Дуга сенка меланхолије

Свест о пролазности изазива егзистенцијалну мучнину. У њој видимо клицу која деформише патњу и тугу – стварајући свеопшти осећај замора од живота; осећај безнадежне немоћи.

Уморни смо – у сваком смислу. Све око нас делује као предворје смрти у којем трепере сенке пролазности које наговештавају узалудност постојања. Закони назадовања су покренути и не преостаје нам ништа друго него да воајерски посматрамо сутон цивилизације.

С тим на уму, уместо да варварски славимо ослобођење од окова туђинског цивилизовања и луцидно се празнимо талога туђине, ми, такви какви смо, тужни, болесно успорени, омамљени, мелахнолични, учмало трулимо – тражећи спас у агонији декаденције.

Гутамо бромазепаме, наричемо о политици, балимо пред малим екранима, коцкамо се, кликћемо, коментаришемо, претимо, лажемо, жудимо, лудимо, ждеремо, грокћемо, бежимо, обожавамо и клечимо пред мртвом прошлошћу.

Осећамо се збијено, упрљано, презрело, клонуло, декадетно; скупили смо иза себе читаве сандуке времена и попели се на врх пирамиде која садржи на хиљаде ходника у којима су послагане безбројне крипте пуне идеја, идеологија, организација, доктрина, догми – и наравно нагомиланих лешева; све то стоји негде испод нас, а испред залазак сунца.[1]

Поред свог тог „знања“ из крипти једина тајна природе која, чини се, преостаје је затворена плоча гробнице.[2] Векови су ишчезли, гробља опустошила, а потрага за изгубљеним временом и даље траје. Узалудност је постала део нашег живљења и налазимо се у стању туморног одумирања. Давимо се у градовима који, заправо, нису наши – и све више подсећамо на децу палог анђела који је одувек био бледолик, равнодушан и несретно меланхоличан. То су описи који провејавају кроз црну жуч нашег савременог постојања.

Истинске записе о болести меланхолије налазимо у српској књижевност с почетка 20. века када она, како воле књижевни критичари да истакну, постаје заиста европска.

Како смо осећали калдрму под ногама и спознавали грађанство, претварајући се у псеудоморфичну масу, меланхолија је, полако, обузимала наше колективно несвесно и терала писце пуне тескобе да о томе оставе сведочанство.

На почетку века, Милутин Ускоковић и Вељко Милићевић повезују меланхоличност романа са општим тенденцијама младих да оду и пусте корене у великој средини, која довршава процес нагризања душе и урушавања почетних снова. Меланхолија се у модерни српске књижевности јавља као израз незадовољства тренутним стањем, а будуће је често у знаку смрти. Меланхолично незадовољство садашњошћу замењују се меланхоличним безнађем будућег.[3]

Црњански, у историјском смислу, следећи ступа на сцену и отвара пут меланхоличној спознаји да је трагање откривање животне завере против човека који не успева да састави целину смисла већ лута и сам фрагментаран између онога што је било и што ће потенцијално бити. Прошлост се у меланхолији јавља као утвара кроз слике које, спајајући се, дају једину могућну целину, јединство смрти.[4]

Традиција мелахноличности, наравно, наставља се и у делима других српских писаца. Суштина није у помодном писању о нихилизму, већ у препознавању осећаја преображаја – где су сви ти записи о меланхолији, заиста, записи о псеудоморфози.

Историјским псеудоморфозама, пише Шпенглер, називам случајеве у којима стара, туђа култура тако силно притиска једно тло да млада домаћа култура на том тлу не може да дође до даха, и не само што не доспева да образује чисте, сопствене изражајне облике, него чак не доспева ни да развије своју самосвест. Све оно што се уздиже из дубина ране душевности излива се у испражњене облике туђег живота. Млада осећања умртвљују се у преживелим делима и уместо да се наметну својом сопственом стваралачком снагом – јавља се и расте само огромна мржња према далекој сили.[5]

Таква омамљена мржња била ми је све време на памети приликом читања новеле, Филип од злата, Владимира Коларића.

Коларићева прича почиње кад и снег. На заласку.

Потрага за Филипом је потрага за оним што се не може пронаћи; преостаје само малаксало нестати у сањивој потрази за жудним телима и златом. Ту прошлост не умире. Заборавља нас, то је све.

Грађане, сви путеви воде у Париз. И Филип је тамо. Изгубљен под дугом сенком меланхолије.

Град је одвратан; нема више лепоте кича, самим тим ни бесмртности.

Париз каквим га замишљају постоји само у музејима и књигама старих писаца. Прави укус града је укус Мекдоналдса. Још само једна учмала америчка провинција. Парижани траже само Рускиње и Индонежанке. Фрацускиње траже још једино странци, они са Истока, са свих Истока ове Планете.[6]

Исток је свежа крв, а Запад оцвало тело.

Снег и демократија, на Западу, изједначавају; обесмишљавају.

Потрага за Филипом је декаденција тела, оронула архитектура, прљави град, празнина постојања, неутољива глад духа, меланхолија затирања, тихо пропадање и буђење Истока.

Крвави залазак и бескрајно плаво јутро.

Циљ је увек неко, а не нешто.[7]

Можемо ли прогледати и постати лакши од сене?

Одвојити судбу од Запада и пустити га да, коначно, умре?

 

[1] Дражен Катунарић, Кућа декаденције, Дело.

[2] Дражен Катунарић, Кућа декаденције, Дело.

[3] Марија С. Пантовић, Меланхолија у српској књижевности 20. Века, докторска дисертација.

[4] Марија С. Пантовић, Меланхолија у српској књижевности 20. Века, докторска дисертација.

[5] Освалд Шпенглер, Пропаст Запада.

[6] Владимир Коларић, Филип од злата, Поетикум.

[7] Владимир Коларић, Филип од злата, Поетикум.