ДУХОВНА СВЕТЛОСТ ОВЧАРА И КАБЛАРА: НЕКОЛИКО ЛИЧНИХ ЗАПИСА  

НОВИ АТОС

Српски народ је од првих својих светитеља и краљева везан за Свету Гору Атонску. У тој чудесној монашкој држави Дух Свети је Србе благословио царском лавром Хиландаром, иконом Пресвете Богородице Тројеручице, испосницом Светог Саве у Кареји; зов многобројних атонских светиња Срби никада нису могли пречути. Током читаве своје историје настојали су да молитвени мирис светогорски пренесу у Србију, да цвет тамошњих храмова и манастира пресаде у дивљине наших шума и планина. Тако су многим крајевима Отаџбине настали читави гроздови монашких обитељи који су као узор имали светогорски начин подвига – у Црној Гори, у Старој Србији, крај Охрида, на плодним обронцима Фрушке горе. Један од најлепших плодова овог сустопичног праћења атонске вертикале су и манастири изникли на обалама Западне Мораве, у клисури коју је река издубила између планина Овчара и Каблара.

Када су манастири настали и ко су им оснивачи, не зна се. Предање каже да су у давна времена, присиљени да беже од папиних јуришника, многи Светогорци утекли су из Грчке и нашли прибежиште међу богољубивим Немањићима. Тражећи места на којима ће наставити своје освајање Царства Небеског, они су кренули по краљевству својих домаћина и оснивали обитељи тамо где би пронашли најбоље услове за молитвено тиховање.

Стигавши у клисуру Овчара и Каблара били су запрепашћени њеном дивљом лепотом, складом између стене, шуме и воде; све их је подсећало на атонску домовину коју су напустили. И од тада Српска Света Гора почиње да цвета. Преко пута манастира Преображења налази се и позната Савина вода. Тврди се да је проврела из тла по благослову датом јој првим архиепископом независне Српске Цркве, у доба кад је он боравио у Студеници као игуман, путујући по свим крајевима ради пастирске службе. Свакако, ниједна од ових претпоставки не може се доказати археолошким методима; то су предања која живе у народу силом његове духовне интуиције.

 

КОМЕ СЛУЖЕ СВЕТИЊЕ

Храмови манастирски посвећени су празницима Христовим и Богородичиним – Ваведењу, Благовештењу, Сретењу, Преображењу, Вазнесењу, Успењу; један је подигнут у славу Свете Тројице; а остали угодницима Божијим – Светом Илији, Светом Јовану и Светом Николи. Сви они празници које је народ осећао као најприсније сабрали су се на једном месту, окупљајући око себе подвижнике који су се ка Богу упутили у дане „тешке и усилне”, када су Турци жарили и палили. Много пута храмови су рушени, конаци са земљом сравњивани, благо пљачкано. Оно што је остало, ипак сведочи да су овдашње светиње биле жижа духовног, културног и привредног живота западне Србије. Најпознатији споменик је чувено рукописно НИКОЉСКО ЕВАНЂЕЉЕ. Настало је крајем 14. века и припада босанским рукописима српске редакције; могуће је да је у питању препис ранијег глагољског споменика. Ђура Даничић је мислио да је његов преписивач познати „крстјанин Хвал”. Књига је живописно илуминирана. Некада се чувала у Народној библиотеци у Београду, али је за време Првог светског рата украдена. Данас се налази у Ирској, у даблинској колекцији Честер Бити. Постоји и неколико других богослужбених књига које су или настале или биле чуване у манастирима крај Мораве, али оне нису толико познате. Што се храмовног сликања тиче, почетком 17. века велики део живописа радио је зограф Митрофан; потоњи сликари, као Симеон Лазовић и Јанко Михаиловић из Драгачева, такође су оставили свог трага. Поред овога, ризнице неких манастира (Никоље има и мали музеј) сачувале су лепе примерке кујунџијске вештине из 18. века (кандила, петохлебнице).

 

СА СВОЈИМ НАРОДОМ

Овчарско–кабларске светиње делиле су судбину свог народа: кад је народ гоњен, околне шуме пружале су му скровишта; кад се дизао на устанак, ту су се окупљали његови вође. Господње 1805. у Благовештењу састао се Совјет, прва влада устаничке Србије; кнез Милош је боравио у овдашњим обитељима. У планинама су и две пећине – Турчиновац и Кађеница. И за једну и за другу везана је прича о збегу. Кађеницу су, пуну жена, деце и стараца, запалили Турци. Мученичке мошти у камени саркофаг сабрао је Владика Николај Велимировић. Живо историјско сведочење ових манастира може се поткрепити и разнородним записима овдашњих калуђера који су описивали прилике животне и времена страдалништва, остављајући белешке о турским зулумима, великој скупоћи и природним непогодама, каква је често изливање Мораве.

Колико су овчарско–кабларске обитељи значајне за Српство, потврђују и посете које су им учинили Вук Стефановић Караџић, Јоаким Вујић и познати немачки путописац Феликс Каниц. Караџић је своје недовршено „Описаније српски` намастира” и почео баш овде, нотирајући рукописне књиге које се ту чувају и легенде о појединим топонимима. Слично је поступио и Вујић, а Каниц се много више задржао на опису монаха с којима се сусрео. Овај умни Немац је био одушевљен „Атосом Србије” (тако га сам зове), његовом природом, чедном и дивљом у исти мах. Највише су га, међутим, задивили калуђери које је срео, „предани раду и молитви, час за ралом, час са Библијом у руци, верни првобитним правилима калуђерског реда Светог Василија”. Они су „ЈЕДНОСТАВНИ, КОНТЕМПЛАТИВНИ И СЛОБОДОЉУБИВИ”. Западна Морава је за Каница српски Нил, који омогућује даје овај крај „најбогатији кутак Србије”.

 

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО – КАБЛАРСКИ

Једно од најзначајнијих дела Владике Николаја јесте обнова манастира и духовног живота у српској Светој Гори у Овчарско – кабларској клисури.Његово дело у том мистичком срцу Србије заиста представља подвиг какав се не може речима описати, и какав се да приписати само дејству благодати Божје, која је у Николају нашла достојан сасуд.Покушаћемо да укратко изложимо оно што је Нови Златоуст урадио за свој народ обнављајући старе светиње вечном младом истином Христовом.

Манастир Јовање, у време кад је Николај дошао на Епархију жичку, није имао монаштва. Владика га је, 1934. године,  обновио и напунио монаштвом. Дванаест сестара довео је из Епархије охридско – битољске, а остале су дошле са разних страна, тако да их је било преко тридесет. У почетку, духовник им је био отац Рафаило Хиландарац, велики монах српског 20. века, и у то време духовник Владике Николаја.Он је, по виђењу које је имао у сну, повео сестре из манастира Калишта у Старој Србији, и пошао да им тражи место за обитељ. Нашао га је у Овчарско – кабларској клисури, и често је говорио да тако лепог места нема ни на Светој Гори.  Владика је о Јовању мислио са највећом бригом и усрђем. Свештеник Хаџи Миливоје Маричић се сећа како је долазио да посети своје сестре за њихову славу, Ивањдан. Док је чамцем прелазио Мораву, сестре и народ су побожно певали, а затим, пошто се мало одморио, позвао их је да отворе један кофер:“Из куфера су извадиле две велике трубе штофа и Владика им је рекао:“То свим монахињама за мантије“. Извадиле су и трећу трубу и Владика им је рекао:“То свим монахињама за апостолник“. Из другог кофера извадиле су: хаљине, обућу, већ и друге потребе. Владика им је рекао:“Ово поделите свим сестрама“.Дознао сам да је ово Владика набавио све од својих средстава и донео у манастир монахињама“.

Изнад манастира Јовања Владика Николај је 1939. подигао манастир Успења Пресвете Богородице, и ставио га под управу Јовања.

Манастир Вазнесење, преко пута Јовања, у шуми, био је давно разорен од Турака. И њега је, 1937. године, Николај обновио, да би у њему пропојала Света Литургија.У манастиру је прво обитавала монахиња Параскева, родом из Босне, која се у монашком чину подвизавала од 1914. године, а после њеног упокојења мати Сара са пет монахиња. Касније ће у Вазнесење доћи отац Сава, који се као дечак за монаштво определио управо захваљујући богомолничком покрету и Николајевом благослову.

О обнови манастира Свете Тројица ,1937. године , прота Маричић, који је Николају много помагао у обнови, каже ово:“У овом манастиру није се служило педесет година, стајо је пуст и кроз његове препукле зидове дувао је ветар. Владика Николај обновио је и овај манастир. Освећење манастира на први дан Духова било је свечано и величанствено. Бели манастир у зеленој шуми, шеренило народа, златоткане одежде Владике Николаја и служашчих свештеника давали су јединствену слику која се не заборавља. Беседа владике Николаја и песме монахиња разлегали су се у овој Српској светој гори као да се хтело надокнадити све оно што је изгубљено за педесет година док је манастир ћутао. Народа је тога дана био необично расположен и говорио:“Мртав беше и оживе, а оживесмо и ми с њиме“.    Владика Николај је веома волео манастир Благовештење, у коме је држао и богомољачке саборе. Прота Маричић сведочи:“Старешина манастира Благовештења предложио је да после бденија може ићи ко хоће у оближње манастире на преноћиште, јер у конаку нема места за све.Међутим, тамо нико није отишао. Целе ноћи одјекивале су из Благовештења кроз клисуру црквене песме и песме из „Духовне лире“. Читање Светог Писма и читање Житија светих, проповеди људи из народа нису престајале целе ноћи. Ујутру се поставило питање зашто нико није отишао у друг манастире. Прота Радован Цветић из Крагујевца одговара и каже:“Народ хоће да буде где је и Владика. Да је Владика тамо отишао, сви би отишли за њим“. /…/После његовог говора, Владика је давао реч да свако можеговорити. Говорника је било много. На крају, Владика је опет говорио и одговарао на њихова питања и поучавао их“.

Изнад Благовештења, Владика, на старим темељима, подиже цркву Светог пророка Божјег Илије – Илиње, углавном од прилога побожних Срба из Сарајева. Прота Маричић бележи:“На Светог Илију 1939. године, после Свете Литургије у Благовештењу, Владика је изашао са литијом манастиру Илињу на коњу, видео манастир, осветио водицу пред манастиром, а тада је бројном народу одржао беседу о манастирима, о вери, о светом пророку Илији и о тешкој ситуацији у Европи у којој се спрема рат. Он је својом беседом охрабрио народ“.

Такође, Николај је у Овчар Бањи подигао тзв. „Вилу сиротицу“, за бесплатно становање сиромашних људи који дођу да се бањају, и ставио ју је под управу манастира Благовештења.

Велики значај имало је подизање манастира Преображења који је на старом месту ( испод Каблара ) срушен још пре Првог светског рата,1908. године, јер је, како рече Владика Николај, „лењирска мудрост“ инжењера који су туда пројектовали пругу тако налагала. Манастир је пресељен под Овчар, и урађен је као копија цркве Светих Констатина и Јелене са Охрида.Владика је сам тражио место за ново Преображење, у пратњи неколико себи блиских људи. Кад су га нашли, обрадовали су се. О томе је будући духовник никољски, отац Рафило, причао да су прво отпевали тропар  Преображења, а затим облележили место белим пешкиром на највишем храсту, затесали храст и будаком закопали место где ће бити црква. Владика је одмах извадио 1000 динара и дао их брату Бошку ( будућем оцу Рафаилу Никољском ) Топаловићу, да нађе раднике, да копају пут ка месту где ће манстир бити.Радови су поверени јеромонаху Атанасију ( Ђокићу ) из Сретења, као и проти Миливоју Маричићу и већ поменутом  брату Бошку. Јоаким Вујић је, у свом путопису о Србији,забележио да у старом Преображењу монаси нису јели месо и да манастир није имао земље. Владика Николај је тако благословио и 1940,на Богородичин Покров, кад је манастир освештан и усељен: да не једу месо и да немају земље, него да живе од народних прилога. Тако је и данас.

У кабларским стенама, код чудотворне водице Светог Саве, Николај је подигао црквицу Светог Саве, и одредио да се о њој стара Преображење. Литургија се служи углавном једном месечно, као и на дан славе, Пренос моштију Светог Саве.

 

ОБНОВА КАЂЕНИЦЕ

Нарочито велики значај имало је, уочи Другог светског рата, освештање пећине Кађенице у Овчарско – кабларској клисури на јесен 1940. године. У тој пећини, налазиле су се кости мученичког збега српске нејачи коју су Турци спалили 1814. године, у доба Хаџи Проданове буне. Владика Николај је наложио да се кости српских мученика сакупе и сместе у два саркофага. Изнад њих је постављен велики крст са распећем, као и чираци и кандила. На освештању је био огроман број људи, представника државе, војске,Народне одбране. Николај је одржао говор у коме је пештеру назвао Божјим храмом, већим и трајнијим спомеником него што су све пирамиде, а народу поручио да ће наше душе једном изаћи из телесних храмова и отићи Богу. Тада је додао:“Преврћући кости ових мученика, ми смо узимали у руке многе лобање, велике и мале, и неке сасвим мале, дечје. Свакако да смо у руке узимали и миловали малу главу оног малишана. Када смо кости сабрали и опрали од прашине, видели смо их жуте као восак“.

Књижевник Ненад Стефановић, који је писао о судбини јеромонаха Јована Рапајића, блиског Николајевог сарадника, страдалог од комуниста 1945. године, бележи своју посету Кађеници и описује свете тренутке уочи Другог светског рата:“Пећину сакривену у литици, најављује висок крст од дрвета, обојен у бело. Висина крста је око пет метара. ( „Крст вам је оријентир, рекао је путовођа”) Пратим уски траг лисице која ми је по снегом затрпаним степеницама претходник. Дрвена вратанца, црвена, прикопчана жицом за стену. Ниски свод се полако диже до висине од три метра у округлини где је подигнут камени иконостас, испред којег су два саркофага. Камена плоча на источном саркофагу се помера. Испод плоче се, под неугасивим пламеном Зипо упаљача, виде суве, беличасте кости. Полако пређем јагодицама по костима. Сваку од ових костију владика Николај је освештао мирисним уљем. Кости су старе скоро два века. У време другог српског устанка, 1815. године, Турци су открили збег по плачу детета. Навукли су грање на улаз у пећину. Збег је у највећим мукама умро од гушења димом. Народ је ову пећину назвао Кађеница. (Чудан је српски народ, подсмева се и својој смрти. Мада путовођа мисли да је у питању хришћанска порука: Изградимо град од камења којим нас каменују.)

Снажан, заслепљујући фар – у ширини отвора на стропу – подневним светлом истиче камени олтар. Изненадни отвор у стропу, као светли ваљак, даје храмовну димензију скромном олтару. Ускоро ће се сунце померити и олтар ће поново бити у мраку пећине. Стајем у млечност светла. Подземна, згуснута тишина пећине. Осећа се Божје бреме у стопалима.

Не знам да ли под овом светлошћу, али на овом месту, отац Јован је одржао омилију стотог псалма „Дижите радосне главе Господу”.

Говорио је полазницима семинара Хришћанске заједнице младих људи – док је рат другу годину заредом потресао Европу.

„Сабрали смо се на светом месту…. Дванаест светиња налази се збијено на овом простору, не дужем од десет километара у пресеку. Светиње ове су подигнуте у данима наше одступнице пред силним непријатељем. Али то је одступање било хришћанско: одступали смо војнички, али не духовно, политички, али не морално. Није било ни лакомислености, ни очајања. Озбиљност и поуздање чинили су срж онога доба. Такав дух потребан је и данас, колико и у оно доба… Не смемо да будемо лакомислени, јер живимо на ветровитом терену. Други народи су пропадали овде, а ми се држимо већ више од хиљаду година. Не смемо да будемо очајни, јер је то порицање Бога. Наша вера нам каже, наша историја нам доказује да Божија правда увек има последњу реч. Бог нас је створио, Његови смо. Милост је његова вечна и верност његова за сва поколења!”(„Жички благовесник”, јануар 1941. бр.1, Краљево).

Владика Николај је благослoвио да се у селу Јелендолу у Овчарско – кабларској клисури направи и црква посвећена Светом  аргангелу Михаилу, у којој је служио свештеник Миливоје Маричић. То је била последња црква коју је у овом светом српском крају освештао Владика, у јесен 1940. Већ следеће године почеће рат, који ће све тумбе окренути, и у коме ће Владика бити немачки сужањ.

 

СВЕТЛОСТ СРПСКОГ МОНАШТВА                   

 

У предговору за књигу „Без Бога ни преко прага“, која се бави српским духовницима 20. века, писао сам, мени већ далеке, 2005:“Ко не зна шта је српски манастир, прикраћен је за најлепше призоре, мирисе, укусе и додире који се на земљи могу имати. Прикраћен је за белину која изненада заблиста после пута кроз шуму – белину храма скривеног од очију туђина; прикраћен је за мирис тамјана који се меша са мирисима кујне, и који нас подсећа да су земаљско и небеско у манастиру једно; и за мирис босиљка с кога капљу сребрнасте искре свете водице; и за укус хлеба спрсмљеног од љубави, меког као душа; и за додир са хладном каменом плочом испод које почива неко од старих подвижника светиње…

Може ли се описати манастирска служба обасјана воштаницама, чекање у реду за исповест код доброг оца, читање Пролога док траје причешће свештенослужитеља у олтару, или појање ‘Помози нам, вишњи Боже’? А онај пут између два манастира, док са браћом и сестрама у Христу певаш богомолничке песме? А цвеће у порти манастирској, које монахиње гледају као децу? А жуљевита рука игумана који и служи Литургију, и спрема дрва у манастирској шуми, и копа? А топла реч игуманије, која зна да ти треба мајчинска благост јср си дошао из гротла велике пустоши, града? А слатко, коцка шећера и хладна вода, којим те дочекују као да си им род рођени? А питање: „Како напредује побожност? Има ли шта од нас, Срба?“ А дубина монаховог ока и висина на коју призива његова проповед? Не може се описати. Мора се доживети. И живети да би се доживело. Јер, како ће ти пријати манастирски мирис тамјана ако ти не кадиш кућу, или читање Пролога ако ти не читаш Пролог? Шта ће бити од Срба ако ти ниси добар Србин (а, по речима Св. Николаја Жичког, рећи неком: „Само ти буди добар Србин, а вера је споредно“, исто је што и рећи овци: „Само ти буди угојена, а паша је споредно“)?

Од када сам постао верујући, српски манастири су ми дали све најлепше што сам од Мајке Цркве очекивао – сву пажњу и љубав без које у леденој пустоши данашњице не може да се дише. А у манастирима – монаштво: учитељ побожности и наде у васкрсење. То наше посебно, самосвојно монаштво, ти ватра – људи, који смирење никад нису изједначавали са туњавошћу и послушност вољи Божјој са човекоугодништвом! Потпуно сам схватио Жарка Видовића и његове речи о томе да су манастири увек били чувари наше националне свести и средишта српских Завичаја, предграђа Небеског Јерусалима, престонице Небеске Србије. Јер, сретао сам и срећем људе који ми, својим животом, сведоче да време српског спасења није прошло, и да се, као река, улива у вечност, у Осми Дан, Дан без вечери. Многи од њих су чеда Богомољачког покрета./…/Увек сам знао – и сада то тврдим – када је Србин побожан, он је најцелоснији православац. Може да буде и сузни молитвеник, и домаћин, и ратник, ако треба (као игуман Тројица под Овчаром, Филимон, који је 1815. усмртио турског вођу што је, са ордијом, кренуо да пљачка Драгачево; или игуман никољски Неофит, који је тада одбранио збег нејачи, пуцајући са својим калуђерима у арнаутске зулумћаре). Они су доказ да смо народ Божји. Њихова целовитост и очинска озбиљност привлачила је многе и многе душе жељне спасења у близину таквих духовних руковођа.“

И данас, и данас, манастири у клисури између Овчара и Каблара подсећају да је земаљско царство кратковеко и трошно, а да је душа људска вреднија од васионе.

Лепо је бити свестан тога, и веровати у Бога правде Кога Овчар и Каблар, са својим светињама, прослављају.