ДУШАН КОВАЧЕВИЋ: Где је спас кад су и Они и Ми и даље против – Нас

Да ли је могуће пронаћи прави пут и спас ако су Они и Ми против Нас, запитао се Душан Ковачевић пре равно тридесет година у једној песми. Чувени академик за Спутњик каже да на ово питање до данас није пронашао одговор.

-Нисам пронашао одговор, зато се песма и зове „Питање без одговора“. Написао сам те стихове пре тридесет година, а питање је и даље ту. Не знам шта је то са нама, али нека врста обољења јесте. Није ми јасна наша потреба да се делимо и свађамо, да се сукобљавамо око свега и свачега. И кад треба и кад не треба. Има тренутака у историји када треба да водите рачуна о националном интересу, колико год су подељена и осећања и убеђења. Не можете данас да се делите на људе који су за и против тога да се људи вакцинишу. То ми је ван памети као и то да се не носе маске, јер ако се носи маска то је доказ да је држава заробила човека. То су ординарне глупости. И сад ово што причам, већ у следећем тренутку ће неко рећи да је то на линији лекара, ових које они не воле, а заправо не знам ни једног који није провео у скафандеру по десет сати дневно. И сад ви због изјаве једног или два лекара правите покрет против овог или оног и почињемо да се делимо. И онда тај стих „И они и ми против нас“…Па сад ајде пронађи прави пут и спас.

Како наћи спас: Ми и Они против нас

Да је Ковачевић један од наших највећих драмских писаца, сценариста, редитеља, романописаца, одавно и песник посведочила је недавно објављена књига „Ја то тамо певам“, песничка аутобиографија у којој су сабрани стихови писани пола века. Од „несрећних песама“ Јеленчета Вилотића из „Радована Трећег“ до „Месечине“, „Мотороле“, „За Београд“, „Пада влада“…

Подељена у четири целине – „Ко то тамо пева“, „Дванаест песама за дванаест месеци“, „Није лоше бити човек“ и „Из породичног албума“, ова збирка, чије многе стихове знамо напамет, поред тога што је поетска исповест представља и својеврсну хронику једног времена.

На питање, зашто је чекао тако дуго да нам открије ко се крије иза наслова најбољег српског и југословенског филма свих времена, Ковачевић признаје да га је гризла савест и да је одлучио коначно да за њега – преузме одговорност.

„Гризла ме је савест, јер тај наслов се од те 1980. године кад је филм снимљен провлачио хиљаду пута на разне начине, директно или као парафраза. И за све то време, за тих четрдесет година, нико се није јавио да каже „ја певам, ја то тамо певам“. Тада сам решио да преузмем одговорност на себе, после јединог човека који се био јавио: то је онај несрећни певач шлагера кога је играо мој велики пријатељ Драган Николић.

Али, шалу на страну, више од пет деценија себи сам задавао задатке – да пишем песме, приче или коментаре. Моје песме су биле расуте по филмовима, представама, по часописима и новинама, а много их је било и у мојим фасциклама, оних које сам писао буквално за своју душу. Чекао сам неко боље време. Моја супруга ми је десетак година говорила да бих то морао да доведем у ред. А ја сам стално мислио – кад будем имао више времена, кад дођу нека боља времена. И онда је дошло ово горе време.

Време кад се за вас појавио вишак времена?

-Да, време кад је престало да ради позориште, практично се зауставио сав живот, у нашој комуникацији и виђањима. Рекао сам себи: ајде узми и то сложи. Почео сам да пишем и слажем ту књигу негде у марту, са првим забранама рада у театру. Кроз књигу сам пратио све што се догађало, радио сам је седам, осам месеци. Олакшавајућа околност је била што су све те песме биле ту, неке су написане и пре више од педесет година. Ишао сам по редоследу како сам их писао. Пратио сам и шта нам се догађа са овом короном тако да сам забележио и кад је ушла у нашу кућу, кад је одвела у болницу неке моје пријатеље. Све оно што је хронологија једног времена. Све те песме су сад на једном месту и то ми је изузетно драго, јер је ова књига нешто као мој поетски аутопортрет. У њој је све – од прича из раног детињства, па до ових које сам писао у октобру и новембру, уочи самог штампања.

Песма као лековита молитва

Зашто сте баш сад одлучили да штампате ове песме, да ли из вашег уверења да су песме одувек врста лековите молитве у овим нашим крајевима?

-Да, из уверења да је то један од најбољих лекова. Поезија је лек за душу од памтивека. Верујем да су људи у својим првим рукописима исписивали поезију – на пергаменту, папирусу, глиненој плочици или уклесивано у камен, на стећцима или крајпуташима… Човек има потребу да говори и да слуша поезију. Поезија је врхунац свих људских делатности, свог достигнућа и све лепоте.

Почели сте да радите на књизи у марту, који је „згодан  месец за отпочињање рата“. У „Ко то тамо пева“ кажете „Пролеће је `41, слути да ће бити рата“… Шта очекујете од пролећа 2021?

-Ову годину можда можемо и да не рачунамо, јер она на неки начин није ни постојала. Надам се да ћемо у марту угледати велику светлост на крају овог тунела. Зато што верујем да су вакцине ефикасне, установило се неколико пута у новијој историји да су управо оне решиле проблеме.

Зато верујем и да ће ове вакцине које су почеле да се дају, дати резултат и да ће негде у марту, априлу, мају,  већина људи бити заштићена. Надам се да ће вирус полако да се гаси, да ће током следећег лета нестати и да ћемо бити слободни, иако ће он у неким траговима и облицима остати заувек.

Није лоше бити човек

Завршавате постпродукцију филма „Није лоше бити човек“. Да ли је тај наслов заправо сублимација знања и искустава која сте стекли током свих ових година?

-Тај наслов сублимира моје осећање живота и света. На крају, после свега, кад све прођете, и као кроз једно сито све просејете, остану неке вредности. Као људи који испирају злато по рекама, па се понекад појави једно-два зрна која се пресијавају на сунцу. Тако је и са тим нашим животом. Кад се све сабере и погледа онда се на крају установи да се сећате само онога кад сте били човек, кад сте се понашали достојанствено и кад сте били изнад неких тривијалних малих безвредних ствари у животу. И онда кажете – стварно није лоше бити човек. И осећате се поносним кад год учините нешто добро.

Отуда и ваша запитаност шта се догађа са човеком кад оде на пут у једном правцу. Питање сте поставили давно у „Сабирном центру“, бавите се њиме и у новом филму. Да ли данас знате шта се дешава са „оно мало душе“ кад човек мине светом?

-Из искуства и обичног света и света који је стварао нека велика дела, знамо да увек остане некакав траг ако су људи били добри. Остане у сећању, у причама, у њиховом делу. Човек не нестаје, нема га само физички. Као што одавно нема многих мојих пријатеља које помињем и у књизи „Ја то тамо певам“, али никада нисам имао осећај да су заувек отишли. И данас имам осећај да само тренутно не могу да комуницирам са њима.