ДУШАН КОВАЧЕВИЋ: У култури сам 45 година, рањаван сам барем 20 пута, тако да се не плашим ничега

Прошла је 30 година од смрти глумца Зорана Радмиловића. О Зорану и времену после њега, разговарамо са академиком Душаном Ковачевићем, писцем „Радована Трећег“, чији је лик обележио каријере ова два наша велика уметника.

Пре четири године Ковачевић је био један од првих саговорника новопокренуте рубрике „Недеља прође…“, када му је додељена награда „Зоран Радмиловић“ за животно дело. Тада се упитао: Шта би Зоран рекао да сам му ја једном негде саопштио да сам добио његову награду или да је њему речено да је он добио неку сличну награду. Знам тачно да би рекао: Нисте требали!

* По чему ћете највише памтити легендарног глумца?

– Памтићу га највише по причама. Ми смо се дружили и причали један другом приче којих смо се сећали из наших завичаја. Пошто је прича у „Радовану“ о човеку из завичаја, онда нам је то била нека почетна тема да се сетимо неких догађаја, људи, обичаја…

* Које вам приче тренутно падају на памет?

– Сећам се Зоранових прича о првом телефону у једном зајечарском хотелу, о његовом пријатељу таксисти, који када би скретао, а није имао мигавац, отварао је врата…

* Пишете и књигу о Зорану.

– Припремам се најозбиљније да то урадим. У тој књизи би требало да буде десетак мало дужих прича које сам слушао од њега. Оне су везане за његову рану младост, за долазак у Београд и за позориште.

* Када можемо очекивати завршетак књиге?

– Не знам тачно. Очекујем од себе да то урадим што пре. Надам се да ћу испоштовати договор са собом.

* Шта би ваш и његов Радован рекао на ову нашу ситуацију?

– Мислим да би је прокоментарисао као једну од оних његових прича о ситуацији у земљи. Сигуран сам да би се публика смејала. Да ли је то у овом тренутку иста прича као онда када је он играо или смо у ситуацији која је неупоредиво гора, друго је питање.

* Зоран је играо и у „Маратонцима“ Билија Питона. Када ћемо ми завршити овај наш свакодневни маратон и стићи до циља?

– Па, бојим се каква је сада ситуација, и у земљи, пре свега мислим на економску ситуацију, затим на наше проблеме у окружењу са суседима, па проблеме око уласка у Европску унију, да ћемо дуго трчати почасни круг.

* Да ли вам се диже коса на глави од стања у култури?

– Не. Ја сам првоборац. У култури и позоришту сам већ 45 година. Рањаван сам бар 20 пута. Тако да се не плашим ничега.

* Велики сте партизановац. Куда иде овај наш фудбал?

– Куд плови овај брод, то нико не зна. Сигурно је да је прича са фудбалом у врло тешкој ситуацији. Док се не реше нека кључна питања и док фудбал не буду водили они који инвестирају у њега и клубови се не приватизују, неће бити будућности за овај спорт.

* Шта вам је још обележило протеклу недељу, мимо вашег посла?

– Обележила ми је слика доласка тројног председништва из Босне и Херцеговине у Београд и схватање и разумевање наших заједничких проблема, који су, од угрожености економске, па до угрожености од могућег тероризма, заједнички именитељ и заједничка брига да се више никад не понови сукоб у региону.

Тагови: Душан Ковачевић, Зоран Радмиловић