ДУБЉЕ ДНО ДУШИ НО СТРАДАЊУ: КЊИГА „НАСЛЕЂЕ ДОСТОЈЕВСКОГ“ СЕРГЕЈА ФУДЕЉА 

ИСКУСТВО ТАМНИЦЕ КАО ПУТ КА ПОЗНАЊУ Сергеј Фудељ, руски црквени писац, био је син угледног и ученог свештеника Јосифа Фудеља, пријатеља философа  Констанина Леонтјева ( пред смрт, монаха оптинског Климента), свештеника Павла Флоренског, оптинских стараца и многих других знаменитих делатника Руске Цркве. Живео је син баћушке Јосифа тешким животом робијаша и логораша у доба Совјетског Савеза. Писао је и сведочио у време тријумфа безбожништва, и његови списи тек данас, у слободи Русије, сијају пуним сјајем. За живота, био је на маргини Христовој, протеран из јавности у литургијско – молитвену тишину гоњене Цркве. Фудељ је, као и Достојевски, захваљујући искуству тамнице, преобразио своје постојање. Тамница је била његова велика, премудра школа, која му је показала, како рече Момчило Настасијевић, да је „дубље дно души но страдању“. И, као и Достојевски, постао је, иза решетака, човек суштог милосрђа и племенитости. О томе је писао у књизи „Црква и њен тамни двојник“:“Ја сам свега једном у животу окусио радост дарежљивости, а постоје (и сада) људи који су целог живота дарежљиви. То је било у Бутирској тамници у јесен 1922. године, и то је било попут светлог ветра који је почистио смеће из душе. Спремао сам  се за премештај и раздавао сам оно што сам имао; и што сам више раздавао, све сам дубље дисао ваздух слободе, који смо призвани да стално удишемо. И то време тамничке смелости остало ми је као најпријатније време живота. Зашто нисам тада умро?“

Жалио је што није умро у часу кад је био Христов човек.

А био је, на робији и у ГУЛАГУ. 

ГОЛГОТСКО СХВАТАЊЕ ЦРКВЕ Зато је и Фудељево схватање Цркве било дубоко, голготско:“Шта год да радимо, на пример, постимо или богословствујемо (понекад превише жустро) изван голготске светлости, ми се у том тренутку налазимо изван Цркве. „Ко не воли брата, пребива у смрти“  (1. Јн. 3, 14), што значи, док „не воли“, он не пребива у Цркви, пошто су „Црква Бога Живога“ и смрт – неспојиви.

Митрополит Антоније (Блум) пише: „Где нема љубави, нема ни Цркве; постоји само привид, обмана која одбија људе. Ето зашто су наши храмови празни; младеж отпада… Помози нам, Господе, да постанемо Црква, а не само њен привид“ (Беседа на Причу о раслабљеном). Црква је саздана Голготом, то је „цена“ њеног сазидања, и само по ту цену ми можемо ући у њу.“

Запамтимо Фудељеве  речи: у Цркву се улази само кроз голготске двери. А љубав је голготска врлина. 

ГОЛГОТСКА ПОБОЖНОСТ Као што је Фудељ сматрао да је био потпуни човек у тамници, док је све раздавао ближњима, тако је и његов омиљени писац, Достојевски, пред стрељање, док још није знао да ће бити помилован, био спреман да живи преображеним животом, да никад не злоупотреби било који тренутак свог постојања. 

Али…“Дух је срчан, а тело немоћно“…

И он и Фудељ су касније падали и дизали се, увек у Христу, Логосу човека и света.  

Достојевски се није одвајао од Еванђеља које је добио на робији у Сибиру. Зато је касније смело могао да каже да не би остао са појмовном истином, него са Христом, Истином у телу. Дубокој побожности Фудељ се, опет и опет, учио у тамници, тамо где нема ни храма, ни иконе, него је човек дужан да постане и храм и икона:“Хришћанство не умире када умре икона  као историјска чињеница. Догмат о икони има вечни смисао, јер одражава вечну истину реалности очовечења Бога. Али саме иконе могу и да не постоје. Сећам се како су се људи молили у затвору, стојећи испред голог зида. У затвору је и тешко и лако молити се. Тешко је зато што ти је у почетку цела затворска ћелија „на леђима“, и све што је многима на уму („види „богомољца““, или нешто слично), биће на уму и теби. Лако је зато што када превладаш то „мотрење“, истина је да неколико минута стојиш пред „дверима Царства“. У затвору „Господ је близу, пред дверима“.“

Ово заједничко искуство, које је делио са писцем „Браће Карамазова“, Фудељу је помогло да схвати значај књижевног подвига Фјодора Михајловича. И не само њега. 

КЊИЖЕВНОСТ И ВЕРА У својој књизи „Црква и њен тамни двојник“, Сергеј Фудељ је описао религиозни значај књижевности:“Религиозна прозрења неких писаца, на пример Достојевског или Пастернака, била су послата од Бога ради попуњавања празнине у религиозној литератури њиховог времена, као нека врста духовне компензације. Њих је понекад могуће сматрати гласом Варламове магарице „која спречава пророково безумље“. При чему, занимљиво, све што је у светској литератури вредно у религиозном смислу,  потиче не од ученог богословског рационализма, него од истинске литературе Цркве. Ево једног примера. Оци-подвижници су вазда саветовали да се поједини одломци Новог Завета и Псалтира науче напамет, како бисмо стално живели у њима. Бредбери то, наравно, није знао када је последњим људима хришћанске цивилизације, који живе у условима атомског дивљаштва, ставио у срце  мисао да напамет науче главе из Еванђеља, како би их пронели кроз таму, као златне карике људског рода („451 степен Фаренхајта“). Мислио сам да би тај савет и Отаца и романописаца требало и ми да послушамо, тако што бисмо најдраже нам одломке новозаветног текста научили напамет и уврстили у своје свакодневно молитвено правило.

То нам може итекако добро доћи.“

Књижевност коју носимо у уму и срцу може помоћи да опстанемо у тешким условима када нам одузимају памћење: роман Реја Бредберија, о будућности у којој спаљују књиге, о томе говори. Они који желе да сачувају ум човечанства уче све важно напамет, од Хомера до Шекспира; а нарочито Свето Писмо. ОБРЕСТИ ВЕРУ ИЗ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА Уз Достојевског је могуће и преобратити се у веру. 

Фудељ каже да се „може приближити вери или се утврдити у њој неким стиховима Љермотова, Тјутчева, Пастернака или Блока. Да не говорим о Достојевском и Љескову. Имао сам пријатеља који је годину дана у осами читао књигу Достојевског, и од неверујућег постао верујући човек. За Бредберија је неко рекао да он има апокалиптична предсказања о Западу.“ Ипак, нужно је расуђивање:“И овде ваља бити мудар „као змија“ и једноставан „као голуб“. Књижевност је пуна хаоса и разврата. Не само да није потребно него је и несумњиво штетно читати све редом. Али не треба ни одрицати било какву могућност да се и у тој мрачној шуми угледа светлост. Ако су људи од Бога, онда и њихови стихови могу бити ог Бога. „Све је од Њега, Њиме и за Њега“. Јер, како каже исти тај апостол, наводећи у својој религиозној проповеди незнабожачке стихове (Д.Ап. 17, 28) – „И род Његов јесмо“. У несносном метежу метроа ја се понекад са сузама молим свом Анђелу чувару речима тјутчевљевих стихова:“Крилом ме својим заогрни,/Немир срца утишај,/И благодатан ће бити хлад/за успокојену ми душу.““

И додаје Фудељ:“Пастернак је написао песму „У болници“, коју би требало да знају сви који живе у пустињи живота. У њој се говори о човеку кога је на улици покупила „хитна помоћ“ и који умире у болници. Ево његових мисли када је сазнао да умире:

 

О Господе! Како су савршена 

дела Твоја – мислио је болесник – 

кревети, и људи, и зидови,

ноћ смрти и град ноћни.

 

Примио сам успављујућу дозу

и плачем, марамицу стално потежући,

о Боже! Немир и сузе

не дају ми да Те видим.

 

Сладосно ми је при светлу слабашном

што једва на кревет пада,

да себе и судбу своју  

као дар Твој бесцени спознам… Мени ово звучи исто као и речи умирућег Златоуста: „Слава Богу за све“.“

Књижевност, дакле, може бити слабашна светлост што осетљава пут ка Ономе Који је Пут, Истина и Живот. 

ЦРКВЕНИ ИЗВОРИ ЗА ДЕЛО РУСКОГ ПИСЦА Сергеј Фудељ је свагда настојао да нађе црквене изворе за дело Достојевског. И о томе пише у „Цркви и њеном тамном двојнику““:“Када сам писао о Достојевском, нисам запазио још један извор за „Карамазове“. То су „Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу“. Тамо се говори о једном кнезу, који је ударио собара, и овај је сутрадан умро. Затим, после шест недеља, он је почео да се јавља кнезу, а такође и сви други људи које је он  увредио. На крају, кнез је спознао своја безакоња, исповедио се, ослободио своје кметове и кренуо да се скита по Русији као просјак, служећи на путу свима убогима. „При чему – причао је  он – ја сам се одлучио на ово тек када су се окончала виђења која су ме узнемиравала. Осећао сам такву радост и насладу од помирења с Богом, да то не могу у потпуности описати. Тада сам опитно познао шта је рај и на који начин се Царство Божје широм отвара у срцима нашим“. Овај запис боготражитеља описује нешто што се збиља догодило. А ево у роману Достојевског записа о „тајанствреном незнанцу“, који је такође убио човека и дошао код Зосиме, који је тада још био у свету: „Осећам радост и мир… Одједном сам у души својој осетио рај, чим сам испунио оно што је требало… Предосећам Бога, и срце се, као у рају, весели““.

„Предосећам Бога!“ – какве духовно тачне речи је умео да пронађе овај чудесни човек.“

То је, сведочи Фудељ, била једна од истинитих прича – основа за настанак лика старца Зосиме у роману „Браћа Карамазови“. Постојао је кнез који се покајао за недела према својим ближњима, и, као покајник, обрео сладост Господњу.

ПРОНАЋИ СВЕТОСТ У ЉУДИМА      Сергеј Фудељ сматра да је главна тежња Достојевског проналажење светости у људима:“Човекова светост представља откривање лика Божјег у њему. Из таме човекове психофизичке личности почиње да се помаља Христов светоносни лик. Тама чак ни код најсветијих људи не може пре њихове смрти нестати у потпуности, али што је човек светији, таме има мање. Зато светост није потпуно савршенство, јер „њест человјек, иже жив будет и не согрјешит“ („нема човека који је жив, а да не греши“, прим. прев.) и „не оправдитсја пред Тобој всјак живиј“ („неће се оправдати пред Тобом нико жив“, прим.прев.), и управо Божанска светлост потискује таму (и само она). Као што архимандрит каже у „Дечку“: „И запамти још и то да су несавршени и да је савршен и безгрешан једини наш Бог Исус Христос, и Њему анђели служе“ (11,347). И ово надолажење светлости из таме за нас је толико невероватно и толико је победоносно, да само оно може бити доказ да Бог постоји. Бог се не доказује богословском аритметиком, већ само живим дахом уста. Ево због чега је Достојевски почео да тражи Његове праведнике, и добро је рекао један савремени истраживач да су заправо „сви романи Достојевског устремљени ка лику прекрасног човека“.  Али ова трагања су изузетно тешка, а још је теже било написати роман о њима.“

Зашто је то тако тешко? 

Зато што је тешко представити, а да буде уметнички убедљиво, стремљење ка Христу јављеном у људима Његовим.  По сведочењима Светих Отаца човекова светост се не пројављује у чињењу чудеса него у врлинском животу. Чудеса су  Божја дела и творе се више ради просвећења неверника и ради окрепљења слабих у вери, а врлинска дела јесу плодови по којима се препознају светитељи. Ево шта казује Свети Григорије Богослов у „Слову на погребењу Светог Василија Великог“: „Чудеса су за невернике, а не за оне који верују. Знаци светих мужева јесу њихов живот по Богу и њихово свето стање.“ А Свети Јован Златоуст казује: „Врлина је изнад чудеса.“ Исто он пише и ово: „Светитељи су они који имају праву веру и чист живот, чак ако и не творе знамења, чак ако и не изгоне зле духове, као што се за Јована, највећега од свих рођених од жене, нигде не помиње да је творио знамења.Свети Јован Крститељ није чинио чудеса у животу, али је живео као анђели на земљи и удостојио се да крсти Спаситеља света у водама Јордана.“

Такву светост је тражио Достојевски, сматра Фудељ. 

БЛАГОСЛОВЕНИ НЕУСПЕХ СА КНЕЗОМ МИШКИНОМ Својој рођаки Ивановој писац је, почињући да ствара „Идиота“, упутио писмо у коме каже:“Идеја романа је мора стара и омиљена идеја, али до те мере тешка да се дуго нисам усуђивао да је се прихватим… Главна мисао романа јесте да опишем у потпуности дивног човека. На свету нема ничег тежег од овог, поготову сад. Сви писци… ко год да се прихватио да опише у потпуности дивно биће — увек су доживљавали неуспех. Зато је ово безграничан задатак… На свету постоји само једна сасвим дивна личност — Христос, тако да је појава ове безграничне и бескрајно дивне личности и сама по себи невиђено чудо. (Цело Јеванђеље по Јовану је у том смислу; он све чудо налази у самом оваплоћењу, у самој појави дивног…) Страшно се бојим да ће то бити потпуни неуспех.“

И заиста: то и јесте водило у неуспех. Кнез Мишкин, у овом и оваквом свему, завршава у лудилу. Свет не прихвата људе попут Мишкина.

Али овај неуспех је благословен. Јер указује на Христа, у коме су блажени сви неуспешни – који плачу, гоњени правде ради, уморни и обремењени. 

Маргиналци, једном савременом речју.  

НАРОД И ИНТЕЛИГЕНЦИЈА Фудељ истиче да се претешки задатак који је себи поставио Достојевски учинио претешким и самом њему; јер је трагао за Христом у човеку у доба када је „високо друштво“ одбацило Исуса Назарећанина:“Предстојало му је да пронађе Христовог ученика који се највише приближава свом Учитељу и да прикаже његов сусрет са савременим друштвом које живи у петроградским примаћим собама, с људима образованим, имућним, мирним, ситим и задовољним собом, који притом сваке године посте и причешћују се по устаљеном обичају. То да Христова светиња претпоставља светињу Његових ученика могао је да схвати само такозвани прост народ или су могли да схвате људи попут Аљоше Карамазова. „Он је одлично схватио да за смирену душу обичног руског човека, — читамо Аљошино размишљање, — измучену радом и невољом, а што је најважније вечном неправдом и вечитим, грехом, како својим, тако и светским, нема јаче жеље и утехе него да нађе светињу или светитеља, да клекне пред њим и да му се поклони: „Ако код нас има греха, неправде и искушења, ипак постоји тамо негде на земљи неки светац и узвишен дух; код њега је истина, зато он зна шта је истина; значи, она не умире на свету“. 

Грешни смо, али верујемо у светост и признајемо је кад је видимо: то је, по Достојевском, основна нада руског човека. ВЕРА У ВАСКРСЕЊЕ ЈЕ ОСНОВА ХРИШЋАНСТВА Руска интелигенција се, пак, држала подаље од Христа и Његове Цркве: превазиђен је, судили су Му „Еуропојци“ и радикални левичари. Додуше, они су поштовали Христа „хуманистички“, као „доброг човека“; али, то поштовање није хришћанска истина – јер Христос није пуки „добри човек“, него један од Свете Тројице. Како каже литвански мислилац Антанас Мацејна, који је, на трагу Достојевског, написао целу књигу о Великом Инквизитору: „Није вера у Христа као Месију разликовна црта хришћанске самосвести, него вера у васкрсење Христово. И обрнуто, порицање васкрсења Христовог јесте неоспоран знак антихристовог духа. Ако мислимо религиозно, вечити непријатељ Божји одлично зна да је Христос васкрсао. Али он то никад неће признати и објавити свету. Он може да призна историчност Христову, Његово месијанство, Његов огроман утицај на људску историју, али никада неће признати Његово васкрсење“.

Зато Велики Инквизитор жели да спали Христа; њему је, да би владао људским душама, потребно баш хришћанство без вере у Васкрслога. ХРИСТОС И РАЗБОЈНИЦИ ОВОГА СВЕТА Христов подвиг је, каже Мацејна, био онтолошки – „дубинско преображавање људске природе. Свакодневно спокојство света се руши, одвојени су, мачем речи Божје, отац од сина и мајке од кћери (Мт. 10, 35). Греховно јединство света је срушено, и највећа револуција у историји остварена је. Зато се свет могао помирити с Варавом (Барабом), али не и са Христом (Лука 23, 18). Свет може да се помири с пљачкашима, али не и са Васкрслим.“ Данашњи хришћани не живе вером у васкрсење. Неки су склони да верују да би се хришћанство могло спасити као социјална чињеница чак и да је Христос остао у гробу. Заборавили су упозорење Светог Павла да је без васкрсења – наша вера узалудна (1. Кор. 15, 14). Заборавило се да је смисао историје промењен васкрсењем Господњим. Јер, васкрсење је повезано са вером у човекову бесмртност: „Ако је човек бесмртан, васкрснуће; ако не васкрсне, није бесмртан; ако пак није бесмртан – сав његов живот је чудовишна бесмислица“, каже Мацејна. Без вере у то, људи падају у очај. Зато је основна црта савременог човека – очајање, а срце му прождире бесмисао исповедања земље као једине отаџбине. Зато и борба против Христа, која почиње од ситних, „научних“, сумњи, а завршава крвавим прогонима хришћана.

А Достојевски, то је сасвим јасно – нарочито на крају „Браће Карамазова“ – проповеда васкрсење као излаз из свих безизлаза. Такође, у „Злим дусима“, он показује шта значи очајање ванлогосности претворено у револуционарно насиље. 

КРСНА ЉУБАВ И УТОПИЗАМ Увиђајући да су главне особине кнеза Мишкина чедност и смирење, Достојевски, каже Фудељ, зна да су ове две врлине темељ хришћанске љубави:“У карактеристици кнеза Мишкина Достојевски се приближио једној од најрадоснијих истина хришћанства — нераскидивости светости и љубави у њему. Истинско хришћанство се огледа управо у овом споју, „што је савршенија љубав, тим је светији живот“ — говорио је авва Силуан. „Шта је чистота?“ — питао је у VI веку св. Исак Сирин, чија се књига налазила у библиотеци Достојевског и одговарао је: „Срце које милује сваку твар“. Исто каже и подвижник из IV  века, Макарије Велики: „Чистота је самилост.“ А кнез Мишкин у роману каже „Самилост је најважнији, и можда једини закон бића свега човечанства“. У забелешкама уз роман Достојевски пише: „Самилост је цело хришћанство“! Тада се и открива зашто је идеја светости данас толико у сенци, а с друге стране, зашто је толико привлачила Достојевског. Светост или чистота — није терапонтовштина, коју је Достојевски касније описао, већ очишћење срца од егоизма ради служења људима, то је смерна, али пожртвована љубав, то није пуританство, већ Голгота. Међутим, тим пре је у том случају страшнији сусрет измeђу кнеза и друштва: друштво не прихвата Голготу“. 

То одбацивање Голготе је највећа саблазан за човечанство – и некад и данас. Зато се рађају крваве утопије које већ вековима потапају спрат по спрат светлости и живота. Јер, голготски пут је распињање себе за ближње; утопија је, пак, „патос насилног даровања среће“ ( Георгије Флоровски ), и доноси смрт ближњима који не желе да буду срећни по насилном моделу превратника. 

БЛАЖЕНО УСНУЋЕ ФЈОДОРА МИХАЈЛОВИЧА У хришћанству, конац дел краси. 

Зато је Сергеј Фудељ дао скоро хагиографски опис Достојевскове смрти, као краја једног покајничког хришћанског пута:“Предсмртна болест Достојевског је почела изненада крварењем плућа 26. јануара 1881. Смрт је наступила 28. јануара (по старом календару), на дан спомена на преподобног Јефрема Сирина у чијој покајничкој молитви је писац видео суштину хришћанства. Смрт Достојевског нас запањује својом лакоћом, која је налик на милосрђе. Сетимо се како је страшно умирао Тургењев. Достојевски је већ увече позвао свештеника како би се исповедио и причести. „Кад је свештеник отишао, — сећа се Ана Григорјевна, — ушла сам с децом у кабинет да честитам Фјодору Михајловичу причешћивање Светим Тајнама, он је благословио мене и децу, молио их је да живе у миру, да се воле, да мене воле и чувају. Опростивши се са децом Фјодор Михајлович ми се захвалио за срећу коју сам му дала и замолио ме је да му опростим ако ме је нечим ражалостио. Стајала сам ни жива, ни мртва, немајући снаге да било шта одговорим.“ Кћерка Достојевског се сећа да је отац опраштајући се с децом заповедио њиховој мајци да наглас прочита 15. главу Јеванђеља по Луки — причу о блудном сину коју је изузетно волео. Коначно се враћао у Очев Дом.  „Око седам ујутро (28. јануара) видела сам, — пише Ана Григорјевна, — да муж гледа према мени… ‘Знаш, Ања, — рече Фјодор Михајлович полушапатом — већ три сада не спавам и стално мислим и тек сад сам постао потпуно свестан да ћу данас умрети… Упали свећу, Ања, и додај ми Јеванђеље.’ Ово су Јеванђеље Фјодору Михајловичу у Тобољску (кад је ишао на робију) поклониле жене декабриста. Увек се налазило у мужевљевом видокругу, на писаћем столу, и он би често, замисливши се о нечему или кад би осетио недоумицу, отварао Јеванђеље где се отвори и читао је оно што би се налазило на првој страници (с леве стране). И сад је Фјодор Михајлович желео да своју сумњу провери по Јеванђељу. Сам је отворио свету књигу и замолио да му прочитам. Отворило се Јеванђеље по Матеју, гл. III, ст. 14—15: ‘А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду’ ‘Чујеш? — ‘остави сада’ значи, умрећу,’ — рекао је муж и затворио књигу… Око девет ујутру Фјодор Михалович је мирно уснуо не испуштајући моју руку… У осам сати и тридесет осам минута увече Фјодор Михајлович је отишао у вечност.“/…/ „Никада раније нико није имао такву сахрану; Петербург ништа слично није видео, — пише И. Аксаков неколико дана после погреба. — Све ове изненадне, неприпремљене, непланиране и зато несумњиво искрене изјаве саучешћа, захвалности и поштовања, — све ово указивање части, до чега је дошло тако  изненада, само по себи је надахнуто — и испуњено важним смислом.“/…/ „Отишао сам да се поклоним његовом праху, — пише Кони. — На полумрачном и непријатном степеништу куће на углу Јамске и Кузнечне улице, где је покојник живео било је већ много људи који су се кретали ка вратима опшивеним похабаном мушемом. Иза њих се налазило мрачно предсобље с истим таквим оскудним и неугледним намештајем који сам већ имао прилике да видим. Фјодор Михајлович је лежао на ниском одру, тако да су сви могли да виде његово лице. Какво лице! Оно се не може заборавити… На њему није било ни оног као зачуђеног, ни оног камено-спокојног израза који имају мртви људи… Ово лице је било речито, изгледало је продуховљено и дивно… Трулеж га се још није дотакла и на њему се није видео печат смрти, већ као да је на њему био одсјај другог, бољег живота… Дуго нисам могао да одвојим поглед од овог лица које је изгледало као да свим својим изразом говори: „Па да! Тако је — увек сам говорио да мора бити тако, а сад знам.“  И Ана Григорјевна се сећа: „Нешто пред поноћ наш драги покојник је већ лежао на смртном одру насред свог кабинета. Покрај узглавља је стајала полица с иконом и упаљеним кандилом. Покојниково лице је било мирно и чинило се да није умро, већ спава и осмехује се у сну некој ‘великој истини’ коју је сад сазнао.“  Постоји још један документ који  у потпуности потврђује речи и Ане Григорјевне и Конија — изванредан цртеж оловком „Ф.М. Достојевски на смртном одру“ који је Крамској урадио сутрадан после смрти. На лицу покојника је ‘мир суботњег дана’. Књижевник Достојевски је видео свог Христа и Његов Васкрс.“

Тако је Сергеј Фудељ показао шта је наследство Достојевског – Христос, истинити Бог његов и наш, у коме се сваки блудни син може вратити свом Небеском Оцу. Хвала песнику и преводиоцу Драгану Бунарџићу (Буковичком) који нам је посрбио Фудељеву књигу у години када обележавамо два века од рођења и дванаест десетлећа од упокојења драгоценог руског писца, пророка љубави као пута ка Богу и људима. ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ