ДРАГАН ВЕЛИКИЋ: Народ воли оно што му се сервира

Више пута сам на сајмовима наилазио на књиге за које сам мислио да су одавно распродате. Верујем да књига нађе свог читаоца. Није обрнуто.

Рекао је ово у интервјуу за „Глас Српске“ угледни српски књижевник Драган Великић, који ће пригодном бесједом отворити 20. јубиларни Сајам књиге, који ће у организацији нашег листа бити одржан од 15. до 21. септембра у Спортској дворани „Борик“ у Бањалуци.

Великић, чија су дјела преведена на 15 свјетских језика и овјенчана угледним књижевним признањима, управо ће о њеном величанству књизи и значају Сајма књиге за писану ријеч и читање говорити на отварању Сајма у Бањалуци.

* ГЛАС: Сајам у Бањалуци ће свакако бити прилика да се сретнете са својим читаоцима. Колико је тај сусрет у „четири ока“ битан за стварање међусобног повјерења писца са читаоцима? Колико је Вама, у ствари, тешко или лако да на тај начин говорите о свом дјелу које сте стварали у интимности своје креативне радионице?

ВЕЛИКИЋ: Није моје да говорим о свом делу. Ту су, пре свега, читаоци. Сусрети са читаоцима на књижевним вечерима и сајмовима сигурно значе много сваком писцу, јер да није тако, не би ни наступали. Међутим, када је о поверењу реч, онда је књига једино меродавна. Ако неку књигу не пожелимо да и по други пут прочитамо, није ни требало да је узимамо у руке.

* ГЛАС: Гдје је данас мјесто лијепе писане ријечи и књиге уопште, када смо окружени и са свих страна бомбардовани кичом и шундом?

ВЕЛИКИЋ: Кич и шунд, који помињете, најчешће се и налази у делима тзв. лепе књижевности. Није проблем огољени кич и шунд са киоска, већ онај прикривени под плаштом награда и похвала меркантилних критичара, који по правилу налазимо у делима наводно озбиљне литературе, чији аутори седе по издавачким кућама, државним институцијама и академијама. У уметности, па тако и у књижевности, време је једини судија.

* ГЛАС: Колико је ера све напредније технологије утицала на књигу? Гдје јој је помогла, а гдје, да кажемо, одмогла, када је у питању навика читања?

ВЕЛИКИЋ: Технолошки напредак донео је нове облике комуникације са књижевним делима. И не видим у томе ништа лоше. Књига није угрожена тиме што прелази у електронски облик. Оно што је пресудно јесте третман који књижевност, и уопште уметност има у нашим медијима. Већ се у скоро свим новинама одомаћила синтагма култура и забава. На крају се то своди само на забаву. И увек онај јалови алиби да то народ, наводно, воли. Није тачно. Народ воли оно што му се сервира. И укус функционише по систему овисности, па тако у читавом нашем региону је створена хероинска популација која не може без ријалитија и свих оних простаклука којим се свакодневно и сваконоћно хране. Ако нам је то званична политика – а јесте! – не видим начина да се помакнемо са дна на којем се већ годинама ваљамо. Зато нам и не може бити боље.

* ГЛАС: Протекли период Вама је, између осталог, обиљежила и награда која носи име Петра Кочића. Колико је Ваше стваралаштво на трагу Кочићеве ријечи и можемо ли рећи да је његов „оштар језик“ данас потребнији него икада?

ВЕЛИКИЋ: Мој нови роман „Иследник“ награђен је наградом „Кочићево перо“. Та награда је ових дана иницирала објављивање дуодраме „Монтевидео“, коју сам написао пре седам година. Књига је изашла у издању Задужбине „Петар Кочић“, штампана је двојезично, на српском и немачком језику. „Монтевидео“ је извођен само у Аустрији у преводу Маше Дабић. А што се Кочићевог оштрог језика тиче, наравно да је данас потребнији него икада, међутим, хиперинфлација речи затрпава свако сувисло мишљење. Управо се ријалитијима и свим оним смећем са насловница новина народ држи под хипнозом. Нема тог оштрог језика за тако дебеле образе наших политичара.

* ГЛАС: Какав у ствари значај за Вас имају књижевне награде и да ли и колико оне могу на неки начин утицати на стваралаштво, као подстицај?

ВЕЛИКИЋ: Мене награде нису формирале. Пре четврт века добио сам за свој први роман „Виа Пула“ награду „Милош Црњански“. А онда је уследио период од две деценије у којем сам написао шест романа и четири књиге есеја, преведен сам на петнаест језика, али све су ме награде мимоилазиле. У Србији се годишње подели око 200 књижевних награда. Зар мислите да има толико писаца? Мој роман „Руски прозор“ награђен је 2008. године НИН-овом наградом и наградом „Меша Селимовић“. НИН-ова награда је једина награда у Србији која значајно проширује читалачку публику. Ипак, нема те награде која на дужи рок може успоставити неког писца уколико није власник аутентичног књижевног света.

* ГЛАС: О промјенама начина живота, размишљања, али кроз призму чисте љубави, Ви говорите и у свом новом роману „Иследник“. Прошло је неко вријеме од објављивања, па, можете ли нам рећи колико сте задовољни пријемом код читалачке публике, али и колико сте Ви сами задовољни крајњим продуктом?

ВЕЛИКИЋ: Веома сам задовољан пријемом „Иследника“ код читалачке публике. Ниједан мој роман до сада није за само три месеца стекао толико читалаца. Недавно је објављено и треће издање у тиражу од 2.000 примерака, колико су иначе сва издања мојих романа код „Лагуне“. Искрено, слутио сам да ће „Иследник“ имати успеха код читалаца.

* ГЛАС: Радите ли можда на неком новом рукопису?

ВЕЛИКИЋ: Не. Увек након окончаног рукописа правим паузу од најмање пола године. Ја не штанцујем романе. Није добро када се рестлови претходне књиге умешају у нови рукопис. За мене је сваки нови роман покушај да проширим властиту књижевну територију. Не налазим уживање у пукој производњи, у описивању онога што би требало створити.

Петар Кочић

– Сваки писац прижељкује да створи препознатљив литерарни свет за који не важе правила земаљских катастара, свет у којем је уписано искуство читаве једне егзистенције. То је оно чему се у потаји писац нада. Кочић је у томе успео. Више од тога нема – записао је Драган Великић у говору поводом додјеле награде „Кочићево перо“.

Тагови: Драган Великић, Интервју, Народ