Из њиховог образложења, које смо у петак добили, закључује се да се решења којима се штити наше писмо налазе у Предлогу стратегије развоја културе за период од 2020. до 2029. године. Наводе и да би се, према стратегији, ћирилица штитила изменом појединих закона.

Они су, такође, поручили да Министарство културе може да напише нови предлог закона о јавној употреби језика и писама.

У Министарству културе, међутим, влада мук. Министарка Маја Гојковић и њени сарадници нису се оглашавали овим поводом, иако смо питали да ли ће бити написан нови предлог закона и како коментаришу то што је постојећи предлог практично одбачен након што је неколико година чекао на усвајање. Одговоре, међутим, нисмо добили.

С друге стране, у Секретаријату за законодавство образложили су свој став:

– Суштински је важно то да се Влада у претходном сазиву везано за питање заштите ћириличког писма определила за други приступ и концепт у односу на онај који је заступљен у Предлогу закона, тако што је 13. фебруара 2020. усвојила Предлог стратегије развоја културе од 2020. до 2029. Очекује се даљи рад на том документу у овом сазиву Владе – појашњава за наш лист Дарко Радојичић, помоћник директора Републичког секретаријата за законодавство.

Наш саговорник тврди да се не ради о непредузимању мера и одсуству ставова, већ су мере конципиране на нешто другачији начин, и подразумевају пре свега стимулације и подстицаје.

– То је заправо у овој области једини могући приступ, који пре свега полази од потребе подизања свести поводом одређених питања. Насупрот томе, увођење концепта који се заснива на привредним преступима и прекршајима који могу условно речено бити почињени од тако широког круга субјеката заправо је најбољи начин да закон остане мртво слово на папиру – сматра Радојичић.

А у поменутој стратегији за развој културе у овој деценији, у делу који регулише „неговање српског језика и ћириличког писма и повезивање српског културног простора“ наведено је 12 тачака, од којих се само шест бави заштитом српског језика и ћирилице. У њима је наведено: обавезивање телевизија са националном фреквенцијом на ћириличко писмо приликом титловања садржаја и постицање дистрибуције ћириличких књижевних дела у јавне библиотеке приликом откупа Министарства културе. Наведена је и обавеза да културне манифестације финансиране јавним средствима имају ћирилички лого, потом стимулисање привредника чији натписи и рекламе су на ћирилици, као и проширење наставних планова и програма садржајима усмереним на неговање националног језика и писма. Последња тачка предвиђа покретање иницијативе да се на факултетима уведе предмет Култура изражавања.

Радојичић напомиње да се већина ових мера може спровести без измена закона.

СТРУЧНА ЈАВНОСТ ОГОРЧЕНА

ЛИНГВИСТИ су огорчени најавама да се одустаје од доношења закона о заштити ћирилице. Чланови радне групе која је писала предлог овог прописа оцењују да је тај поступак пример државне небриге, незнања, ароганције и игнорисања струке кад су посреди идентитетска питања. Они, такође, сматрају да на ове олуке утиче и политика, те да некоме не одговара да се донесе закон којим се штите српски језик и писмо као основе идентитета нашег народа.