Душко Бабић: СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ И ЗЛОДУХ ТРАНЗИЦИЈЕ

Национална историја као исходиште српске књижевности кроз векове и данас

 

У познатој књизи Пут српске књижевности Јован Деретић као основно, супстанцијално својство српске књижевности види њену усмерeност на народ – на његову историју и судбуну. Национална историја, при томе, за њега није само доминантна и одређујућа тема, него и дубинско обликотворно начело

Оваква природа српске књижевности има своје дубоке корене у идентитетским особеностима народа, у чијим темељима се од самих почетака види да је историјска свест кључни фактор народности, да у њој „пребива национална особеност“ (Н. Николић). Српски народ је, тврди Радован Самарџић, „врло рано изградио посебну осетљивост за властиту историју и понео у себи претежак терет једног метафизичког сазнања… свог историјског бића“. Таква „осетљивост за властити историју“ била је подлога за стварање заједнице у којој живи мртвима не дају да умру, а мртви живима не дају да забораве. 

Свест o историји као целини и „непрекиду“ сећања, утиснута је као надвремени амблем у српску књижевност. Мењајући се у времену, она је апсорбовала нове стилове, жанрове, идеје, конвенције, али историја и судбина народа остајале су њено основно исходиште.

2.

Ова традиција траје  од краја 12. века, када се српска књига издваја из словенске писмености и књижевности. То се лако види у најважнијем жанру средњовековне црквене књижевности – хагиографији, где су приче о светим људима дате са много више биографских и историјских података у односу на византијски образац. Прича о светитељу, откривање светости његовог живота и страдања, увек је и хроника о народу и отачаству, о преломним тренуцима његове историје. Зато се, одавно, за овај жанр у нашој традицији одомаћио назив – биографија. 

Историја је основно обележје најважнијег дела наше народне књижевности – епске десетерачке песме. У суштини, српска народна епика је поетизована историја српског народа –  израз народне душе, „наша класика једина и права“ (В. Попа). Након пропасти српске средњовековне државе и пада у турско ропство, светосавска црква и народна песма чували су народносну свест. И не само да су је чували, него су је и јачали, дајући јој нову снагу и достојанство. 

Почетак 18. века доноси велику промену у културној историји Срба: византијски културни образац, на којем је настала и у којем је вековима живела култура и духовност српског народа, сусрео се и помешао са западноевропском културом. Али, темељна парадигма српске књижевности – њена упућеност на националну историју, није напуштена. То се види код наших најзначајнијих писаца 18. века: Ђорђа Бранковића, Рајића, Орфелина… То потврђују, свако на свој начин, и велики реформатори – Доситеј и Вук. У Доситејевом делу стопиле су се историјска и просветитељска традиција српске књижевности, а у Вуковом историјска и поетска. Доситеј је будућност српске књижевности градио у прихватању просветитељских идеја запада, Вук у народној поезији, у којој је видео најчистији израз наше националне индивидуалности, „огледало народног језика и духа“ (Деретић). 

Деветнаести век, који је снажно обележила национална идеја, појачао је и до тада изразиту етноцентричност српске књижевности, у делима песника: С. Милутиновића, Стерије, Његоша, Бранка Радичевиће, Јакшића, Костића, Змаја… Национална идеја, сагледана у „непрекиду“ српске историје од свете лозе Немањића наовамо, постала је хипостаза свих тема, осећања  и идеја српских песника. И када певају о младости, девојкама, заласку сунца, вину, смрти…,  они призивају „славну прошлост“ и „косовске гробнице“, као Бранко у Ђачком растанку… 

Модернизам, с почетка 20. века и постмодернизам, у његовој другој половини, опиру се традиционализму у свим видовима,  па и традиционалном доживљају националне историје. Али, вели Јован Деретић, „ни то ново схватање човекова положаја није истиснуло традиционално интересовање наше књижевности за колективну судбину народа. Оно је само том интересовању дало нове садржаје и омогућило сложеније књижевне интерпретације. То показују више од свих два наша највећа писца 20. века, Андрић и Црњански“ (Деретић). Потврду за ово наћи ћемо и код других великих ствараца 20. века: Кочића, Матавуља, Дучића, Шантића, Ракића, М. Селимовића, Павића, Ћопића, Киша, Ћосића, Попе, Павловића Десанка Максимовић…

3.

Појаве супротне темељним традицијама деретићевске парадигме српске књижевности јавиће се у последњој деценији прошлог века, након драматичних националних пораза на свим пољима – војном, државном, економском, културном – запечаћеним бомбардовањем Србије 1999. Све ово догађало се у амбијенту глобалних геополитичких и културолошких промена које и иначе нису биле наклоњене малим народима, идеји нације, националној традицији и историји, колективном сећању уопште. Порази које смо доживели на војном и политичком плану, удружили су се са притисцима који су долазили из невидљивог, хибридног рата, којим се тихо, изнутра разара национална свест, сећање и самопоштовање народа. Колонизатори су успели да у своју службу ставе политичаре од утицаја, велики део интелектуалне елите – универзитетских професора, редитеља, историчара, уметника, медијских посленика, политичких аналитичара, грађанских активиста, бораца и боркиња за све и свашта. 

У таквом стању ушли смо у 21. век. Доведени смо у позицију да се непрестано правдамо, извињавамо, кајемо, признајемо све што нам се припише. Прихватили смо улогу пасивног губитника, који своје „меке окупаторе“ непрестано уверава да није толико лош и дивљачан као што се прича и да је зарад бољег гласа о себи спреман да се одрекне дела своје државе, језика, писма, историје, јунака, светиња… 

То је, у кратким цртама, скица културног и егзистенцијалног амбијента у којем је у српском народу почео да буја  аутошовинизам и ауторасизам, бесомучно каменовање и ругање историји, народу, својости. 

У таквом амбијенту морала се, наравно,  мењати и књижевност па и историја као њена основна традиција. Суштина је у томе да су се на нашу књижевност, као и на књижевности свих окупираних народа, почели примењивати идеолошки и политички критеријуми, а не естетски и литерарни, на начин који је описао Едвард Саид у свом раду Култура и империјализам. У том дискурсу, рецимо, Његош више није највећи песник словенског југа, а Горски вијенац се тумачи као  „непосредан позив на геноцид“ и „трајна шема етничког чишћења“. Његошева поезија доводи се у исту раван са Гарашаниновим Начертнијем (1844), Меморандумом САНУ (1986), или Милошевићевим говором на Газиместану (1989)… 

Медијска пажња и наклоност жирија, издавача, и што је најгоре – државних институција, окренута је писцима који се баве савременим темама –   мултикултурализмом, родном равноправношћу, квир културом, политичком коректношћу, правима мањинских група, дезавуисањем родитељства и породичних вредности, денацификацијом и декултурацијом.

Историјске теме пожељне су и „дозвољене“ само ако се односе на „недавну срамну прошлост деведесетих“ (Антонић). Оне друге са списка непожељних – Немањићи, Косово, Балкански ратови, Гаврило Принцип, Велики рат – из Лирике Итаке могу бити прихватљиве само као предмет бласфемије, са циљем да се у њима покаже предисторија опште колективне поремећености која ће своје праве учинке открити деведесетих – у Вуковару, Дубровнику, Сарајеву, Сребреници…

У делима ових писаца српска историја се представља као колектива патологија, неизлечива болест, лудило које храни само себе и непрестано производи нове несреће, своје и туђе. Ово би се могло поткрепити многим примерима, а ми, за ову прилику, издвајамо неколико места који илуструју оиво стање: 

„Не постоји ни једна наслеђена, акутна, хронична, системска полна ни душевна болест чија се дијагноза не може поставити нашем народу“, каже један јунак у роману Контраендорфин Светислава Басаре. Није наодмет напоменути да је тај јунак Иво Андрић, највећи српски писац. 

Сличних примера  има напретек у  књигама аутора који су у последњих десетак година често хваљени и награђивани: Драгана Великића, Филипа Давида, Дејана Атанацковића, Саше Илића, Владимира Арсенијевића, Горана Гоцића… У књизи последњег у овом низу, Човек из нехата, коју Политикин „Културни додатак“ (5. 6. 2021) најављује одломком, налазимо и ове речи: 

 „Егзистирамо поремећени у једној култури која инсистира на властитим крајностима, која из својих неумерених светова стално откида крупне комаде депресије и егзалтације, скачући директно из славља у погроме, из оргија у покоље“. И све то, наравно, аутор повезује са нашом „срамотном прошлошћу“, са деведесетима, када смо запали у то „компулсивно-опсесивно“, „манично-депресивно стање“, које ће трајати „колико и деветесете, дакле, заувек“. 

4.

Шта се, заправо, догађа са српском историјом у огледалу њене књижевности почетком трећег миленијума? Могу ли се ове промене повезати са ослобађањем критичке свести и новооткривеним искуством слободе у „демократским променама“? Ради ли се о томе да писци који овако виде нашу прошлост и стварност говоре истину, а да ми који против овога дижемо глас нисмо спремни да се са истином суочимо, јер смо навикли да живимо у лажима и илузијама? Напокон да ли је српска књижевност, таква каква је била кроз векове – етноцентрична, загледана у историју и судбину народа – гушила критичку мисао и тежила стврању идеализоване, недодирљиве похвале српске историје? 

Ко год има елементарни увид у „пут српске књижевности“ од Светог Саве до данас, зна да  није тако и да је управо супротно. Српска књижевност је у свом основном хабитусу увек чувала критичку свест и дубину промишљања националне историје. Њен етноцентризам није је затварао у етнофилетизам и етнолатрију. To се јасно види код три наша највећа писца: Његоша, Андрића и Црњанског. Ни код једног од њих српска историја није  глорификована и улепшавана, напротив, свугде су показане и њене тамне тачке и путање. Парадигматичан је, у том смислу, онај чувени поклич Милоша Црњанског из Лирике Итаке – „Сјајна прошлост је лаж“. Ове речи казао је највећи српски писац двадесетог века, ватрени националиста, који се  огласио из дубине колективног бића и судбине. Његова љубав према роду и отачаству није га спречавала да критички промишља најосетљивије место српске историјске свести – видовдански култ и косовско наслеђе. С друге стране, тешке и непријатне речи које је изрекао о „славној прошлости“ нису умањиле његов значај у нашој књижевности и култури. 

У чему се разликује „суочења са прошлошћу“ данашњих „слободоумних“ српских писаца од вековне усмерености српске књижевности на историју народа? У својој примарној традицији, преко својих најаутентичнијих стваралаца, српска књижевност се оглашавала из свести о једности историје, књижевности и бића народа. У средишту те свести увек је била љубав за род, која, баш зато што је љубав, не поставља себи никакве границе кад говори о ономе чему припада и што воли. 

А шта је ово данас? Пљување и ружење из рачуна, или нешто и горе од тога – презир властитог народа без преседана? 

Овде се, неминовно, јавља још једно питање: колики су домети и трајање овог ауторасистичког самопорицања? Јесу ли ово идентитетске или периферне и пролазне промене „пута српске књижевности? Увререн сам да је у питању ово друго – пролазна криза од које ће се српски народ и српска књижевност одбранити снагом која их је чувала и у тежим временима од овог у којем живимо.