Ексклузивно за ИСКРУ, Горан Лазовић и Едуард Лимонов: Срби су се храбро држали и борили против читаве наоружане Европе и Америке!

Он је Едуард Вениаминович Савенко, Лимонов му је књижевни псеудоним.

Растао у Харкову, отац – официр НКВД-а, у Москву дошао 1967. и “неко време живео шијући панталоне“.

Кад је запуцало на нашим просторима, дошао међу првима.

За његову главу у Босни се давало пола милиона долара!

Као руски добровољац учествовао у рату између Грузије и Абхазије.

Пре тога, био емигрант у САД, и док се није снашао радио као зидар, конобар, учитељ, домар…!

Отишао у Француску, где је 1980. објавио светски бестселер – “То сам ја – Едичка“.

Милионски тиражи и друговање са лидерима Комунистичке партије Француске.

Добио и француско држављанство.

И вратио се у Русију,1990.!

Основао новину “Лимонка“, и бранио Бели дом, 1993.!

Његова прва жена, Ана Моисевна Рубенштајн била сликарка, експресиониста.

Обесила се – 1990.!

Друга жена – песникиња, Елена Шћапова, написала књигу успомена – “То сам ја – Јелена“!

Трећа жена – Наталија Медведева, модел, писац и певачица.

Живели су заједно дванаест година. Због те жене су се мешале сузе, пиво и вотка!

Са глумицом Екатарином Волковом има Богдана и Александру.

Залагао се за савез националиста и комуниста.

Објавио “Црну листу народа“, 1995., у којој пише да су: Хрвати, Чечени, Ингуши, Летонци и Чеси – злочиначки народи!

Вођа је партије “Друга Русија“.

Нигде не иде без телохранитеља.

Једном смо сва тројица заспали поред ватре, после нас будиле неке Монголке, и кафом  враћале у живот, у сред Сибира.

Лазовић:

Сарајевски муслимани тврде да ни у Србију не смете да дођете, јер сте са Радованом Караџићем својевремено пуцали у њих и њихов град?

Лимонов:

Муслимани из Сарајева не говоре истину. Мене никада нико није звао да дођем у Србију. Тамо у Босни према мени се и сада односе непријатељски, али ја за то не марим.

Штавише, било је врло тешко наћи издавача за моју књигу “Смрт“, и мом преводиоцу су за то биле потребне године.

Тека сада, недавно, нашао се један храбар човек, и он ће то завршити.

То је донекле и разумљиво, јер сам ја одани друг мојих другова, хероја Радована Караџића и Ратка Младића.

И председника Милошевића сам знао. И многе друге, живе и мртве.

Лазовић:

У Србији имате доста поклоника, па и пријатеља. И Слободан Милошевић је био један од њих?

Лимонов:

Ја сам се са њим сретао, ако не грешим,1992.  године. Он ми је био разумљив и интересантан. Није му било лако, био је председник Србије у врло тешком времену, тад су сви били против вас, а он је чинио оно што је могао.

Лазовић:

Какав Београд памтите? У њему сте дочекивали и испраћали српске избеглице?

Лимонов:

Као град зелених статуа, пун добровољаца у оним војним шареним јакнама, динари су се тада бројали у милионима.

Кригла пива и пљескавица са кајмаком су тада коштале деветсто хиљада динара.

Лазовић:

Француски хумористи пишу да Хашки Трибунал никада неће успети да састави  фудбалску репрезентацију, јер како год да је састави – то би била српска репрезентација?

Лимонов:

Свакако, слажем се, али то је баш црни хумор.

Лазовић:

У Хагу је настрадало много Срба, многи од њих под сумњивим и још неразјашњеним околностима. Шта још треба да се догоди па да свет схвати  да је тај Трибунал инструмент политике и силе, никако права и правде?

Лимонов:

Трибунал у Хагу треба уништити, требало је то и раније, и сад то треба учинити.

Трибунал у Хагу је одвратан као Јасеновац и Аушвиц, и против њега треба започети рат.

Лазовић:

Срби су оптужени за Сребреницу, и за још много другог што нису учинили, приписани су им и атрибути геноцида. Како на то гледате?

Лимонов:

Срби су се храбро држали и борили против читаве наоружане Европе и Америке. Они имају чиме да се поносе, без обзира на пораз.

Часно су се борили али нису могли да победе читав Западни свет.

Оптужбе за геноцид су лажне.

На простору бивше Југославије водио се грађански рат.

Најодговорнији од свих су Горбачов, који је уништио Варшавски пакт, и Немачка, која је уједињењем почела да враћа под контролу све германизоване територије.

Немачка је наоружавала Хрватску 1991., ја сам видео тада један оборени авион са оружјем.

Лазовић:

Постојање Републике Српске опет је многима постао трн у оку. Како гледате на даља дешавања у Босни и Херцеговини?

Лимонов:

Сада сам мање упућен у то шта се догађа у Србији, па и на Балкану, пуно мање него деведесетих година.

Моје руке не могу до свега допрети!

Лазовић:

Америка је добила Трампа. Шта су словенски народи изгубили његовим доласком?

Лимонов:

САД у сваком случају представљају опасност за мале народе и државе.

Без Трампа и са Трампом!

САД су одвратне као нацистичка Немачка, само се њихово насиље спроводи подмукло, под паролом – заштитимо људска права.

САД  ратом спроводе правну заштиту у Ираку, либији, сада у Сирији.

Против Србије 1999-2000. такође је спровођена таква “заштита“.

И био је то рат за остварење тобожњих људских права.

Лазовић:

Недавно сам дошао из Доњецка. Тамо се још пуца, народ се бори са смрћу, немаштином и страхом. У чијим је рукама кључ за решење проблема Донбаса?

Лимонов:

Русија би могла да реши проблем Донбаса. Међутим, руске власти немају довољно самопоуздања и одлучности, и то је лоше, врло лоше.

Русија, све време, као да тражи одобрење Запада, гледа у Запад, и прати како Европа и Америка оцењују њене поступке.

Лазовић:

И тамо су снаге подељене. Имамо ДНР, на једној страни  је Захарченко, на другој Ходаковски. У чему се разликује њихово родољубље?

Лимонов:

Захачаренко је пулен Русије, Ходаковски је био украјински полицајац који је служио у њиховој Служби Државне Безбедности, ухапшен је у мају ове године у Доњецку од стране екстремних националиста (националних бољшевика). У последње време је све постало јасно. Докле год он прича исправно и онако како јесте, по свему судећи ће баш он бити следећи на реду за одстрел у Донбасу, после хероја Мотароле и Гивија. Тако ја то видим.

Лазовић:

Ви сте харковско дете, одлично познајете украјински менталитет. Кад говоримо о русофобији, да ли је то наследна болест?

Лимонов:

Украјинске територије су историјски биле између две моћне државе – Русије и Пољске.

Заправо, украјинска нација је формирана доста касно, скоро у деветнаестом веку. И Украјина је увек испољавала мржњу и комплекс инфериорности у односу према најближим суседима – Пољској и Русији.

И увек је тражила спољну помоћ из – Шведске, затим Немачке, 1918. и 1941., а сада од САД.

Украјина није независна.

Лазовић:

Тамо се сад склањају и спаљују руске књиге, све што је руско њима личи на ђавола, било је и предлога да украјинско писмо постане латиница?

Лимонов:

Опростите, али ја ћу се поновити – све је то комплекс инфериорности!

Лазовић:

Ви сте превасходно писац, песник, човек танане душе, који на политичким митинзима уме да загрми. Шта данас значи бити родољуб у Русији?

Лимонов:

Разумевање тога – ко је патриота, мења се временом.У Русији се например 1990. није прослављао 9. мај, Дан победе.

Имали смо пуно родољуба који су дошли тога дана на митинг и демонстрације.

Сада се изродило много лажних патриота, јер је патриотизам постао модни тренд.

И власт је постала патриотска!

Лазовић:

Србија се суочава са бројним условљавањима, јер не жели да уведе санкције Русији. Хоће ли моја земља, по вама, икада постати чланица ЕУ и шта ће јој то донети?

Лимонов:

Зар не видите да Европска унија умире? Бежите од покојника! Умире под налетом нових варвара са Блиског истока. Ја не препоручујем Србији да улази у умирућу заједницу.

Лазовић:

Моје приче се обично завршавају са Кустурицом. Јесте ли уживали у његовом новом филму?

Лимонов:

Нисам гледао његов нови филм. Кустурица је велики, и стално весео, пева и игра, у његовим филмовима има пуно Цигана.

Знате, ја сам више северни човек, затворен и хладан, са скривеним емоцијама. Не умем да се смејем, ни да плачем не умем, а Кустурица уме.

Зато Кустурица није режисер за мене.

Талентован, весео, а ја сам пуно хладан, и одабрао сам да будем са Србима у тешко време за вас. И увек сам са вама.

Лазовић:

Шта очекујете од себе у наредним годинама?

Лимонов:

Видећемо за шта сам још спреман, и шта се још може у мом узрасту.

Лако је бити храбар у тридесетој, видећемо шта могу у седамдесет и четвртој!

Тагови: Горан Лазовић