ДУШАН КОВАЧЕВИЋ: Коронавирус је жути картон од планете

У наредних десет година можемо да очекујемо филмове, књиге, драме о томе како је свет страдао у време коронавируса, сматра академик Душан Ковачевић. Наш најзначајнији савремени драмски писац, сценариста и редитељ антологијских филмова и књижевник, ових дана сређује старе рукописе, а у ексклузивном интервјуу за РТС, између осталог, говори о томе како нам је коронавирус, преко ноћи, променио животе.

Коронавирус нам је преко ноћи променио животе и уздрмао планету. Откуд Ковид-19?

Ми смо већ дуго разболевали нашу планету и сада је планета разболела нас. Затровали смо воду, земљу, ваздух. Једемо, пијемо и дишемо отров и могло би се рећи да је ово жути картон који нам је планета дала, јер је било неподношљиво шта смо радили и колико смо били бахати и уништавали планету. Сад симболично перемо руке. Сви на планети перемо руке, али бојим се да их дуго нећемо опрати, шта смо све урадили овој лепој и, нашом кривицом, несрећној Земљи.

Прича о свету без граница распршила се пред вирусом. Због чега планета није била спремна?

У последњих двадесет-тридесет година, стално се причало колико која земља, наравно причамо о богатим земљама, улаже милијарди, билијарди долара у наоружање. Да је један део тог новца отишао у превентивне сврхе у медицину, данас се ово не би десило. Једноставно, тенк корони не може ништа. Апсурд је да су билијарде и билијарде долара и евра улагане у одбрану од непријатеља коме се сад не може ништа. Имамо још један велики апсурд, а то је да је на црном тржишту у Њујорку, хиљаду и нешто долара обична маска која иначе кошта долар. Пре неколико месеци била је немогућа мисија да се каже да ће руски војник ући у Италију или у Америку да помаже. Све је доведено до ужасног апсурда и до осећања да је човек заправо направио велики грех према цивилизацији, планети и сад му се то враћа.

Широм света борбу против коронавируса дефинишу као рат. У првој линији су лекари. Ко је у другој линији?

Овом приликом бих желео, у име свих људи с којима сам у контакту, да захвалим лекарима и медицинском особљу, који су стварно на првој линији фронта. У другој линији су такозвани позадинци, као у сваком рату, који мало досађују и праве неред. Тако да бих замолио ове из позадине, ако већ не могу да помогну лекарима, да им не одмажу. Како ће помоћи? Помоћи ће тако што неће бити жртве, неће се лекари бавити њима. Помозимо им чувајући себе и чувајући људе око себе. То је највише што можемо да урадимо.

Кад већ причамо о овом злу и о овом ужасу који нас је снашао, историја човечанства је заправо историја ратова и болести и по томе се пише и памти историја. Ми смо заборавили да је пре тачно 100 година, између 1917. и 1920. године, била ужасна, страшна епидемија шпанског тифуса и да је том приликом однела око 50 милиона становника Европе и света. Однела је више него што је људи изгинуло у рату. То је било пре 100 година. Ми смо то заборавили и сада нам се вратило. Вратило нам се непоштовање према свету у којем живимо. Апсурдно је и то што смо за нашу кривицу оптужили свиње, краве, мајмуне, и сад на крају слепог миша, а ми смо све то направили.

Шта мислите, како ће изгледати дан и свет после епидемије?

Мислим да ће се десити неке битне промене. Ово је прилика да упознамо сами себе и установимо с ким смо то живели цео живот. Биће великих разочарања када се упознамо. Хтео бих да кажем да је живот најопаснији по здравље, према томе, кад се ово једног дана заврши, а не треба да будемо прерано срећни да ће то бити за месец, два или три, ово ће мало дуже трајати, али оно што је јако битно, то је да би било добро да будемо бољи и да ценимо живот и вредности живота на другачији начин. Није све у материјалном, слобода је нешто што је најбитније и најважније.

Каква је судбина уметника у овим временима?

Судбина уметника у овим временима је поприлично тужна. Као и у свим временима, када су велике кризе, када су ратови, када су болести, мало се ради. И онда је исто тако апсурдно у периодима мира, између болести и ратова, напише се понека књига, понека песма, нешто се наслика, нешто компонује, и онда опет дође болест, опет дође рат и онда то униште. Можемо очекивати у наредних десет година блокбастере о томе како је свет страдао у време короне. Биће књига, драма, песама, слика, филмова великих о овој несрећи и трагедији.

Да ли Ви пишете на ову тему и шта радите ових дана?

Ових дана сређујем неке своје старе рукописе и фасцикле које сам чувао, рачунајући да ће доћи нека боља времена када ћу то моћи да урадим. Дошла су гора времена, али боља за тај посао. Свако од нас има понеки посао који је одлагао за дане када ће имати времена. Сада имамо времена колико год хоћемо, а посла ће се наћи.

Шта можете да кажете онима који сада суботом ујутру, између четири и седам, излазе из својих кућа, а шта онима другима?

Овима што између четири и седам излазе из кућа, то је негде моја генерација, значи за генерацију старију од 40 година (смех), је л’ тако, могу да кажем да се држе добро, а ови млади нека раде шта хоће. Они пред собом имају деценије, а ми имамо дане. Ми морамо водити рачуна о сваком дану.

Господине Ковачевићу, хвала много што сте говорили за РТС.

Хвала и вама и још једном да упутимо ону поруку која се стално понавља: Останите код куће, биће нам боље једног дана.