колико је удаљена од народа.
Све више верујем у ту размену енергије међу људима. Замислите, кад сам био на Грушинском фестивалу, четрдесет и пет хиљада очију гледало је у мене, док сам говорио стихове.
Ти погледи, те очи су ме излечиле, дошао сам болестан, а вратио се здрав.
Лазовић:
Те године када је Кастро говорио вашим земљацима, и ви сте имали један од најдражих наступа ?
Јевтушенко:
Било је хладно, тек почео април, 1963. И ја читам поему “Братскаја“ у клубу “Стритељ“, а у публици радници, њих скоро хиљаду.
Поставили су и звучнике на улицу, и тамо је било пуно људи, стајали су и слушали.
Читао сам песме скоро четири сата, било је и деце.
То је један од мојих надражих наступа. Замислите, кад се све то завршило, радници су хтеле да ме воде својим кућама, почели да се свађају код кога прво да одем.
Једна жена је викала: – не код њих, његова жена лоше кува, а ми имамо печене кромпире и пола пилета!
Лазовић:
Да су знали да певате – склоните Лењина с новчаница, тамо му је цена висока!, можда би одбили да вас понуде и водом?!
Јевтушенко:
То је писао Вознесенски, али се не љутим што то приписују мени.
Ја сам још увек идеалиста. Памтим време кад сам мислио и говорио да је Лењин добри дједушка, и да га је Стаљин издао.
Тако је било док се нису отвориле архиве, док нисмо видели да први концентрациони логор за политичке затворенике на Соловки није одобрио Стаљин, него Лењин.
Стаљин је такође многе невине људе послао у смрт.
Лазовић:
Кад је ваша Гала чула за Стаљинову смрт, хтела је “Циганочку“ да отпева и одигра на Црвеном тргу. Је ли то истина?
Јевтушенко:
Јесте, она је била таква. Зато сам је и волео. Уствари, ја сам волео све жене са којима сам био.
Има код нас још људи који машу портретима Стаљина.
То су махом старци или залуђеници. Народ их игнорише, ни ја их не узимам за озбиљно. То ме не дотиче, али кад те портрете угледам у рукама младих људи, који не знају шта се дешавало у то доба, ухвати ме туга.
Да ли су ти људи читали “Архипелаг гулаг“?
Вероватно нису, штета, увек је штета кад је незнање веће од човека.
Лазовић:
Она ваша песма о Висоцком рођена је на небу?
Јевтушенко:
Не, тамо је само зачета!
Летео сам на Кубу авионом који се звао “Владимир Висоцки“.
То Волођа ни у најлуђим сновима није могао ни да замисли.
Ја га памтим из разних времена. Знам кад му нису дали да наступа, чак за његовог живота није изашла ниједна његова књига.
Сви смо хтели да му помогнемо, да учинимо нешто за њега, али бирократија, која је слушала његове песме са магнетофонских трака, и дивила му се, то није допуштала.
То је велика лекција и велики грех за Русију, и верујем да је то последња таква прича.
Лазовић:
Како изгледа писати аутобиографски роман? “Берингов тунел“ сте завршили?
Јевтушенко:
Само ме не питајте, да ли је све истина што у њему пише!
Реалност је сурова без метафоре, садржај незанимљив ако се не обоји, не дотера.
Немогуће је описати читав живот. Из њега треба извући оно најважније.
И у мојим филмовима је било доста онога што сам измислио, домаштао.
Роман је завршен, снимио сам га за Радио “Звезду“. Прочитао сам 400 страница, и једва чекам реакцију публике.
Лазовић:
Откуд такав наслов: ем је Берингов, ем је тунел, и уз све – роман?
Јевтушенко:
Нимало случајно, то је била идеја мог прадеде, за коју сам сазнао прекасно.
Он је чак скицирао пројекат овог тунела. Геополитички тунел, и имао је задатак да свет промени на боље.
Роман није о времену мог прадеде, али сам сачувао дух тог времена.
Не умем да живим без снова, чак ни у тунелу!
Лазовић:
Наслућујем почетак романа – кад сте оно као “првокласник“ кренули у рат против фашизма!
Јевтушенко:
Ја сам са кћерком суседа отишао на фронт после првог разрода, то је тачно.
Дошли смо до Јасне пољане. Ту су нас заробили, видели да смо деца, и пустили. Наравно да пишем и о томе.
Лазовић:
“Прашко пролеће“, помињете ли га?
Јевтушенко:
Без њега би и мој живот био ружна прича, а роман – шупаљ.
Знате ли ви да ми је душа тад крварила?
Упутио сам протестно писмо нашим властима и рекао да ће наши тенкови, уђу ли у Чешку, довести до слома социјализма у Европи.
То је била страшна грешка и велики поклон свим непријатељима Совјетског Савеза.
Тада сам написао песму “Тенкови иду по Прагу“.
Замишљао сам моје стихове на бојном пољу, гледао их како гину уместо војника.
Боље они него недужан народ.
И, шта се тада догодило…?
Једног јутра, код мене је дотрчао млађани војник, имао је нос као кромпир.
-Коље више нема! – викао је. Евгениј Александрович, он је себи пуцао у срце.
А код несрећног Коље је у тенковском кобинезону, у предњем џепу, оном на грудима, била моја књига – “Улица ентузијаста“.
Лазовић:
Како се то догодило?
Јевтушенко:
Кољина тенковска колона ушла је у Моравску и они су тамо опколили људе, старце, децу, жене…који су их питали: – шта ћете ви овде, спасили сте нас од фашиста, зашто сте дошли на тенковима?!
Препречили су пут, и у том маневрисању, прегазили су деветогодишњу девојчицу.
Кад је Коља изашао из тенка и видео то, узео је пиштољ и убио се.
А тај војник ми је донео књигу кроз коју је прошао метак, и отишао у Кољино срце. Замислите тај уужас, ту слику…моје стихове натопљене крвљу.
Лазовић:
То је било пре, или после Доре Франко?
Јевтушенко:
Пре мог одласка у Латинску Америку. То је шездесетосма, тешка година, лични проблеми, и чудно, врло лоше предосећање.
Лазовић:
Тада сте, ако се не варам, писали Паблу Неруди?
Јевтушенко:
Писао сам му да ме позове у Чиле, и он на то писмо није могао негативно да одговори. Тамо сам остао осам месеци и за то време сам обишао дванаест земаља Латинске Америке.
Лазовић:
Какав сте ви срећник, летите из земље у земљу, певате, и срећете Дору, прелепу Дору Франко!
Јевтушенко:
Видели сте је?
Лазовић:
Показивали сте ми њену фотографију и ја вас молио – допустите да је мало понесем у Београд, а ви се правили да не чујете….!
Јевтушенко:
Не бисте ми је никад вратили.
Лазовић:
Наочаре сам вам вратио!
Јевтушенко:
И ја сам вама ваше.
Лазовић:
Како сте је упознали?
Јевтушенко:
Кад сам дошао из Чилеа у Колумбију, Гонсало Аранго … значи ли вам то име нешто?
Лазовић:
Наравно, он је викао да је ваш живот мешина напуњена мецима и пољубцима…!
Јевтушенко:
Тачно тако! Аранго је рекао: – Еухенио, чека те поклон судбине. Зове се – Дора Франко! Ви сте рођени једно за друго.
Мени се то одмах није допало.
Како неко може да ти организује љубав?!
Љубав се дешава спонтано, најчешће кад је не очекујеш, после постаје стихија, лудило.
Лазовић:
И Дора је имала двадесетдве?
Јевтушенко:
Хахаха, не, и она је имала двадесеттри!
Била је лепотица, ви то не можете да замислите, толико лепоте на једном месту, толико нежности….топлине.
Радила је као модел, имала болесну мајку, све их је издржавала, три сестре, оца који је банкротирао.
Лазовић:
По ономе како је цртате у ваздуху, била је висока, витка…?
Јевтушенко:
Била је анђео, некрунисана краљица Латинске Америке. Црнокоса, уска у струку, такву лепоту нисам више сретао.
Лазовић:
Поред такве жене, не бих умео да заспим!
Јевтушенко:
Била је невероватна. Пратила ме на мојој колумбијској турнеји.
Када је сазнао за нашу љубав, Салвадор Дали нас је позвао на вечеру, приредио је у нашу част, у хотел “Риц“.
Те ноћи је Дали направио перформанс, наздрављало се Стаљину и Лењину, Дори се то није допало и ми смо се посвађали, па опет помири после неког времена.
Дора је радила код Далија, помагала му и била његова помоћница, све до једне вечери док није настрадао њен омиљени стари тигар.
Дали га је убио и од његовог срца направио вечеру.
Она то није могла да поднесе. Напустила је све, спаковала се и отишла у Америку. Удала се, добила сина, и поново се вратила.
Срели смо се у Панами, помирили и после само дружили.
Лазовић:
Знате ли њену адресу напамет?
Јевтушенко:
Знам, она сад ради као модни фотограф, живи на Мајамију, повремено у Колумбији.
Те, 2009., кад смо се срели у Медељину, у Колумбији, на фестивалу поезије, показивала ми је своје слајдове.
Гледао сам у њу и мислио да испред мене стоји Софија Лорен.
Лазовић:
Навијам за Дору Франко, само да се не чује!
Јевтушенко:
Не брините, рекао сам Маши – немам право да сакријем ову љубавну причу у којој сам учествовао. Боље да је ја испричам него да је други домишљају и препричавају.
Она се сложила.
И тако сам написао ту поему, врло је сетна, али пуна љубави.
Књига је већ добила награду “Лери“, у истоименом италијанском граду, где су сви хотели названи по песницима, од Бајрона до ових савремених.
Лазовић:
Можда је превише лично, опростите, али да ли вас је Дора бар некад замолила да се вратите?
Јевтушенко:
Јесте, молила је да се вратима и то одмах после повратка из Латинске Америке.
Нисам је послушао, она се силно наљутила.
Ох, Боже, опрости ми, ја сам тада мислио да ме она зауставља и позива по нечијој наредби, да је шпијун. Сви смо тада били заражени паранојом хладног рата.
Лазовић:
Све разумем, али да вољену жену упознајете са Салвадором Далијем, то не заслужује похвалу!
Јевтушенко:
Скоро да сте у праву! Стварно је био чудан, али невероватно даровит.
Скупљао је например егзотичне животиње. С мравоједом је ишао у шетњу, водио га на ланцу.
Једном ми је рекао: – Еухенио, одвешћу те кући и поклонићу ти све слике које ти се допадну. За узврат, ти ћеш јавно на Црвеном тргу спалити дела Шагала и других сликара!
И мој мравојед ће присуствовати том чину!
Он је био врло озбиљан кад је ово говорио. И урадио би то. Увек су му требали људи који су имали више лудила од њега, срећом – нисам био од тих!
Лазовић:
Чудна је та Латинска Америка, земља и небо су пуни ватре, погледајте само Маркесове забелешке о тамошњим људима…!
Јевтушенко:
Слушајте ово: био сам у Уругвају и у једном малом месту, видео сам како дечак чита Маркеса. Људи се окупили, сви неписмени, дечак чита, а они плачу.
Кад сам то испричао Маркесу, и он је плакао.
Да ли случајно, седео је на том месту, где ви сада седите.
Лазовић:
Водили сте га и на Пастернаков гроб?
Јевтушенко:
Он је био мој омиљени писац, али никад идол.
Водио сам га на гробље, обишли Пастернаков гроб. Посматрао сам, он је газио као да корача по тастатури.
Рекао је – каква чистоћа на гробљу!
А мени је отац говорио : – погледај како људи ходају поред гробова и то ће ти рећи какви су!
Јавља се Валентин Гафт!
Јевтушенко:-Дошао ми пријатељ из Србије! Пијемо вино и причамо. Да, Горан Лазовић! Сутра ће бити код тебе? Како кад си ти још у шуми? У Москви си! Данас сам добро, јуче је био ужасан дан.Откако сам се вратио са Кавказа боље се осећам. Поздравићу, и ти – моју драгу госпођу глумицу!
Лазовић:
Били сте на северном Кавказу?
Јевтушенко:
Обишао сам читаву Русију, али сам тек сад био тамо.
У Наљчике је живео мој пријатељ, песник Кајсин Купиев.
И мој одлазак, повезан је са обележавањем његовог јубилеја. Говорио сам стихове, мало одмарао, а после шетао по љермонтовским местима.
Лазовић:
То су, вероватно, били програми другачији од оних које сте имали у Тверу?
Јевтушенко:
Свакако, мој концерт у Тверу био је у склопу отварања вајарског комплекса Зураба Церителија.
То је велики, и врло чудан човек.
Отиђите код њега у Пречистенку, погледајте његова дела, тесно су повезана са Грузијом.
Лазовић:
Он је урадио и онај барељеф Булата Окуџаве, који се налази на улазу у ваш музеј?
Јевтушенко:
Да, тамо Окуџава среће моје поштоваоце уместо мене кад нисам ту, или кад сам болестан.
Са Булатом сам често наступао, и са Вознесенским, Белом …сви су помрли, и ја не знам како могу без њих да живим, али, ето, живим.
Нас, људе из тог доба, данас називају срећним, да ми смо били срећни, али нисмо били срећници.
Срећници праве каријеру коју не заслужују.
Међу нама није било тога.
Срећа је била у томе што смо радили оно што волимо, што смо писали како смо мислили и осећали,што су наше песме ушле у срца великог броја људи.
Имали смо тежак живот, али он није био узалудан.
Вредело је!
Научио сам да су камелеони најгора категорија људи.
Они можда никад неће убити или издати, али су спремни да то учине.
А то је најгоре!
Зато раширених руку прилазим младим људима. Гледам моје студенте,они су из Кине, из арапских земаља, имам судента из Палестине, и у њима видим слику бућности.
Кад сам им пуштао филм “Хладно лето 53“, за који сам био убеђен да га само ми Руси можемо разумети, сви су плакали, и ја сам плакао са њима.
Студентима сам такође показивао и Кустуричину антологијску сцену која показује распад Југославије.
Тако ће се убрзо распасти и Европска Унија.
Та сцена ће остати у историји филма као нешто најоригиналније и најбоље урађено.
Лазовић:
Верујем да су вам Кустуричини филмови блиски?
Јевтушенко:
Он је пуно млађи од мене, ја сам можда старији и од његовог оца, али кад је промовисао један свој филм у Америци, не сећам се који, знам да се приказивао у мањим салама, ја сам отишао тамо с намером да га упознам.
Била је велика гужва око њега, Американци то воле, а ја нисам хтео да се гурам, отишао сам кући, и дуго размишљао о том човеку.
Допало ми се што личи на себе, што има ту дозу емоције и дрскости, која у јединству даје резултат.
Он је романтичар, и то вешто прикрива, као да се стиди да изговори нежну реч, уверен сам да пише љубавније песме од мене, али их не записује или не показује.
Од вас сам сазнао да је у Србији направио два уметничка града.
То су сигурно оазе лепоте и духовности, да му је један од најбољих пријатеља ваш највећи живи песник.
Познајем ли ја тог човека, како сте рекли да се зове?
Лазовић:
Матија Бећковић!
Јевтушенко:
Вероватно… познавао сам Оскара Давича, Добрицу Ћосића!
То пријатељство такође открива Кустуричин карактер, његову душу.
И то што помаже талентованим људима, што их уводи у свет уметности. Мало је таквих данас, планета је почела да се окреће око долара и евра.
Гледао сам га у неком француском филму, тамо је био глумац. Рекао сам, није то он, и пребацио се на други канал.
Али, он је светски велики редитељ.
Лазовић:
Ја ово нећу смети да напишем!
Јевтушенко:
Опет ми спремате неко пецкање?!
Лазовић:
Помислите понекад и да сам мало добар.
…
