Душан Опачић: Уметност и моћ, културни рат Запада против СССР и Русије
Од периода Хладног рата до савременог доба, суштински однос колективног Запада према Русији није претрпео дубинску промену, већ само прилагођавање историјским околностима и језику епохе. Иако су се политички системи, симболи и институције мењали, основна матрица посматрања Русије као цивилизацијског противника, као простора који треба обликовати, обуздати или културно преваспитати, остала је непромењена. Оно што је некада било усмерено против Совјетског Савеза као идеолошког противника, данас је преобликовано у наративе о вредностима, демократији и глобалном поретку, при чему култура и уметност и даље заузимају једно од централних места у стратегији утицаја.
У модерном добу уметност се често представља као простор чисте слободе, као област у којој појединац изражава своју унутрашњу визију без спољних ограничења. Та слика, међутим, више припада идеологији него стварности. Историја XX века показује да уметност није била само естетска категорија, већ и политички инструмент, средство утицаја и важан део глобалног сукоба између цивилизацијских модела.
Хладни рат није био само сукоб тајних служби и идеологија, већ и сукоб културних наратива. Док је Совјетски Савез промовисао социјалистички реализам као уметност која служи друштву, Запад је као своју заставу подигао апстрактну уметност, проглашавајући је доказом духовне слободе. Међутим, иза те наизглед спонтане победе модернизма стајала је добро организована стратегија.
Један од кључних механизама те стратегије био је Конгрес за културну слободу (Congress for Cultural Freedom), основан 1950. године у Берлину. Формално независна интелектуална платформа, ова организација је у стварности била финансирана од стране америчких институција и повезана са обавештајним структурама. Њен задатак био је јасан: окупити писце, уметнике и интелектуалце који ће, свесно или несвесно, постати носиоци антисовјетског културног дискурса.
Кроз мрежу часописа, конференција, изложби и фондација, Конгрес за културну слободу обликовао је интелектуални простор Европе. Часописи попут Encounter-а, Der Monat-а и Preuves-а постали су утицајни гласови нове културне елите. Уметност више није била само питање естетике, већ и политичког опредељења.
Посебну улогу у том процесу имао је Музеј модерне уметности у Њујорку (MoMA), који је постао неформални центар глобалне модернистичке естетике. Изложбе америчких апстрактних уметника организоване су широм Европе, често уз логистичку и финансијску подршку државних структура. Имена попут Џексона Полока, Марка Ротка, Вилема де Кунинга и Барнета Њумана постала су симболи нове естетике која је требало да покаже да је Запад простор неограничене креативности.
Документи који су касније објављени показали су да овај процес није био спонтан. Апстрактна уметност није била само резултат унутрашњег развоја америчке културе, већ и пажљиво подржан пројекат. Уметници који су до јуче били на маргини и анонимуси постали су звезде глобалне сцене, не само због уметничке вредности својих дела, већ и због њихове идеолошке функције.
Западна културна политика била је утемељена на једној кључној премиси: да је њена уметност изван идеологије. Док је совјетска уметност отворено служила политичком пројекту, западна је своју идеолошку функцију прикривала језиком слободе и индивидуализма. У том смислу, апстрактни експресионизам био је идеалан избор. Он није носио јасну друштвену поруку, није захтевао колективни ангажман и није позивао на друштвене промене. Напротив, он је наглашавао индивидуални доживљај, субјективност и естетску аутономију. Управо зато је био погодан за идеолошку употребу: могао је да се представи као доказ да у западном свету уметник није подређен никаквој доктрини. Али, ако је уметност заиста била слободна, зашто је било потребно толико институционалне подршке да би се одређени правци наметнули као доминантни? Зашто су милиони долара уложени у изложбе, каталоге и медијску промоцију? Одговор је једноставан: зато што је уметност постала део стратегије меке моћи.
Историја апстрактне уметности као идеолошког пројекта показује да уметност никада није била само уметност. Она је увек била и политика, и економија, и стратегија. Разлика је само у томе што је Запад своју идеологију умео да представи као природно стање ствари, као универзалну норму.
У том смислу, сукоб око уметности није спор око стилова и праваца, већ спор око смисла културе. Да ли је уметност простор истинске слободе или инструмент моћи? Да ли је култура у служби народа или средство глобалне доминације?
Одговор на та питања не налази се у галеријама и музејима, већ у начину на који се уметност користи. А управо у томе лежи суштина културног рата који се, упркос променама епоха, и даље наставља.
Оно што је посебно важно нагласити јесте да културни рат Запада против СССР није био ограничен само на ликовну уметност. Паралелно са промоцијом апстрактног експресионизма, развијани су и други облици културног утицаја. Америчка држава је већ педесетих година XX века подржавала такозвану „џез дипломатију“, слањем музичара попут Луја Армстронга, Дизија Гилеспија и Дјука Елингтона на турнеје по Европи, Азији и Африци. Џез је представљан као музика слободе, импровизације и индивидуализма, супротстављена наводној крутости и колективизму совјетске културе. Истовремено, унутар самих Сједињених Држава, многи од тих уметника су се суочавали са расном дискриминацијом, што је јасно показивало да културна слика извезена у иностранство није одражавала стварно стање друштва.
Филмска индустрија је такође одиграла кључну улогу у овом процесу. Холивуд је током Хладног рата постао један од најмоћнијих инструмената идеолошке пројекције. Филмови су систематски обликовали слику Совјетског Савеза као простора репресије, безличности и страха, док је западни начин живота представљан као природно тежиште људске слободе и среће. Истраживања и сведочења из тог периода показују да су америчке државне институције имале директан утицај на сценарије и продукцију појединих филмова, посебно оних који су се бавили темама комунизма, шпијунаже и глобалне безбедности.
Поред уметности и филма, огроман значај имали су и медији. Радио станице попут Радија Слободна Европа и Радија Слобода, финансиране из америчког буџета и повезане са обавештајним структурама, емитовале су програме намењене публици у Источној Европи и СССР. Ови медији нису служили само за пренос информација, већ и за постепено обликовање културних и вредносних оријентација, промовишући западни модел живота као једини пожељан и легитиман.
Књижевност је такође била део исте стратегије. Одређени аутори и дела добијали су несразмерну пажњу, превођени су на бројне језике и масовно дистрибуирани, док су други систематски игнорисани. Посебно су промовисани дисидентски писци из Совјетског Савеза, не толико због књижевне вредности њихових дела, колико због њихове политичке употребљивости. Нобелове награде за књижевност у више наврата су имале јасну идеолошку димензију, служећи као сигнал који аутори и ставови су прихватљиви у глобалном културном канону.
Након распада СССР, културни рат није престао, већ је само променио форму. Русија је у постсовјетском периоду наставила да буде представљана кроз унапред дефинисане наративе, као наследник ауторитаризма, империјалних амбиција и културне заосталости. Савремени руски уметници, спортисти и интелектуалци све чешће се суочавају са неформалним и формалним забранама, отказивањем изложби, концерата и фестивала, не због квалитета свог рада, већ због своје националне припадности или одбијања да јавно подрже доминантни политички наратив.
Од почетка Специјалне војне операције у Украјини, култура санкција, која се у XXI веку примењује не само у економији већ и у области уметности, показује да је логика Хладног рата и даље жива. Забране руских књига, искључивање руских музичара са међународних такмичења и преиспитивање „прихватљивости“ класика руске књижевности сведоче о томе да Запад и даље користи културу као средство притиска и политичког кажњавања.
Сви ови примери указују на континуитет једне исте стратегије. Од апстрактног експресионизма и џеза, преко Холивуда и радио програма, до савремених медијских кампања и културних санкција, колективни Запад је културу третирао као фронт на којем се води борба за умове, вредности и идентитете. У том смислу, културни рат против СССР у XX веку и против Русије данас није изузетак, већ правило једне шире политике у којој уметност никада није била неутрална, већ увек дубоко повезана са политичким и стратешким интересима западних центара моћи.
