ДРАГАН ТЕПАВЧЕВИЋ: Глувонијема времена

Роман Драгана Тепавчевића „Град за незбринуту дјецу“, у коме један човјек трага за идентитетом у граду без идентитета, добитник је друге награде на конкурсу за најбољи роман године, у организацији Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево.

Овај роман, који би због тематике и осјећаја за историју и људе града на који се односи /Сарајево/ могао бити културни догађај, сага је о болном путу спознавања властите судбине, коју прати покушај разоткривања идентитета града, који је оставио његов професор и несуђени усвојилац.

Тепавчевић истиче да ће се ти путеви „на крају укрстити изненадном и подсвјесном намјером главног јунака да бар помогне у разрјешењу идентитета града, кад већ не може да открије своје поријекло, а поистовјећивање му долази као мелем на грдну рану“.

Стилске и тематске асоцијације на велики српски и ексјугословенски роман Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве“, Тепавчевић објашњава чињеницом да главни јунак више не живи на просторима гдје се све важно дешавало, а ту је и опис туче који директно изазива ту спону са „Тиквама“.

„Ипак, чини да то не искаче у први план. Међутим, роман је и осврт на прошлост или, боље речено, пресјек прошлости која никад не застаријева ни у Босни, нити у њеном главном граду, него се само слаже и наставља у сјећањима на њу“, наводи писац за Срну.

Историја је временом постала национална и политичка дисциплина, сматра Тепавчевић и оцјењује да се од ње, како изгледа, може живјети.

На констатацију да је однос бошњачке махале и српских брђана изворно одредиште свих такозваних „мултиетничких“ процеса у Сарајеву, Тепавчевић појашњава да је у уводу романа наговијестио ту „табу“ тему, о којој се мало писало и говорило.

„Шта је то било у Сарајеву урбано, а шта рурално и нису ли често замјењиване улоге? Јаз је постојао, није се премоштавао, а изгледа да није било ни жеље нити воље да се граде мостови толеранције.

Годинама се прећуткивало да су `чаршјанери` и `брђани` у сукобу, а из тих супротности је касније настала и она прича о `раји` и `папцима`. Нетрпељивост је само јачала“, наводи Тепавчевић.

Он наглашава да чињеницу како „нешто не ваља и не `штима` у роману најбоље осјети и `чује` глувонијеми човјек“.

„Он то види, осјећа, боли га, не мири се с тим. Због тога ће и извршити `свјесно` самоубиство“, појашњава писац.

У „Граду за незбринуту дјецу“, углавном, нема невиних. Жртве и џелати очас промијене мјеста. Ипак, Тепавчевић инсистира на покушају да освијетли обје стране. У Босни је то одувијек јерес, а у Сарајеву, након овог рата, постаје и лудост.

„Мјерити туђу кривицу за нешто што се дешава, истовремено носећи своју кривицу за коју нико не смије да зна, једна је од окосница приче. Увијек је лакше кривицу приписати другима, а своју прећутати.

Покушај да се проговори о нечему на начин који се разликује од службеног и прихваћеног био је непожељан протеклих година, а питање је да ли је сазрело вријеме да се уопште чује друга страна“, говори Тепавчевић.

Према његовој оцјени, тај још увијек „дијалог пијанаца у кафани у којој се надвикују и лупају шакама по столовима, опасно на рубу нове туче и крвопролића, а без разумног дијалога, не иде па не иде“.

Објашњавајући потенцијалним читаоцима зашто би требало да прочитају ову идентитетску сагу која завршава у ратном вихору који изгледа као природан епилог појединачне и колетивне несвијести, Тепавчевић истиче потребу
да се сазна понешто о граду, себи, другима.

„Роман нуди увид у оно што је претходило тренутку кад је дијалог престао, кад је бука надјачала разум, а читалац можда провјери да ли и он носи неки терет неке скривене кривице“, сматра Тепавчевић.

Писац „Града за незбринуту дјецу“ рођен је 1956. године у Гацку. Гимназију и Филозофски факултет /Одсјек за југословенске књижевности/ завршио је у Сарајеву. Постдипломске студије похађао је на истом факултету и 1986. одбранио магистарски рад /“Књижевно дјело Витомира Лукића“/.

Играни драмски текстови су – „Интелектуални банализам“ /са Б. Калезићем, Б. Брђанином и Ј. Живковићем/, 1979. „Није било ништа страшно“ /са Б. Калезићем/, а 1985. текст је уврштен у `Антологију младе БиХ драме`, „Халдол депо“ /са Б. Калезићем/, 1989. текст преведен на словеначки језик и игран у Позоришту „Тоне Чуфар“ у Јесеницама, као и монодрама из 1993. године „И бог је побјег`о из Сарајева“.

Аутор је стотињак документарних емисија, филмова и репортажа – емитованих на телевизији. У Кијеву 1998. године на Међународном филмском фестивалу „Златни витез“ добитник је награде жирија за документарни филм „Приче из земунице“.

Приповијетке и критичке текстове /од рецензија до књижевних студија/ објављује у часописима -„Траг“, „Нова Зора“ и „Српска вила“ и другдје, а од 2000. године приче је исписивао на страницама новина „Кишобран“ из Ванкувера.

Године 2005. „Бесједа“ из Бањалуке и „Боспа форлаг“ из Стокхолма објавиле су му књигу прича под називом „Бројање слова“, а „Прометеј“ из Новог Сада 2010. године роман „Кома у 26 слика“. У децембру 1998. године одселио се у Бризбејн /Аустралија/, гдје живи с породицом.

„Хоће ли бити промоције у Сарајеву?“, питамо Драгана Тепавчевића.

„Хоће, за сада само у Источном Сарајеву“ – одговара писац саге о потрази за два идентитета.

Тагови: Град за незбринуту дјецу, Драган Тепавчевић, Писац, Роман