Душан Опачић – Русија деведесетих, Лимонов у гужви вишестраначког вашара
Слом Совјетског Савеза није донео Русији оно што су западни теоретичари обећавали: стабилну демократију, тржишну ефикасност и институционални континуитет. Уместо тога, почетак деведесетих отворио је период дубоког политичког, економског и моралног распада. Држава је нестала готово преко ноћи, а са њом и читав систем вредности, хијерархија и социјалних гаранција које су, ма колико биле ригидне, давале смисао и структуру животу милиона људи.
Политичка сцена Русије деведесетих била је хаотична, фрагментисана и лишена стварне идеолошке дубине. У првом постсовјетском парламенту, Врховном совјету, а касније у Државној думи, нашле су се странке и блокови који нису представљали стабилне идеолошке системе, већ реакције на слом, страх и наду. Партијска структура није настала на некој чврстој идејној основи, већ као импровизација у ванредним околностима у којим се нова држава нашла. Од самог почетка, Дума је била институција ограничених овлашћења, подређена јакој председничкој власти и зависна од политичких и економских центара моћи који су се формирали ван њених зидова. Њена улога била је да легитимише већ донете одлуке, да служи као форум за контролисано незадовољство и да ствара привид политичког плурализма у земљи која је у суштини била управљана декретима, договорима са олигарсима и спољним притисцима.
Састав Думе деведесетих био је идеолошки разнолик, али функционално предвидив.
На једној страни, стајао је пројељциновски партијски конгломерат под називом „Наш дом Русија”. Либералне странке, од Гајдаровог „Избора Русије” до партије „Јаблако” Григорија Јавлинског, имале су мањинску, али симболички важну позицију. Оне су у парламенту говориле језиком реформи, тржишта и „европског пута“, али су биле одсечене од већине гласачког тела. Њихова стварна моћ није произлазила из изборних резултата, већ из веза са извршном влашћу, медијима и међународним институцијама, Ту је било и бројних краткотрајних центристичких блокова који су такође подржавали реформе, приватизацију и безусловну интеграцију у западни свет.
На супротном полу налазила се Комунистичка партија Руске Федерације (КПРФ) Генадија Зјуганова, најстабилнија, најорганизованија и најмасовнија странка деведесетих. Она је у парламенту представљала институционализовану носталгију за СССР-ом, али и компромисну опозицију која је, упркос оштрој реторици, прихватала правила игре. КПРФ је била против Јељцина, али не и за револуцију; против либерализма, али не и за рушење накарадног система који је увелико био у успону.
Између ова два пола постојала је широка зона популистичких, националистичких и „патриотских“ формација, од којих је највидљивија била Либерално-демократска партија Русије (ЛДПР) Владимира Жириновског. Поред ње, у парламенту су се смењивали и блокови попут Родине, Конгреса руских заједница, разних „народних“ и „патриотских“ савеза који су обећавали обнову државе, али без јасног програма.
У таквом амбијенту, где је политика постала мешавина фарсе, криминала и трагедије, појављује се Едуард Лимонов: писац, бивши емигрант, скандал мајстор и човек који није могао да прихвати да је историја Русије завршена капитулацијом.
Владимир Жириновски је почетком деведесетих постао прва политичка звезда нове Русије. Његова Либерално-демократска партија Русије била је све осим либерална и демократска, али је савршено одговарала духу времена: груба, театрална, националистичка, пуна провокација и једноставних решења. У парламенту, ЛДПР је играла улогу гласног и агресивног опонента и либералима и комунистима, али без стварне намере да преузме власт.
Жириновски је говорио оно што су многи мислили, али нису умели или смели да кажу: осећај понижења, губитка империје и жеље за осветом. У односу на Зјуганова, који је деловао као бирократа прошлог режима, и на либерале који су личили на чиновнике ММФ-а, Жириновски је био жив, вулгаран и „народан“.
За Лимонова, Жириновски је у почетку представљао могућност да заједничким снагама остваре промене . Није му био идеолошки узор, већ помоћ за пролаз ка масама. Он је у Жириновском видео човека који разуме да је политика постала спектакл и да се у постсовјетској Русији не побеђује програмима и платформама, већ емоцијом, гневом и симболима.
Њихов савез био је кратак, али значајан. Лимонов се прикључује Жириновском почетком деведесетих, учествује у обликовању јавног наступа и радикалног антизападног тона ЛДПР-а. У том тренутку, када се чинило да су либерали преузели државу, комунисти преузели парламент, њих двојица као националисти преузимају улицу.
Ипак, Државна дума деведесетих била је више позорница него место стварне моћи. Иако су у њој седели комунисти, либерали, националисти и бројни „независни“ депутати, кључне одлуке доношене су ван парламента, у председничкој администрацији, у круговима олигарха и уз директан утицај Запада.
Либералне странке служиле су као идеолошко оправдање економске катастрофе, комунисти као конструктивна опозиција који држе незадовољство народа под контролом, а Жириновски као вашарска фигура која каналише бес без последица. За Лимонова, ова расподела улога била је неподношљива.
Разлаз Лимонова и Жириновског био је неизбежан. Жириновски је био политички трговац, човек који је разумео границе дозвољеног у систему Бориса Јељцина. Његов радикализам био је контролисан, често режиран, и у крајњој линији користан режиму. Он је био парламентарни ексцес, али не и опасност.
Лимонов то није могао да прихвати. За њега политика није била улога, већ судбина. Он није хтео да буде део парламентарног театра у коме су комунисти глумили опозицију, либерали реформаторе, а Жириновски националисту.
Сукоб је ескалирао у отворено непријатељство. Лимонов оптужује Жириновског за кукавичлук, конформизам и сарадњу са режимом. Жириновски, са своје стране, Лимонова представља као опасног екстремисту и политичког авантуристу.
После раскида са Жириновским и дефинитивног разочарања у парламентарну опозицију и комунистичку и националистичку, Лимонов креће својим путем. Оснивање Националбољшевичке партије представља покушај да се створи алтернатива свим постојећим парламентарним формацијама деведесетих: и КПРФ-у као тврдолинијашкој снази, и ЛДПР-у као карикатури, и либералима као агентима распада.
Политичка сцена Русије деведесетих била је простор без јасних граница, где су парламентарне странке функционисале у улогама које су им унапред подељене. Савез и сукоб Лимонова и Жириновског откривају унутрашњу логику тог система: ко пристаје на игру,преживљава; ко је одбије, бива маргинализован.
За Лимонова, деведесете нису биле само проживљена прошлост, већ животна пресуда. Он је одбио да буде део парламентарне симулације и платио је своју цену. Управо у том одбијању лежи кључ његовог политичког и књижевног значаја, и разлог зашто се историја Русије деведесетих не може разумети без њега.
Јељцин и Лимонов
Однос Бориса Јељцина и Едуарда Лимонова није био класичан политички сукоб између власти и опозиције. Он је пре свега био сукоб два схватања историје, два односа према поразу и два типа личности које су се нашле на супротним странама истог слома. Јељцин је био човек који је прихватио крај СССР-а као личну победу, Лимонов човек који је тај крај доживео као цивилизацијску катастрофу.
За Лимонова, Јељцин није био тек лош председник или неуспешан реформатор, он је био симбол капитулације, фигура која је у себи спојила политичку слабост, моралну неодговорност и историјску кратковидост. У том смислу, њихов сукоб није био прагматичан, већ егзистенцијалан.
Борис Јељцин је ушао у историју као човек који је срушио совјетску вертикалу власти, али није умео да изгради ништа трајно на њеним рушевинама. Његова власт је била комбинација личне харизме, административне силе и подршке спољних фактора. У унутрашњој политици, он је владао декретима, у спољној, уступцима.
Лимонов је у Јељцину видео анти-државника: човека који није имао визију Русије као историјског субјекта, већ је на власт гледао као на средство личног опстанка и краткорочног маневра. За разлику од совјетских лидера, који су барем деловали у оквирима јасне идеологије, Јељцин је био прагматичар без идеје, реформатор без плана и председник без самоконтроле.
Посебно место у Лимоновљевој критици заузимала је уставна криза 1993. године, када је Јељцин употребом војске против парламента дефинитивно раскинуо са идејом народног суверенитета. Тај чин је за Лимонова био доказ да нова Русија није демократска, већ постаје олигархијска аутократија са либералном реториком.
За разлику од комуниста, који су били системска опозиција, или Жириновског, који је био контролисани пајац, Лимонов је за Јељцинов режим представљао непредвидиву опасност. Он није желео компромис, није признавао легитимитет система и није тражио место унутар постојећег поретка.
Лимоновљева политичка делатност, од оснивања Националбољшевичке партије до уличних акција и отворених позива на отпор, била је директан изазов јелциновском моделу власти. Зато је режим на њега реаговао не политички, већ репресивно: медијском демонизацијом и прогоном.
У том односу, Јељцин није био лично опседнут Лимоновим, али је систем који је створио према њему поступао као према непријатељу државе. Управо у томе лежи парадокс: режим који се представљао као демократски није могао да толерише радикалну, али доследну опозицију.
Једна од кључних линија раздвајања између Јељцина и Лимонова била је политика према Западу. Јељцин је Запад доживљавао као извор легитимитета и подршке. Његова Русија била је земља која тражи одобрење, кредите и политичку заштиту.
Лимонов је у том односу видео колонијалну зависност. За њега, деведесете нису биле период „тешке транзиције“, већ време добровољног одрицања од суверенитета. Док је Јељцин говорио језиком интеграције, Лимонов је говорио језиком понижења.
Та разлика није била само политичка, већ културна. Јељцин је припадао генерацији партијских функционера који су желели да постану прихваћени у свету који их је до јуче посматрао као непријатеље. Лимонов је био човек који никада није желео да буде прихваћен, ни на Западу, ни у новој Русији.
Коначно, однос Јељцина и Лимонова може се посматрати као сукоб власти без вере и отпора без илузија. Јељцин је владао без дубљег уверења у сопствени пројекат, ослањајући се на силу и околности. Лимонов је пружао отпор без очекивања победе, али са уверењем да пораз не сме бити прихваћен.
Зато Лимонов никада није могао да прихвати Јељцина као „историјску нужност“. За њега, Јељцин је био човек који је легализовао пораз и назвао га слободом.
Борис Јељцин и Едуард Лимонов нису били политички противници исте категорије. Један је био председник државе која је одустала од себе; други писац који је одбио да то одустајање призна. Њихов однос није обележен директним дијалогом, већ ћутањем власти и викањем опозиције.
У том дубоко асиметричном односу, Јељцин је из историјског тренутка изашао као победник, али је изгубио место у историји, Лимонов је, насупрот томе, изгубио политичку битку, али је сачувао право на сведочење. Зато је тај однос пресудан за разумевање не само Лимонова, већ и Русије у последњој деценији двадесетог века.
