ДРАГУТИН ПАУНИЋ: Српски сељак, смерни витез на бранику отаџбине

 Драгутин Паунић рођен је 1936. године у Кусатку. Бавио се новинарством у Смедеревској Паланци, где и сада живи. Две деценије је био глави и одговорни уредник „Наше комуне“, као и Радио „Јасенице“. Добитник две државне награде за новинарство. Био је сарадник славног „Расковника“ и Вкове задужбине, као и дописник „Политике“ и Радио Београда. Аутор је књига „Ржан“, „Људи иза маске“, „Међаши неба и земље“, а са Милијом Ђорђевићем коаутор „Три силе притисле Србијицу“ и „Србијицо, душо горка“. Кад се томе дода књига „Кад су војске пролазиле“, коју је самостално приредио, добије се „Српска сељачка трилогија“. Њено ново издање код новосадског „Прометеја“ повод је за овај разговор.                    

Како сте, после толико година, примили чињеницу да је поново изашла „Српска сељачка трилогија“?          Тачно пре тридесет две године, код београдске „Народне књиге“ изашло је прво издање „Српске сељачке трилогије“ у пет хиљада примерака. И за два месеца било је распродато. Штавише, није се могло пронаћи ни код најпрестижнијих антикварница, ни у Београду, ни у Новом Саду. Доста касније, и „Просвета“ је ( под директорством легендарног Чедомира Мирковића ) исту књигу хтела да изда. Али, не лези, враже! Тих година дошло је до опште катаклизме у читавој земљи, и ова издавачка кућа, најјача у Југославији ( заједно са БИГЗ-ом, Радом и Нолитом и другим познатим издавачима ) отишла је под стечај, иако је рукопис, како се у штампарском жаргону каже, већ био преломљен.

У међувремену, које је подуже трајало, о „Трилогији“ се доста говорило и писало. Међу првима, огласио се Драгиша Витошевић ( „Вук Караџић наших дана“, како су га студенти назвали ), и Милутин Срећковић, затим академици Андреј Митровић и Душан Батаковић. Посебно су почели да стижу пријатни гласови од младих стручњака из Института за савремену историју. Наравно, лепо је било чути и мишљења Николе Милошевића, Добрице Ћосића, Драгана М. Јеремића, Радета Војводића, Бране Петровића, Михиза, Радојка Николића, Зорана Гавриловића, Милоша Ковића, Љубише Јовановића и многих других. Свакако, било је важно чути и бројне читаоце, међу којима је било и оних из иностранства.

Почетком 2017, знајући да се приближава стогодишњица обележавања завршетка Првог светског рата и победе у њему, одлучио сам да позванима понудим трилогију за штаму, и кренуо сам од издавача до издавача. Авај, не знајући о каквим се мафијашима и лажовчинама ради, изгубих четири године и помирих се с тиме да од моје племените намере неће бити никакве вајде.

Па ипак, чудо се десило, зар не?                                              Није испало како сам мислио, јер на два – три месеца пред помињану прославу Великог рата, на једној изложби у Галерији Павла Бељанског у Новом Саду, заједнички пријатељ у случајном сусрету ме упозна са господином Зораном Колунџијом. Знајући о каквом издавачком магу и културном делатнику је реч, а немајући појма да је он још као младић „Српску сељачку трилогију“ прочитао, у том кратком разговору му се, између осталом, изјадам око своје списатељске авентуре међу савременим издавачима, везане баш за друго издање те исте „Трилогије“. Полунасмешен и тихим гласом, Колунџија ми рече:“Нису сви рокови прошли. Чим стигнете у Вашу Паланку, пошаљите ми те „књиге – несрећнице“.“ После два дана, Колунџија ме зове и каже:“Све је у реду. Видимо се брзо на 34. Сајму књига у Београду. „Прометејев“ штанд је у главној хали, у строгој средини“. Испаде тако да  случај, у који никад озбиљније нисам веровао, за само четири минута, разреши и разби четворогодишњу лажарију која ме и дан-данас ( нарочито у сну ) прогања. Хтео – не хтео, после новосадског сусрета са Колунџијом, често се присетим немачког књижевника Лесинга и његове реченице:“Ништа под сунцем није случај“, али и Црњансковог „случаја – комедијанта“.

Како сте се определили да направите трилогију о нашим сељачким херојима у Првом светском  рату? Шта Вас је на то подстакло?

О Балканским ратовима, посебно о Првом светском рату, писали су углавном историчари од заната, понеки официр и интелектуалци. Међу овим последњим посебно су се истицали Милан Шантић и Стеван Јаковљевић, представљајући велике јунаке и угледне личности, чија су казивања незаобилазно добијала ореол изузетности и хероике. Обични војници ( а то су, пре свега, били сељаци ), којима је краљ Петар у свом ратном дневнику 1915. дао највишу оцену, једва да су поменути, и то споредно. Сељак је, дакле, и овом приликом, за кратко време хваљен и слављен, па био остављен на споредном колосеку. А то значи да ће га се држава једино сетити када треба да плати порез, гласа и иде у рат. Професор Милија Ђорђевић ( коаутор у две прве књиге „Трилогије“ ) и моја маленкост мислили смо другачије. Можда зато што смо обојица били унуци солунаца, а можда и из чистог шумадијског ината, одлучили смо да напишем једну или више књига у којима ће главни јунак бити сељак – ратник. Да он изнесе своје мишљење о рату и ратовању, погледом „одоздо“, из масе, из народа.

Живели сте у доба када се водила велика борба за српско сећање. Титов режим је ратовао против „српског национализма“, а солунци су називани „солунашима“. Како сте се борили да ратничко памћење постане и остане трајно? Многе исповести сељака ратника објављене су у слевном „Расковнику“, у коме је удениковао Драгиша Витошевић.

        Седамдесетих година прошлог века, када се именица „солунац“ тешко преваљивала преко усана, иста се није могла срести ни у националној историји, ни у књижевности. О медијима да и не говоримо. Титов режим, који помињете, поставља питања која изискују много времена и простора. Мишљења сам да би пре тога требало говорити о „заслугама“ српских руководилаца и политичара, који су се налазили у окружењу највећег сина наших народа и народности у прошлости, садашњости и будућности. Нису ли они у гушењу историјске свести били бржи од прекаљених „братских“ нам србомрзаца у тзв. борби против српског национализма? Свако даље елеборирање ове теме личило би ми на политиканство ( а ја се трудим да будем аполитичан ), али знам ко је ставио потпис на одлуку да се угаси издавачко предузеће „Слово љубве“ и ко је помогао да престане да излази „Расковник“, часопис за књижевност и културу села.

Ипак, солунце нико никад није могао да победи. Српска војска у свим натчовечанским напорима храбро се држала и одржала. Победило је и сећање на њих.

Сретали сте се са нашим старцима – херојима. Какви су они били после толико деценија које су прошле од рата? Како су носили своје искуство?

У потрази за завичајним солунцима ишло се од куће до куће, уз утркивање са смрћу која им се ближила, не бисмо ли ишчупали причу о томе шта су видели и доживели у годинама српског пострадања од 1912. до 1918. Нико од њих, који су се затекли у животу, није био заобиђен ( сем у три случаја, где је амнезија била бржа од записивачеве намере ). Укупно је заступљено њих педесет, међу којима и једна жена, Јелена Ђокић из Тополе. Сви су били загазили у десету деценију живота. Највећи чин им је био нареднички и нико није био носилац Карађорђеве звезде. Техника ( магнетофон и фото – апарат ) им ниједног трена нису засметали, али је била видљива њихова радозналост кад им је репродукован део разговора.

Морам истаћи да је на почецима разговора било извесног устезања, из чисте скромности, из жеље да сви говоре, да се сви чују. Старина Живојин Јовановић из Сепаца одбио је прво разговор са мном док прво не чујем његовог сусељанина Милутина Ристића. („Он је провео рат у рову, а ја сам, као болничар, стално био у позадини“). Пример за читанке, за наук и памћење, а уједно и одговор у чему треба видети витештво, на чему, у последње време, с правом инсистира млади доктор историјских наука, Немања Девић, иначе сјајан писац предговора новог издања „Српске сељачке трилогије“.

И овом приликом треба истаћи да су призори проласка наших ратника кроз најстрашније Сциле и Харибде равни, ваљда, најпотреснијим сликама Дантеовог „Пакла“. То је тешко укратко препричати, али будући читаоци, који „Трилогију“ узму у руке, видеће да је реч о књизи коју су првенствено „написали“ сељаци који су по први пут отворили душу и, на ивици сопствених гробова, потомцима оставили ретке и драгоцене податке.

Шта је за њих било родољубље?

Са правим приповедачким умећем солунци су проговорили и о родољубљу. Нико од њих за своје пожртвовање и храброст није очекивао нарочита признања. Њихова највећа награда, у ствари, била је оно вечно сељачко задовољство због добро обављеног посла. На несрећу, многи заслужни ратници, након силног истребљења, нашли су се у крајњој беди и сиротињи. За разлику од каснијих маршалових бораца, краљеви ратоборци су остали без икакве помоћи и бенефиција. Милан Павловић из Баничине, носилац две Карађорђеве звезде и француске Легије части, морао је да се прихвати понижавајуће дужности сеоског пандура. Ништа боље среће није био ни његов земљак, ту, из суседног Радовања, наредник Михаило Максимовић. Он је, као најбољи митраљезац у читавом пуку, и носилац, као и Павловић, две Карађорђеве звезде, Милоша Обилића медаље за храброст и француске Легије части, радни век завршио „у звању“ чистача улица на Чукарици у Београду.

У казивању старих ратобораца било је много важних и преважних, намерно прећутаних, чињеница. Другим речима, ево читавих прегршти инспиративних тема будућим истраживачима и проучаваоцима наше повеснице.

Каква је „Српска сељалка трилогија“ у односу на сличне књиге које су се појављивале и појављују?                              „Српска сељачка трилогија“ не личи ни на једну до сад написану ратну књигу. Компонована је по принципима документарне књижевности. Оног часа кад је умро и последњи солунац у Србији, разбијен је калуп по коме је прављена, због чега се више никад неће појавити проза овакве казивачке морфологије. Ни код нас, ни у свету!

И Ђорђевић и ја имали смо пуно разумевања за језик наших златоустих саговорника. Књига жубори чистим и живописним матерњим језиком. Трудили смо се да сачувамо изворност и аутентичност причања. Код казивача са којима је у више наврата вођен разговор, аутори су увидели да се читави делови понављају од речи до речи. Несумњиво да је кристализација приповести била довршена, па је утолико тужније да су многи солунци однели можда и читаве романе у гроб.

За сам крај: трећа књига у „Трилогији“, под насловом „Кад су војске пролазиле“,  донела је пет ратних дневника, од којих се посебно издваја дневничко бележење рано умрлог песника Јелисија Андрића ( 1894-1925).                            ЈОШ ЈЕДНА КЊИГА КОЈА НАС РАДУЈЕ/ ЈЕЛИСИЈЕ АНДРИЋ: ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ ОД ЗАСНИВАЊА ЊЕНЕ САМОСТАЛНОСТИ ДО ПАДА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ (1219-1463)                                 Рођен 1896. године у Ужицу, а умро у расцвету младалачких снага, 1925. године у Смедеревској Паланци, отац чувеног песника и преводиоца Драгослава Андрића, Јелисије, учио је Богословију у Београду. Прешао је са војском Албанију 1915/16, водећи повремено о томе дневник, који је објављен у збирци ратних дневника «Кад су војске пролазиле», које је приредио Драгутин Паунић. Слике из дневника потресне су, као «Дан шести» Растка Петровића:» Са десне стране, лежи, у крви, во. Ко зна када је ту пао и колико дана лежи. Неки од заробљеника секу парчад меса и онако живо га једу. То први пут видим. Грозно! Мало даље, на путу, грчи се изнемогао коњ. Преко њега прелазе кола и он се грчи и опружа. Задњом снагом подиже каљаву главу из блата и покушава да устане. Но узалуд. Како су му очи страшне!” Или: „Овде живот једног човека не значи ништа. Он мање вреди од једног гутљаја воде или парчета кукуруза куваног.”                                                                                         Док је био на Крфу, у тамошњим Српским новинама је, поред његових чланака, објављен и низ његових родољубивих песама (једна је од њих и изложена као стални експонат Српског музеја на томе острву).                                          У Оксфорду је студирао теологију и књижевност (1916-19), са својим најбољим другом Благојем Поповићем, касније великим српским духовником др Јустином Поповићем, који му је, одмах по њиховом повратку у земљу, био и кум на венчању, а кумовао је и Јелисијевој деци.                                            Првих година после рата, Јелисије је био управник америчког Дома за српску ратну сирочад у Чачку, где су му се деца и родила. Ту му је (1922) и изишла збирка љубавних, религиозних и родољубивих песама под насловом „Књига стихова“. Кад је Дом био расформиран јер је сирочад била постепено смештена у породице, Јелисије је био постављен за секретара у Министарству социјалне политике и народног здравља, али је убрзо умро од туберкулозе, већ у својој тридесетој години, 1925.                                                                     За тако кратко време, поред дневника о преласку преко Албаније, као и поменуте књиге песама, стигао је да напише и више десетина есеја на етичке, духовне и књижевне теме, објављених у црквеним гласилима.                                                        Борећи се да на светлост дана изађу потонули континенти српске културе,  новосадски «Прометеј» је објавио његову студију о средњовековној историји Српске Цркве, писану на енглеском језику, али необјављену за његова живота. Преводилац књиге, Ангелина Поповић Чанковић, истиче њену трајну вредност:»Изврсно савладавши енглески језик (читаоца ће изненадити богат вокабулар, граматичка и ортографска коректност дела пред нама), младић у раним двадесетим годинама пожелео је да своје знање важног језика стави у службу свог народа и прикаже његову далеку прошлост везану за настанак српске нације, српске државе и Српске цркве, те њихово опстајање у лавиринтима државно-политичких и верско-политичких интереса моћних сила средњега века. Као и позив богослова, Андрић је осећао и позив тумача у двострукој улози: онога који објашњава (историјске околности, догађаје и одлуке, те устројство и улогу Српске православне цркве) и онога који преводи (термине и текстове) са свог и других језика на енглески. Да би на тај начин разградио зидове непознавања и неразумевања на које је наилазио у комуникацији са оксфордским студентима, домаћим и гостујућим./…/Изучавајући невероватну количину разноврсне литературе доступне до друге деценије 20. века, о чему сведочи преко 300 фуснота и дугачка библиографија, што ову студију чини врло уверљивом, Андрић је компетентно, прегледно и пријемчивим језиком изложио своју тему. При том не губимо из вида да су научници 20. и 21. века исправили неке закључке и тумачења једног броја аутора онога доба и изнели на светло нова и значајна сазнања.“

Ова драгоцена књига, сјајно опремљена, најзад је угледала светлост дана. Радујемо јој се.

Владимир Димитријевић

Извор „Печат“